Otvori glavni meni
JANKO JANKOVIĆ
Janko Janković.jpg
Datum rođenja 26. avgust 1909.
Mesto rođenja Kragujevac

Flag of Srbija Kraljevina Srbija
Datum smrti 27. april 1944. (35 god.)
Mesto smrti Jajinci, kod Beograda

Flag of Srbija Srbija
Profesija policijski službenik
Član KPJ od 1940.
Učešće u ratovima Narodnooslobodilačka borba

Janko Janković (Kragujevac, 26. avgust 1909Beograd, 27. april 1944) je bio policijski službenik i saradnik NOP-a koji je nakon okupacije Jugoslavije dostavljao poverljive policijske dokumente komunistima.

Bio je predratni službenik Uprave grada Beograda, a tokom okupacije šef kartoteke Specijalne policije i najznačajniji saradnik pokreta otpora u okupacionom policijskom aparatu u Beogradu.[1]

Nakon što je provaljen, podvrgnut je višemesečnom mučenju od Gestapoa, nakon čega je poslat u Banjički logor i streljan.

Sadržaj/Садржај

Predratna biografijaUredi

Rođen je 26. avgusta 1909. godine u Kragujevcu.

Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio je u rodnom mestu. Potom je prešao u Beograd, gde je radio kao pisar u Opštoj državnoj bolnici. Živeo je u Ulici Milana Rakića 28 (tada Mirijevski put).[1] Posle završetka vojnog roka, oktobra 1934. godine zaposlio se kao pisar u Odeljenju krivične policije Uprave grada Beograda.

Od 1940. godine je postao šef kartoteke Opšte policije pri Upravi grada Beograda. Iste godine, preko svog rođaka revolucionara Nemanje Markovića povezao se sa članovima Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i počeo da im pruža obaveštenja o radu Specijalne policije i antikomunističkog odseka Uprave grada Beograda.

  „On je pristao na saradnju sa Komunističkom partijom zato što je bio takav čovek, pošten. Bio je sportista, fudbaler, a otišao je u policiju jer nije završio školu. Na njega je presudno uticao njegov rođak Nemanja Marković da pristane da radi za nas. Celokupna porodica Marković, a Jankova majka je bila Marković, svi su bili komunisti.[1]

Jedan od njegovih prvih obaveštajnih zadataka, bio je izveštavanje članova PK KPJ za Srbiju o tajnoj uredbi o osnivanju koncentracionih logora za komuniste. KPJ je potom o ovome letkom obavestila javnost.

Drugi svetski ratUredi

Neposredno nakon napada Nemačke na Sovjetski Savez, 22. juna 1941, Gestapo i Specijalna policija planirali su otpočinjanje opsežne akcije hapšenja komunista u Beogradu i Srbiji, koja je trebala da otpočne već 23. juna (pripreme za akciju, u vidu rekonstrukcije uništenih spiskova komunista, otpočele su pre napada na Sovjetski Savez).[1] Za tu nameru okupatora i njegovih saradnika saznao je Janko Janković, obavestivši o tome PK KPJ za Srbiju. Pokrajinski komitet je istog dana izdao direktivu da svi članovi KPJ u Beogradu i Srbiji pređu u ilegalu. Tom preventivnom merom spasen je velik broj aktivista koji će uskoro postati nosioci pokreta otpora u okupiranoj Srbiji.[1]

U narednom periodu, Janko Janković je rizikovao život tako što je redovno donosio poverljive policijske materijale Blagoju Neškoviću, članu Glavnog narodnooslobodilačkog odbora Srbije, i drugim saradnicima pokreta otpora:

  „Sa Jankom Jankovićem sam se viđao u stanu njegove sestre od tetke Bose Đorđević, na moju ili njegovu inicijativu, ali se on skoro svakog dana sastajao u istom stanu sa Branom Perović, a da se nisu nikad videli. On je bio u jednoj sobi, gde je Bosi predavao materijale iz policije, a ona ih je potom davala Brani, koja je to sve prepisivala i vraćala Bosi, a ona Janku. Prepisana policijska dokumenta Brana je donosila meni. To su bila važna policijska dokumenta: dostave, saslušanja, izjave koje su tog dana ili noći dostavili agenti policije ili ispričali komunisti i drugi uhapšenici. Iz tog aktuelnog materijala moglo se videti ko su špijuni, dostavljači, provalnici ili heroji koji su pali u ruke policije. Tu su bile policijske i gestapovske direktive i naređenja o tome kako se boriti protiv komunista, zatim podaci o rasporedu agenata i raznih policajaca po raznim punktovima u Beogradu za hvatanje komunista i planovi policije za akcije protiv našeg pokreta u Beogradu i Srbiji. Znao sam kako se svaki uhapšenik ponašao u rukama neprijatelja, i to skoro neposredno posle saslušanja. Sve je to bilo od neprocenjive koristi za odbranu od neprijateljskih udaraca i za uspešnu borbu protiv njegovih planova za demoralizaciju i razbijanje partijskih organizacija.[1]

Janković je aktivno sarađivao sa NOP-om sve do početka oktobra 1943. godine, kada je policija uspela da uhapsi Veru Miletić, sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd, koja je bila zadužena za održavanje veze sa Jankom. Prema jednoj verziji, Vera je posle hapšenja bila podvrgnuta strašnom mučenju i odala je mnoge saradnike NOP-a među kojima i Janka.[traži se izvor] Prema drugoj verziji, kada je Vera uhapšena, agenti su u skrovištu u kojem je boravila pronašli originalne policijske zapisnike sa saslušanja uhapšenih komunista, na osnovu čega je zaključeno da u Specijalnoj policiji postoji neko ko sarađuje sa komunistima. Pored toga, kod Vere Miletić policija je prilikom hapšenja pronašla cedulju pisanu rukom Janka Jankovića, što je bio jasan dokaz da je ovaj sarađivao sa NOP-om.[1]

Janković je uhapšen 8. oktobra 1943. godine i podvrgnut mučenju narednih nekoliko meseci. SS-pukovnik Emanuel Šefer, šef BdS, tražio je 17. oktobra da se Janković sprovede nemačkoj policiji bezbednosti, tako da je sutradan Janković zajedno sa Cvetkom Crnjakom ustupljen Nemcima. U nemačkom istražnom zatvoru boravio je neuobičajeno dugo, sve do 17. aprila 1944, kada je prebačen u Banjički logor. Janko Janković, Cvetko Crnjak i Dušan Jovanović streljani su od strane Srpske državne straže, 27. aprila 1944. u Marinkovoj bari.[1]

Prema drugoj verziji, streljan je na stratištu u Jajincima, kod Beograda.

NasleđeUredi

Ulica Janka Jankovića u Jajincima od 1976. godine memorijalizuje ovog antifašističkog borca.[1]

LiteraturaUredi

  • Srbija u Narodnooslobodilačkoj borbi - Beograd. „Prosveta“, Beograd i „Nolit“, Beograd 1964.
  • Enciklopedija Jugoslavije (knjiga peta). „Jugoslavenski leksikografski zavod Miroslav Krleža“, Zagreb 1988.
  • Београд у рату и револуцији 1941–1945, I–II, Београд, 1984, стр. II/488–470;
  • Милан Леко, Београдске улице и тргови, 1872–2003, Београд, 2003, стр. 149;
  • Улице и тргови Београда, I–II, (ур. Љубица Ћоровић), Београд, 2004, стр. I/313.
  • Logor Banjica: logoraši. Knjige zatočenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 1941-1944, (pr. E, Micković, M. Radojčić), I–II, Beograd, 2009, str. II/523, 526;
  • Венцеслав Глишић, Досије Благоје Нешковић. Прилози за биографију, Београд, 2011, стр. 51, 55, 57, 61, 95;

IzvoriUredi

Vidi jošUredi