Jovan Kinam

Jovan Kinam (grč. Ἰωάννης Κίνναμος ili Κίναμος ili Σίνναμος, 12. vek) bio je vizantijski istoričar. Jovan Kinam rođen je posle smrti cara Jovana II Komnina 1143. godine. Već od rane mladosti pratio je cara Manojla na ratnim pohodima u Evropi i Aziji. Preživeo je cara Manojla i nalazimo ga u okolini Andronika I. Poslednji podatak o njegovoj delatnosti potiče iz vremena vlade dinastije Anđela: sastavio je govor i posvetio ga jednom caru iz te dinastije. Umro je verovatno 1203. godine. Za života bio je βασιλικὸς γραμματικός, kako je označeno na prepisu njegovog dela. Smatra se da je to bio položaj sekretara u carskoj administraciji.

Glavno Kinamovo istorijsko delo, nazvano Ἐπιτομή, obuhvata period od 1118. do 1176. godine, dakle doba Jovana II Komnina i Manojla I Komnina. Ogromnu vrednost Kinamovog dela u izvesnoj meri umanjuje činjenica da se tekst sačuvao u izvodu, kasnijem prepisu. Ne samo da je raspoloživi rukopis nezavršen, nego ima i mnogo lakuna. Često se pisac poziva na svoje prethodno izlaganje koga nema. Prepisivač nije verno obavio svoj posao: on je neke odeljke izostavljao, neke skraćivao.

Sadržaj Kinamovog dela odgovara cilju koji je pisac sebi postavio u uvodnom izlaganju, gde ističe kakve se osobine očekuju od istoričara. To je prikaz dvojice vladara iz dinastije Komnina – Jovana II i Manojla I. Međutim, vladi Jovana II Kinam posvećuje mnogo manje prostora, očigledno jer raspolaže manjim brojem podataka, pa su ta zbivanja prikazana sumarno. Izgleda da ih je obuhvatio pre svega zbog toga da bi svoje izlaganje nadovezao na dela Nikifora Vrijenija i Ane Komnine i time doprineo stvaranju celovite slike epohe Komnina. Čitav ostali tekst posvećen je Manojlu I. To je doba o kome Kinam piše sa mnogo više sigurnosti, pošto je najveći deo zbivanja sam posmatrao ili bio u mogućnosti da se o njima obavesti od drugih učesnika. Pisao je na osnovi autopsije i kazivanja savremenika. Zahvaljujući svom službenom položaju dobro je poznavao prilike u zemlji, a bio mu je dostupan i arhivski materijal. Događaje prikazuje hronološkim redom; malobrojna su mesta na kojima pokušava da grupiše materijal po sadržaju. Izuzev opšteg redosleda izlaganja, malo je preciznih hronoloških podataka u njegovom tekstu.

Kinam nastoji da čitaocima saopšti istinu; događaje opisuje prema onome što je saznao, u osnovi ne menjajući sadržaj vesti. On ne kombinuje, ne ukršta vesti, ne prilagođava. Time njegov tekst gubi na umetničkoj vrednosti, ali dobija u verodostojnosti i neposrednosti izraza. Njegovi opisi ratnih pohoda više su zbir prikupljenih obaveštenja, pojedinih epizoda, nego uobličene celine. Čitaocu često ostaju nedovoljno jasni rezultati pohoda, ali su zato prikazani delovi bitke, držanje pojedinih vojskovođa, vojna strategija cara Manojla. Vredi istaći i težnju autora da se ogradi od netačnih informacija: on čitaoca upozorava da mu neke pojedinosti nisu poznate ili da u njih nije siguran (οὐκ οἶδα = ne znam, ἐρεῖν οὐκ ἔχω = ne mogu tvrditi, οἶμαι = mislim).

Kroz čitavo delo provlači se misao o univerzalnosti Vizantijskog carstva. Tradicionalni pogledi na svet koje Kinam izražava potiču iz društva kome je pripadao. Vreme je izmenilo granice carstva, donelo nove protivnike i u Evropi i na istoku. Pisac im daje mesta u svom izlaganju, ali kao da ih nije dovoljno svestan, ili ne želi da to bude. Na svojevrstan način to se primećuje i u jeziku kojim piše: savremene narode on naziva starim imenima, pa su najčešće Ugri = Huni i Peonci, Turci Seldžuci = Persijanci. Kinam je vatreni branilac politike Manojla I. Sav je obuzet veličinom njegove ličnosti. O caru piše gotovo na homerski način prikazujući njegove ratne podvige, hrabrost, opremu.

Delo je napisano jasnim grčkim jezikom. Mali je uticaj govornog jezika Kinamovog doba. Upadljiva je jednostavnost njegovog izražavanja. Osnovu njegove jezičke kulture čini stečeno obrazovanje, ne i samostalne studije u tom pravcu. U njegovom delu mogu se zapaziti različite konstrukcije. Tekst je svojevrstan mozaik raznih uticaja (klasičnog grčkog jezika i obrazovanja, vojne literature koja ga je privlačila i zanimanja samog pisca).