Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz

Johan Albreht fon Rajsvic (nem. Johann Albrecht Freiherr von Reiswitz; Lugano, 1899. – Minhen, 25. jul 1962) je bio doktor nauka i nemački major.

BiografijaUredi

Rođen je u Luganu 1899. godine. U Prvom svetskom ratu je ozbiljno ranjen. Nakon rata je studirao niz humanističkih nauka: filozofiju, biologiju, književnost, istoriju umetnosti, psihologiju i medicinu na Univerzitetu u Berlinu. Doktorirao je sa temom iz filozofije „Aistorijsko, istorijsko i antiisktorijsko u filozofiji Artura Šopenhauera“ (1922).[1]

Specijalizovao se za istoriju Balkana i u tom svojstvu je boravio u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata.[2]

Godine 1931. je učestvovao u iskopavanjima na lokalitetu Gradište, iznad crkve Sv. Erazma u Ohridu, koja su vršili Nemački arheološki institut i Narodni muzej. U ekipi su se nalazili Miodrag Grbić, kao predstavnik Narodnog muzeja, a Rajsvic i Vilhelmom Unfercagtom, kao predstavnici Nemačkog arheološkog instituta.[1] Cilj istraživanja je bilo utvrđivanje naselja vezanog za bogate grobove, pronađenih na Trebeništima.[3]

Od 1941. je bio angažovan kao vojni savetnik u referatu za zaštitu umetničkih vrednosti, čiji je cilj bio da prikaže nemačku privrženost haškoj konvenciji o kulturnim dobrima iz 1907. godine. Odeljenje u Srbiji je počelo sa radom 3. jula 1941. U prvom izveštaju o radu ovog odeljenje Rajsvic je opisao zatečeno stanje, konstatovao broj muzeja u okupiranoj Srbiji i predložio njihovu delatnost[3]:

  • angažovanje domaćih stručnih saradnika, prijateljski nastrojenih prema Nemačkoj
  • zaštita pokretnih objekata
  • zaštita nepokretnih objekata;
  • popisivanje do poznatih praistorijskih nalazišta i istorijskih spomenika

Nemci su, u nedostatku sredstava da organizuju sami aparat uprave, iskoristili već postojeći, i stavili ga pod strogu kontrolu. Mada su Muzej grada Beograda, Vojni muzej n Narodna biblioteka teško oštećeni tokom bombardovanja 6. i 7. aprila 1941, a u okupiranoj Srbiji se do početka 1942. oko 400 intelektualaca našlo u logoru na Banjici, odlukom vojnog zapovednika Srbije osnovano je Odeljenje za zaštitu spomenika kulture, za čijeg opunomoćenika je izabran Miodrag Grbić.[3]

Tokom rata je u više prilika intervenisao kod drugih okupacionih funkcionera u korist srpskih kulturnih spomenika. Tako je aprila 1942. obezbedio dozvole, prevoz i lično pratio misiju prenosa moštiju srpskih svetitelja, kneza Lazara iz manastira Bešenovo, cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac koji su se našli na teritoriji NDH, u okupirani Beograd, koju je predvodio Radoslav Grujić, profesor i dekan Teološkog fakulteta.[2]

Za razliku od brojnih oficira iz nekadašnje austrougarske vojske koristili su okupaciju Srbije kako bi se svetili za poraze iz Prvog svetskog rata i zahteva da se prema Srbima postupa strogo, kao izdajnici i prevrtljivci, zbog puča 27. marta, bio je jedan od retkih ljudi koji su simpatisali Srbe i pokušavali da ih uzmu u zaštite.[4]

Nakon rata se vratio u Nemačku, gde je do smrti radio na Univerzitetu u Minhenu. O srpskom etničkom prostoru pisao je u monografiji „Belgrad–Berlin. Berlin Belgrad 1866–1871“ (1936), i u studiji „Politički razvoj Jugoslavije između dva rata“ (nem. Die politische Entwicklung Jugoslawiens zwischen den Weltkriegen) (1954). Autor je nekoliko značajnih odrednica u enciklopedijskoj ediciji „Neue Deutche Biographie“ (NDB), između ostalih, odrednice Karl Ludvig fon Brik i grof Leopold Berhtold.[2]

IzvoriUredi

  1. 1,0 1,1 Bandović 2014, str. 629.
  2. 2,0 2,1 2,2 Stojanović 2012, str. 73.
  3. 3,0 3,1 3,2 Bandović 2014, str. 630.
  4. Stojanović 2014, str. 62.

LiteraturaUredi