Intolerancija na laktozu

Intolerancija na laktozu je smanjena sinteza enzima, koja razgradjuje laktozu, ili je uopste nema

HipolaktazijaUredi

Hipolaktazija označava nisku aktivnost laktaze u jejunalnoj mukozi.

Termin alaktazija označava potpun nedostatak laktazne aktivnosti. Granica između niske laktazne aktivnosti u osoba sa hipolaktazijom i umerene laktazne aktivnosti u laktaza perzistentnih jedinki je neodređena. Mada između ove dve kategorije ljudi postoje prelazi, moguće je sasvim relevantno indentifikovati parametre hipolaktazije.

Termini laktoza malapsorpcija i laktoza maldigestija označavaju slab kapacitet hidrolize laktoze i gotovo uvek označavaju hipolaktaziju, pa se često i zamenjuju.

Intolerancija laktoze predstavlja klinički termin koji podrazumeva tegobe koje se javljaju po unošenju mlečnog šećera, kao što su dijareja, meteorizam i kolike.

Sekundarna intolerancija (malapsorpcija) laktoze, odnosno sekundarni deficit laktaze je prolazni poremećaj, koji nastaje usled oštećenja intestinalne sluznice i redukcije njene funkcionalne površine.

Adultna hipolaktazija ili adultna intolerancija laktoze označava genetski determinisano smanjenje nivoa laktaze na 1/10 normalnih vrednosti.

Patofiziološki mehanizam intolerancije laktozeUredi

Metabolizam laktoze u intestinumu ne zavisi samo od aktivnosti laktaze tankog creva, količine unete laktoze, brzine pražnjenja želudca i crevne peristaltike, već i od sposobnosti intestinalne mikroflore da fermentuje laktozu, kao i odgovora kolona na osmotsko opterećenje koje pri tom nastaje. Nehidrolizovana laktoza ostaje neapsorbovana u tankom crevu i na nivou kolona uzrokuje osmotsku dijareju.

Povećan volumen sadržaja u tankom crevu stimuliše njegovu peristaltiku i na taj način ubrzava tranzit crevnog sadržaja. Ovako nehidrolizovana laktoza dospeva u kolon gde biva fermentovana od strane bakterijske mikroflore.

Ova aktivnost se među pojedinim bakterijama i četvorostruko razlikuje. Sastav mikroflore svake osobe je relativno stabilan, ali su prisutne značajne individualne razlike, zbog čega je učinak kompenzacije različit. Smatra se da među laktoza malabsorbensima osobe koje pokazuju bolju toleranciju laktoze imaju veću gustinu kolonizacije anaerobima značajnim za fermentaciju laktoze, kao što su Bacterioidi. Enzimska aktivnost mikroflore u velikom obimu zavisi od pH vrednosti u kolonu.

U kolonu se razlaganjem laktoze stvaraju isparljivi gasovi i kratkolančane masne kiseline koje snižavaju pH kolona. In vitro se dobijaju sledeće masne kiseline: sirćetna, butirna, propionska, sukcinilna, laktična i mravlja kiselina. Butirna kiselina ima značajnu ulogu u ishrani mukoze kolona, s obzirom da kolonociti podmiruju 70-80% svojih energetskih potreba preko masnih kiselina kratkog lanca tipa n-butirata, koje u lumenu kolona stvaraju anaerobne bakterije.

Gasovi koji se stvaraju bakterijskom aktivnošću su ugljen dioksid (CO2), vodonik (H2) i metan (CH4) (26). Ovi procesi se odigravaju u kolonu, ali se ne može decidirano tvrditi da oni ne započinju i u završnom delu ileuma. Gas se iz intestinuma odstranjuje difuzijom iz creva u krvotok i sledstvenim odstranjivanjem preko pluća, flatulencijom i bakterijskim katabolizmom u kolonu.


Klinički simptomi u svim oblicima intolerancije su slični, mada postoje i izvesne razlike. Dijarealni poremećaj je dominantan znak nepodnošenja laktoze. Pored dijareje, javljaju se i bolovi u trbuhu, meteorizam, čujna peristaltika, flatulencija i povraćanje. Stolice su tečne ili kašaste, kisele, penušave, izlaze sa praskom. Perianalno se javlja ojed. Kod manje dece se uočava i hipoglikemija. Poremećaju glikoregulacije su naročito sklona odojčad i deca sa malnutricijom, usled nedovoljnih rezervi glikogena i ograničene glikoneogeneze. Nakon eliminacije laktoze iz ishrane deteta, dijareja prestaje, a rast i razvoj dece se normalizuje.

Kongenitalni nedostatak laktaze je retko autosomno recesivno oboljenje koje se najčešće javlja u Finskoj. Od 1966. godine do 1998. opisana su 42 slučaja . Kliničku sliku ovog oboljenja najpreciznije je opisao Savalhati na seriji od 16 bolesnika. Tipičan simptom ovog oboljenja je vodenasta dijareja, koja se javlja ubrzo nakon prvog podoja. Gubitak nutrijenata je značajan, tako da novorođenče ne napreduje, razvija se dehidratacija, hipoglikemija i acidoza. Uprkos tome, odojčad mogu preživeti nekoliko meseci. U ovom oboljenju je aktivnost saharaze i maltaze normalna. Nakon uvođenja dijete bez laktoze dijareja prestaje, dete dobija ne telesnoj masi, rast i razvoj se normalizuju.

Holmes i saradnici predlažu hipotezu da je laktaza na enterocitima receptor za rota virus. Ako se ova hipoteza prihvati, deca sa kongenitalnim nedostatkom laktoze su zaštićena od infekcije rota virusom. Međutim, ona je osporena u radu Krafta i saradnika.

Sekundarna hipolaktazijaUredi

Bolesti i stanja koja prouzrokuju nastanak sekundarne hipolaktazije

Deficit laktaze u prikazanim oboljenjima je prolazan i nastaje usled oštećenja sluznice tankog creva sa redukcijom njene funkcionalne površine i imaturnošću epitela. Laktaza ima fiziološki najnižu aktivnost među disaharidazama, pa je stoga najvulnerabilnija, kako u akutnim, tako i u hroničnim oboljenjima tankog creva. U svim navedenim oboljenjima infekcija zauzima vodeće mesto. Prolazna nepodnošljivost laktoze u prematurusa je posledica nezrelosti, može biti udružena sa malapsorpcijom drugih saharida i retko zahteva tretman.

INFEKCIJE - Javljaju se isključivo u odojčadi i dece u prvoj polovini druge godine. Takođe se javljaju i kod sekundarne imunodeficijencije prouzrokovane HIV infekcijom. Najčešće se viđa u rota virusnoj infekciji (35). Obimna ispitivanja sprovedena u USA ukazuju da je rota virus prouzrokovač infekcije u 34,5% slučajeva u 1537-oro dece sa akutnim dijarealnim poremećajem. Infekcija giardiom lambliom takođe može prouzrokovati sekundarnu intoleranciju laktoze.


CELIJAČNA BOLEST (trajni oblik intolerancije glutena) - U ovom oboljenju dolazi do oštećenja sluznice tankog creva imunološkom reakcijom IV tipa, na gluten iz pšenice, raži i ječma (38). U zavisnosti od stepena oštećenja koji se utvrđuje enterobiopsijom, odnosno stereomikroskopskim i patohistološkim pregledom isečka sluznice tankog creva, aktivnost laktaze varira od normalnih do niskih vrednosti. Aktivnost saharaze-izomaltaze može biti snižena. Poremećaj tolerancije laktoze se javlja u 5-10 % bolesnika sa celijačnom bolesti.

INTOLERANCIJA PROTEINA KRAVLJEG MLEKA - Imunološka intolerancija proteina kravljeg mleka, glutena i soje je bazirana na I, III i IV tipu imunološke reakcije po Gellu i Coombsu. Enteropatija je obično parcijalna i neuniformna, blažeg ili srednjeg stepena, ali nekad i teška. U težim oblicima oštećenja sluznice tankog creva javlja se i intolerancija laktoze.

JATROGENE LEZIJE - Lekovi mogu delovati direktno toksično na enterocite ili inhibiraju dejstvo enzima. Najčešće se optužuju neomicin, kanamicin, polimicin, citostatici (metotreksat, aminopirin, 5-fluouracil itd.).

ALKOHOL – Alkohol izaziva ultrastrukturna oštećenja sluznice tankog creva, mada je značajan i uticaj malnutricije, proteinske deficijencije, pankreatitisa i oštećenja jetre alkoholne geneze .

JONIZUJUĆE ZRAČENJE - Radijacija u dozama preko 2500 rada prouzrokuje atrofiju jejunalne mukoze i smanjuje regeneraciju epitelnih ćelija.

SY SLEPE VIJUGE - U ovom oboljenju dolazi do bakterijske proliferacije i redukcije disaharidazne aktivnosti usled nastale staze.

RESEKCIJA TANKOG CREVA - Redukcija laktazne aktivnosti se sreće samo u opsežnim resekcijama tankog creva, posebno jejunuma.

Adultna hipolaktazijaUredi

Adultna hipolaktazija je pojava u kojoj aktivnost laktaze iznosi 10% vrednosti u donešenog novorođenčeta. Za ovu je pojavu smatrano da nema kliničke važnosti u odraslih, a da u dece izaziva dijarealni poremećaj. Prvi put Howuald 1920. godine zapaža da i u adultnih pacijenata poremećaj tolerancije mlečnog šećera izaziva dijareju. Auricchio i Dahlqvist su nezavisno jedno od drugog, 1963. godine dokazali adultnu hipolaktaziju kao poseban klinički entitet koji se javlja nakon dojenačkog perioda.

Snižavanje produkcije laktaznog enzima u adultnoj hipolaktaziji je genski determinisano. Adultna hipolaktazija se nasleđuje autosomno recesivno. Heterozigoti stoga pokazuju laktaznu aktivnost, ali ne u onoj meri kao homozigoti za laktaza perzistenciju što se može kvantitativno odrediti dijagnostičkim testovima. Različiti aleli određuju polimorfizam, odnosno fenotipski perzistenciju ili neperzistenciju laktazne aktivnosti. Postoji više hipoteza o nastanku ovoga poremećaja. Adaptivna hipoteza pretpostavlja da se hipolaktazija javlja usled neupotrebe mleka u ishrani. Ona je danas odbačena jer je dokazano da se adultna hipolaktazija javlja i u dece koja nakon dojenačkog perioda konzumiraju veće količine mleka.

Kulturno istorijska hipoteza bazira na tvrdnji koju je prvi postavio Simoons, a doradio Mc Cracken, da je mutacija prouzrokovala da izvestan broj ljudi ostaje laktoza solventno i nakon perioda odojčeta, što je ovu populaciju učinilo sposobnijom za preživljavanje, pogotovo u uslovima gde je mleko predstavljalo bitan izvor hranljivih materija.

Flatc i Rotthauwe smatraju, imajući u vidu nisku prevalenciju adultne hipolaktazije u Severnoj Evropi, te veliku učestalost rahitisa zbog malog broja sunčanih dana u istoj regiji, kao i činjenicu da je laktoza stimulator apsorpcije kalcijuma, da je genskom selekcijom došlo do pojave široko rasprostranjene laktaza perzistencije.

Cook i Al-Torki smatraju da osobe sa laktaza perzistencijom imaju veću mogućnost preživljavanja u epidemijama gastrointestinalnih infekcija (kolera), a obzirom na činjenicu da se monosaharidima koji nastaju razlaganjem laktoze povećava apsorpcija vode, njom se na taj način prevenira nastanak dehidracije.