Irina Asen (udata Kantakuzin) je bila supruga vizantijskog cara i istoričara Jovana VI Kantakuzina ((1341)13471354). Tokom mnogobrojnih građanskih ratova u kojima je njen muž učestvovao, pokazala se kao sjajan političar i organizator u jednom od najgorih perioda vizantijske istorije. Nekoliko puta je uspešno organizovala odbrane utvrđenih gradova, pa čak i samog Carigrada 1348. godine kada su ga napali Đenovljani. Na verskom planu je bila pobornik Grigorija Palame i njegovih isihasta koje je podržavao i njen muž, sa kojim se zamonašila posle njegove abdikacije uzevši monaško ime Evgenija.

Poreklo Irine AsenUredi

Irina je poticala iz bugarske porodice Asena, ali je po ženskoj liniji vodila poreklo od rodonačelnika Paleologa Mihajla VIII ((1259)12611282). Njegova ćerka Irina se 1279. godine udala za bugarskog cara Jovana III Asena (1279—1280) sa kojim je dobila sina Andronika, koji je imao četvoro dece:

  • dva sina:Jovana i Manojla
  • dve ćerke, od kojih je jedna bila Irina.

Život Irine AsenUredi

Rođena je početkom XIV veka, a svoju mladost je provela najverovatnije u Carigradu gde su joj odrastala i braća. Ona se 1318. godine udala za Jovana Kantakuzina, mladog i bogatog vizantijskog plemića, koji je bio blizak prijatelj i vršnjak Andronika III Paleologa (13281341). Posle svadbe njih dvoje su se preselili u Galipolj, gde su živeli na porodičnom posedu Kantakuzina.

Pobuna zlatne mladežiUredi

Glavni članak: Pobuna zlatne mladeži

Andronik II Paleolog (12821328) je doneo 1320. godine odluku da oduzme presto svom unuku Androniku III, što dovodi do revolta među delom vizantijskog plemstva na čijem čelu se našao Irinin muž Jovan. Pobunjenicima se 1321. godine pridružuje i sam Andronik III koji je uspeo da pobegne iz Carigrada. Građanski rat se okončao maja 1328. godine pobedom Andronika III koji je proglašen za cara, a njegov najbliži saradnik Jovan Kantakuzin odbija ponuđenu titulu savladara i zadovoljava se titulom velikog domestika odnosno glavnokomandujućeg vojske.

Tokom trajanja sukoba i Jovanove odsutnosti Irina je sa njegovom majkom Teodorom sa uspehov upravljala Galipoljem i Dimotikom pružajući logističku podršku ustanicima. U ovom periodu njihov brak biva krunisan potomstvom i ona mu rađa sinove Matiju (1325) i Manojla (1326).

Smrt Andronika III i novi građanski ratUredi

Vizantijski car Andronik III je umro iznenada 1341. godine ostavljajući za sobom devetogodišnjeg sina Jovana V (1341—1391) i oporuku da do njegovog punoletstva Vizantijom kao regent vlada njegov najbolji prijatelj i saradnik Jovan Kantakuzin. Međutim majka maloletnog prestolonaslednika Ana Savojska pod nagovorom patrijarha Jovana Kalekasa i Aleksija Apokavka, odlučuje da ona i patrijarh treba da budu regenti. Za prevrat je iskorišćen trenutak kada se Kantakuzin nije nalazio u Carigradu.

Deo vizantijskog plemstva smatrao je da Andronikovu odluku treba ispoštovati i da Kantakuzin treba da bude regent, zbog čega dolazi do novog građanskog rata, a ustanici oktobra 1341. godine u Dimotici proglašavaju Kantakuzina za cara. Novi građanski rat primorao je Jovana da ponovo napusti Irinu i uputi se prvo u Solun, a potom u Srbiju u pokušaju da nađe saveznike u ratu. On je uspeo da dogovori sa Dušanom (13311355) oko zajedničkog delovanja, ali je ta saradnja brzo propala, a Dušan je prešao na stranu njegovih protivnika.

U vreme početka sukoba Jovan i Irina su imali šestoro dece:

Dva starija sina krenula su sa ocem, dok je najmlađi ostao u Carigradu sa Teodorom Kantakuzin i njih dvoje su vrlo brzo završili u tamnici u kojoj je uskoro Teodora i preminula. Odsustvo Jovana Kantakuzina iskoristili su njegovi protivnici pokušavši da zauzmu Dimotiku, ali im se Irina odlučno suprotstavila organizujući odbranu grada koju je poverila svom bratu Manojlu. Tokom dve godine Jovanovog odsustva grad se održao, a Irina je i sama otpočela sa traženjem saveznika i pomoći od Bugara i Turaka. Tako je Umuru emiru od Smirne (Ajdina) koji je bio saveznik njenog muža pružila hranu i toplu odeću za zimu, poštujući njihovo savezništvo.

Ratna sreća pratila je Kantakuzina i on je 21.05.1346. godine u Hadrijanopolju primio carski venac iz ruku Jerusalimskog patrijarha koji je u međuvremenu anatemisao carigradskog. Posle tog čina Jovan je prema vizantijskoj tradiciji položio venac na Irininu glavu proglasivši je caricom. Samo mesec dana posle toga njena druga ćerka Teodora biva u Selimvriji udata za emira od Bitinije Orhana (13261362), koji je bio Kantakuzinov saveznik. Teodora je i pored brojnih pokušaja da je prevedu u islam zadržala svoju pravoslavnu veru i posle Orhanove smrti 1362. godine, se vratila u Carigrad.

Pobeda Jovana KantakuzinaUredi

Sukob se konačno okončao februara 1347. godine kada je Kantakuzin pobednički ušao u Carigrad. Mirovnim ugovorom je dogovoreno da on vlada narednih deset godina samostalno, a potom kao savladar petnaestogodišnjem Jovanu V Paleologu koji bi se oženio njegovom najmlađom ćerkom Jelenom. Tačno godinu dana nakon što je iz ruku jerusalimskog patrijarha primio carski venac Jovan VI Kantakuzin je iz ruku novog carigradskog patrijarha primio i zvanično carski venac, koji je potom položio na Irininu glavu. Mesec dana posle ovoga obavljena je ženidba Jovana V i Jelene Kantakuzin. Međutim najstariji sin Jovana Kantakuzina Matija nije bio zadovoljan dogovorom smatrajući da je njegov otac trebalo da postane car, a on prestolonaslednik. Izbijanje sukoba sprečila je Irina koja je krajem 1347. godine posetila svog sina u Hadrijanopolju nagovorivši ga da se zadovolji velikim posedima u Trakiji. Kada se vratila u Carigrad, sačekala ju je tužna vest da je njen najmlađi sin Andronik u međuvremenu preminuo od kuge koja je harala.

U leto naredne godine Kantakuzin napušta prestonicu zbog sukoba sa Bugarima, a Irini prepušta upravu nad gradom. Odsustvo cara probali su da iskoriste Đenovljani iz Pere da nametnu svoju volju Vizantiji i unište pokušaj novog cara da obnovi vizantijsku flotu. U avgustu 1348. godine oni prelaze Zlatni rog i spaljuju sve vizantijske brodove. Irina je odlučno odbila da razgovara sa njima, a njihov pokušaj da prodru u grad su odbile snage predvođene njenim sinom Manojlom i zetom Nićiforom (suprugom Marije). Njena odlučnost da ne prihvati ucene Đenovljanske republike podstakla narod da stane u odbranu Carigrada, o čemu svedoče i reči istoričara Nićifora Gregorasa:

  „U vazduhu je bio takav osećaj, da je svako pomagao u odbrani, donoseći oružje i dovodeći konje. Građevinci, krojači i metalci, svi su uzeli oružje. Radnici i kopači kanala koji su se prijavili kao plaćenici uzeli su vesla i pošli na more. Čak su i robovi dobili oružje od gospodara i naučili da upotrebljavaju luk i strelu. Neočekivana kriza podstrekla je njihovu revnost.“
(Gregoras, vizantijski istoričar i savremenik dešavanja)

Pritisci Đenovljana nisu urodili plodom, a njihove ucene odbio je i Jovan Kantakuzin kada se, početkom oktobra vratio u prestonicu. Međutim iduće godine Đenovljanska flota je potopila novu turu izgrađenih brodova i Vizantija je morala da prihvati poraz. U to vreme Jovan Kantakuzin odlučuje da stvori novu državu u sklopu Vizantije i preda je na upravu svom drugom sinu Manojlu. Od teritorija koje je Vizantija na Peloponezu povratila od Ahajske kneževine Vilerdena on stvara Morejsku despotovinu predavši je Manojlu na upravu. Značaj despotovine pokazaće se u XV veku kada će ona predstavljati poslednji ofanzivni deo umiruće Vizantije. Značaj ove države utoliko je veći, ako se ima u vidu da je ona za 7 godina nadživela samu Vizantiju i da je ćerka poslednjeg morejskog despota Tome Paleologa Zoja svojom udajom za moskovskog kneza Ivana III na svojevrstan način produžila život Vizantiji, jer je njen muž stvorio rusko carstvo, preuzevši dvorski ceremonijal i simbole iz Carstva.

Neposredno posle toga Irina u pratnji tri episkopa kreće u novu misiju kod svog sina Matije da ga nagovori da se ponovo okane zahteva za tronom za svoju porodicu, ali ovog puta nije imala uspeha i buknuo je rat između Matije i Jovana Paleologa oko toga ko će naslediti Jovana Kantakuzina na prestolu. Irinin sin je imao više uspeha u borbama i potisnuo je Paleologa na ostrvo Tenedos. Jovan je odatle pokušao da iskoristi odsustvo starijeg Kantakuzina iz Carigrada i ovlada uz pomoć svoje flote prestonicom, ali je Irina još jednom uspešno organizovala odbranu i njegov napad je bio odbijen. Ovakav razvoj situacije primorava Jovana Kantakuzina da 1352. godine, protivno odredbama mira iz 1347. godine, proglasi Matiju za svog jedinog i legitiminog naslednika, ali on tek februara 1354. godine biva i zvanično proglašen od strane crkve za cara.

Samo mesec dana posle toga dolazi do događaja koji će zauvek promeniti tok istorije Balkanskog poluostrva, saveznici Jovana Kantakuzina Osmanlije prelaze Dardanele i zauzimaju za sebe Galipolj otpočevši svoju invaziju poluostrva. Prva žrtva ovog događaja bio je sam Kantakuzin koji gubi poverenje u narodu i plemstvu. U noći između 21. i 22.11. Jovan V Paleolog doplovljava sa Tenedosa i uz pomoć svojih pristalica ulazi u Carigrad u kom biva pozdravljen kao pravi car. Kantakuzin prihvata poraz i 10.12. se zvanično odriče carske odore i oblači monašku rizu zamonašivši se kao Joasaf u carigradskom manastiru svetog Đorđa u Mangani. Izgleda da je Irina tokom ovih dešavanja podržala supruga u njegovoj odluci, iako joj Periso pripisuje reči:

  „Da sam ja čuvala Didimotiku kao što si ti čuvao Carigrad, mogli smo da se rastanemo još pre dvadeset godina“
(Navodne reči Irine Asen Jovanu Kantakuzinu)

i pokušaj da odigra ulogu Justinijanove Teodore tokom pobune Nika, ona je ipak 11.12. napustila dvor i zamonašila se u manastiru svete Marte pod imenom Evgenija.

Irina Asen kao monahinja EvgenijaUredi

Njen najstariji sin Matija se i ovog puta nije slagao sa dogovorom starog i mladog Jovana i odlučio je da nastavi borbu. Pokušao je da na svoju stranu privoli i svoju majku, ali je ona odbila da učestvuje u daljim zaverama, a kada je konačno Matija poražen krajem 1357. godine, pojavila se u pratnji patrijarha prilikom njegove zvanične predaje u Epivatima na Bosforu. Matija je u sukobu sa Srbima, koji su bili Jovanovi saveznici zarobljen, nakon čega je isporučen zvaničnom caru, koji ga je primorao da se odrekne pretenzija na carski tron, posle čega ga je pomilovao za pobunu.

Kantakuzini (Jovan, Irina i Matija) su ostali u prestonici sve do 1361. godine kada se sele na Peloponez kod morejskog despota Manojla Kantakuzina, najverovatnije plašeći se novog naleta kuge koji je zahvatio prestonicu. Godinu dana kasnije ostareli supružnici su se vratili u Carigrad u kome će dočekati krajeve svojih života.

Ne zna se pouzdano kada je preminula Irina Asen Kantakuzin. Istorijski podaci je aprila 1363. godine i dalje vide kao živu, ali je 1379. godine već bila pokojna pošto se ne pominje među zarobljenicima tokom pobune Andronika IV (1376—1379).

PovezanoUredi

LiteraturaUredi