Otvori glavni meni
Detalj s Eleusinskih misterija. Votivna pločica iz 4. veka pne., Atinski nacionalni arheološki muzej.

Jakho (grčki: Ἴακχος, latinski: Iacchus) bio je atinski bog zaštitnik učesnika u ritualnoj povorci koja se išla u Eleusinu kako bi tamo učestvovala u obredima eleusinskih misterija, posvećenih Demetri i Kori. Po svom poreklu Jakho je najverovatnije nastao kao personifikacija obrednog uzvika ἴακχ᾿ ὦ ἴακχε.[1]

Herodot navodi kako se neposredno pred bitku kod Salamine iz pravca Eleusine ― koja je, kao i cela Atika, tad bila sasvim napuštena ― podigao oblak prašine, "kao da se kretalo trideset hiljada ljudi, te su se začudili od čega bi mogla da bude ta prašina; isto tako su čuli kako izdaleka dolazi galama, i njemu je izgledalo da je to mistično uzvikivanje (τὸν μυστικὸν ἴακχον)". Tako je, naime, razmišljao jedan Atinjanin, koji se nalazio u persijskoj vojsci i koji je video sve to, te je još zaključio da, "pošto u Atici sada nema ni žive duše, jasno je da su to glasovi božanstva koje iz Eleusine dolazi u pomoć Atinjanima i njihovim saveznicima [...] Tu svečanost pak priređuju Atinjani svake godine u čast Demetre i Kore, i tada se daje prilika svakom od njih, ili bilo kom Grku, koji hoće da se posveti u te misterije. Ta galama koju čuješ, to je njihovo klicanje za vreme te svetkovine".[2]

U umetnosti Jakho je predstavljen kako s bakljom u ruci i s vencem od mirte na glavi predvodi povorku, u kojoj su najčešće druga božanstva (Herakle, Dionis, Dioskuri). Povorka posvećenika u eleusinske misterije održavala se šestog dana svetkovine, tj. 20. boedromiona (avgust/septembar), a predvodio ju je sveštenik s nazivom "Jakhagog" ("vodič Jakha").[3] Njegovo glavno kultno mesto bilo je Jakheon u Atini, odakle je pri svetkovanju eleusinskih misterija prenošena drvena statua Jakha u Eleusinu.[4]

Prema kasnijim verzijama, koje nisu bile povezane s eleusinskim misterijama, Jakho je bio sin Demetre ili Persefone ili Dionisa, ili suprug Demetrin.[5][6] U grčkoj književnosti ime "Jakho", kao i "Bakho", često se koristilo kao epitet boga Dionisa,[7] no u religijskom kultu pravljena je jasna razlika između zaštitnika posvećenikâ u misterije, s jedne strane, i Dionisa, koji nije slavljen u misterijama, s druge strane.

ReferenceUredi

  1. Aristofan, Žabe, 316 sqq.
  2. Herodot, Istorije, VIII, 65.
  3. The Oxford Classical Dictionary (3rd ed.), 2003, s.v. Iacchus.
  4. Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Dragoslav Srejović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Savremena administracija, Beograd, 1992., s.v. Jakho, str. 175.
  5. Lukrecije, O prirodi, 1168.
  6. Sholija uz Aristofan, Žabe, 324.
  7. Sofokle, Antigona, 1147–1152.