Žana Merkus

Žana Merkus (holandski: Jeanne Merkus), u Srbiji 19. veka poznata kao "Jovanka Merkusova" ili "Markusova" (Batavija, dan. Džakarta, 11.10. 1839 — Utreht 11.2. 1897), avanturista i filantrop, feministkinja, osnivač mreže bolnica u Francuskoj, pohodila Palestinu sa mističnim građevinskim planovima, bila "amazonka" u Bosansko-hercegovačkom ustanku.

Žana Merkus (Jeanne Merkus)
Rođenje	(1839-10-11)11. 10. 1839. Batavija (Džakarta)
Smrt	11. 2. 1897. (dob: 57) Utreht
Nacionalnost	holandska
Ostala imena	Jovanka Merkusova
Poznat/a po	avanturista, filantrop, feministkinja, učesnica Bosansko-hercegovačkog ustanka

Rani život

Žana je bila najmlađa kćerka, od osmoro dece, Pitera Markusa, generalnog guvernera Holandske Ost-Indije. Otac joj je umro kada je imala pet godina, tako da se porodica vratila u Holandiju, finansijski obezbeđena. I majka joj umire 1848, nakon čega se o njoj stara stric, sveštenik Valonske crkve, koji je uticao na njena religijska uverenja. Svoj deo porodičnog nasleđa dobija 1862, nakon čega nekoliko godina živi sa feministkinjom Katarinom fan Ris.

Pariz

Seli se u Pariz 1869, gde studira na Sorboni i bavi se milosrđem. Ističe se u studijama jezika, tečno ih govori sedam. Okuplja dosta prijatelja iz raznih zemalja, uključujući i sa Balkana. Tokom Francusko-pruskog rata 1870-71 dobrovoljno služi u Crvenom krstu. Uviđa da mnogi siromašni ljudi ne mogu priuštiti zdravstvenu negu, pa osniva mrežu bolnica, koje su i danas popularne. Tokom 1871. pridružila se Pariskoj komuni i posetila Rim nakon što je iz njega isteran Papa. Kako je kasnije rekla, tu je čula poziv "napravi Moju kuću u Jerusalimu". Nakon čitanja Novog zaveta, zaključila je da je Spasenje nadomak ruke i odlučila da krene za Jerusalim.

Hotel Iskupljenje

Žana se 1873 iskrcala u luci Jafa, kao Žan Izrael (Jean Israël) i zatim krenula pešice u Jerusalim. Ubeđena da je Sudnji dan blizu, inspirisana stihovima iz sedmog poglavlja Otkrovenja o "144.000 služitelja Boga našeg" koji će biti spaseni Sudnjeg dana, odlučila je da izgradi veličanstveno zdanje koje bi moglo primiti taj broj ljudi. Ona je tu zgradu je nameravala nazvati "Mir", a nazivali su je "Dom 144 hiljade" i "Dom iskupljenja". Kupila je preko posrednika zemlju u blizini Jerusalima (strancima u otomanskom periodu nije bilo dozvoljeno da kupuju zemlju u Palestini). Ova kupovina i dobijanje dozvole za gradnju bili su dug i komplikovan proces, koji nije mogao proći bez podmićivanja vlasti. U gradnji joj je pomagao francuski kapetan Gijemo, inžinjerac, penzionisani arhitekta i arheolog (crkva Pater Noster). Merkusova je putovala zemljom u to vreme i osvedočila se nevoljama seljaka pod turskom vlašću. Tako nije čudno da je, saznavši za pobunu u Hercegovini 1875, odlučila da podrži pobunjenike. Umesto za gradnju Doma iskupljenja, novac je iskoristila za kupovinu oružja ustanicima, tako je zbog toga, i otomanske birokratije, gradnja stala.

Hercegovina

Prvo je pokušala da prikupi podršku za ustanak u Holandiji, u čemu nije uspela. Kupila je oružje i opremu za pobunjenike a zatim je i sama otišla na Balkan. Jedan njen motiv za ovaj poduhvat bilo je uverenje da ustanak predstavlja prvi korak ka propasti Otomanskog carstva, što će dovesti do oslobođenja Jerusalima i zatim Iskupljenja. Iskrcala se u Dubrovniku i odmah priključila borbi. Jahala je konja, nosila mušku odeću (zbog čega je prozvana "amazonkom"), pušila cigare i bila hrabra. Bila je u štabu hercegovačko vođe ustanka Miće Ljubibratića. Šire se priče o Žaninom ("Jovankinom") junaštvu: pokušava da minom digne u vazduh tursko utvrđenje, ali napori propadaju zbog vlažnog dinamita, uvlači turske snage u zasede u kojima ovi bivaju skoro uništeni, učestvuje u miniranju mostova... Njene balkanske poduhvate je opisivala Rebeka Vest u knjizi "Crno jagnje i sivi soko".

Beograd

Od samog početka Hercegovačkog ustanka, u Srbiji je zavladalo ratoborno raspoloženje iz želje da se pomogne tamošnjim Srbima i iz nade da će ulazak Srbije u rat dovesti do opšteg balkanskog ustanka i sloma Turske carevine. Tako je "Jovanka" vrlo srdačno primljena, kada je u martu 1876 stigla u Beograd. Beograd je "ludovao za njom", pesnik Đura Jakšić je napisao stihove:

Jovanka naša, ne Orleanska,
Al' ona ista... Anđeo čist...

Beogradska inteligencija i povorka sveta ju je jedne večeri pozdravljala bakljadom, dok ih je ona pozdravljala sa balkona, noseći crnogorsku kapicu. Slobodan Jovanović nije bio impresioniran: "... i ta ženska prilika sa muškom kapom, koja je opominjala na mesojeđe i maškare, izazvala je veći urnebes nego da se pojavio glavom Peko Pavlović"... Bilo je pokušaja da se organizuje četa stranaca na čelu sa Merkusovom za borbu protiv Turaka, ali neuspešno. Na kraju su je srpske vlasti u avgustu 1876. uhapsile i deportovale iz zemlje.

Kraj Doma spasenja

Žana se vratila u Jerusalim gde je stanovala u američkoj koloniji. U ustanku je potrošila dosta novca, dobavljači građevinskog materijala su je tužili i dobili spor. Par nedelja kasnije, turski vojnici su upali na gradilište, pretukli kapetana Gijema i uništili izgrađeno. Ostaci građevine su se videli do kasnih 1960-tih, jugozapadno od Parka nezavisnosti, zatim je na njima izgrađen hotel Leonardo Plaza, tako da od Doma spasenja nije ostalo ni traga.

Poslednji dani

Ostatak života je provela na Azurnoj obali, ali u velikom siromaštvu. Njena porodica je bila bogata, ali se stidela nje njene čudne odeće i priča o junaštvu, tako da je nije podržavala. Pred kraj života je obolela od demencije, jednog dana je pronađena kako leži na trotoaru u Parizu, navodno ispred jedne od bolnica koje je osnovala u mladosti. Lekar ju je prepoznao i obavestio porodicu. Jedan njen brat ju je doveo u bolnicu u Utrehtu gde je umrla dve nedelje kasnije. Porodica je se i dalje stidela, nije joj želela platiti sahranu i pokušala je izbrisati tragove njenog postojanja.

Žana Markus je skoro zaboravljena. Rebeka Vest je poredi sa Jovankom Orleankom, s tim što Žana nije imala "sreću" da bude spaljena na lomači. Bloger Jonatan Sokolovski piše kako su Jugosloveni zaboravili obećanje da će podići spomenik junakinji svoje slobode, Francuzi su zaboravili ko je stvorio njihove narodne bolnice, jedino su ostala tri reda kamenja iza luksuznog hotela u Jerusalimu.

U popularnoj kulturi

Žana Merkus se (pod angliciziranim imenom Jenny Marcus) pojavljuje kao lik u jugoslovenskom istorijskom filmu Nevesinjska puška iz 1963. godine. Njega je tumačila Tatjana Beljakova.

Spoljne veze

• Lijepa Holanđanka u Hercegovini, B. Antelj, Glas Trebinja
• Žana Merkus: Amazonka Hercegovačkog ustanka, Petar Milatović, Politikin zabavnik (tekst nađen na illyria.proboards.com)
• Žana Merkus - Srpski dobrovoljac (forum Krstarica)
• (holandski:) Portret in Biografisch Woordenboek van Nederland