Wikipedija

Internacionalne brigade

Internacionalne brigade su bile dobrovoljačke jedinice koje su se tokom Španskog građanskog rata borile na strani Španske Republike i demokratski izabrane vlade protiv nacionalističkih snaga vođenih od strane Fransiska Franka koga su podržavali Musolini i Hitler.[1]

Zastava Internacionalnih brigada
Zastava Narodnog fronta, organizacije koja je bila nadređena Internacionalnim brigadama.

Procenjuje se da je tokom rata redove Internacionalnih brigada popunjavalo od 32.000 do 35.000 boraca, ali ne više od 20.000 u isto vreme.[2] Dodatnih 10.000 ljudi učestvovalo je u ne-boračkim odeljenjima Internacionalnih brigada, a između 3.000-5.000 stranaca bili su članovi sindikata CNT-a i POUM-a.[2]

Formiranje i regrutacije uredi

Sovjetski Savez je septembra 1936. godine prvi izneo ideju da bi se moglo krenuti s organizovanim prebacivanjem dobrovoljaca u Španiju da se bore na strani Republike. Pretpostavlja se da je predlog dao Moris Torez.[3] Luiđi Longo dobio je zadatak da sve uredi sa vladom Španske Republike. Uprkos organizovanju dobrovoljaca za Španski građanski rat, SSSR se nije povukao iz Komiteta za neintervenciju kako bi izbegao diplomatski sukob s Francuskom i Ujedinjenim Kraljevstvom. Glavni centar za regrutaciju u Internacionalne brigade bio je Pariz, a nadzor je vršio poljski komunistički oficir Karol Svjerčevski. Dobrovoljcima bi u Parizu bio obezbeđen pasoš, novac i pomoć pri prelasku granice. Tako je naprimer Josip Broz Tito obezbeđivao prebacivanje dobrovoljaca koji su dolazili iz jugoistočne Evrope. Međutim, bilo je i ljudi koji su na svoju ruku odlazili u Španiju, bez organizovanog prebacivanja.

Brigade su osnovane 9. oktobra 1936. godine. Toga dana je prvih 650 dobrovoljaca uplovilo u luku grada Alikante brodom „Sijudad de Barselona“. Mnogi ljudi su pristupali Internacionalnim brigadama s ubeđenjem da je odbrana Španske Republike prvi korak u odbrani demokratije od nadirućeg fašizma ili pak polazna tačka u širenju proleterskih revolucija po svetu. Brigadama su pristupali i ljudi koji zbog bednih uslova života ili nezaposlenosti nisu imali neku perspektivu, te različiti avanturisti. Španski anarhisti su u početku negativno gledali na priliv komunista-dobrovoljaca, ali su naposletku morali da popuste. Brigade su bile slabo opremljene i postojali su problemi u komunikaciji zbog velikog broja učesnika različitih nacija ali su bile veoma motivisane.

Učešće u borbama uredi

Bitka za Madrid uredi

Glavni članak: Opsada Madrida

Odbrana Madirda tokom trogodišnje frankističke opsade smatra se jednim od najvećih uspeha Republike. Internacionalne brigade su uveliko doprinele uspešnom otporu, iako je propaganda Kominterne znala da preteruje u pripisivanju zasluga brigadama. Od 40.000 republikanskih snaga, 3.000 je otpadalo na borce iz Internacionalnih brigada.[4][5] Već 5. novembra 1936, Prvi bataljon je uspešno učestvovao u borbama za Madrid. Dana 9. novembra 1936. formirana je 12. internacionalna brigada sa sastavom od 1.900 boraca, a 13. novembra 13. internacionalna brigada od 1.550 boraca. U bici na putu za Korunu 13. decembra 1936. sovjetska oklopna jedinica je zajedno s 12. i 13. internacionalnom brigadom odbila napad nacionalističkih snaga. Do sredine januara nijedna strana nije napredovala opsadi odnosno odsbrani Madrida, pa je uspostavljeno primirje.

Bitka na Harami uredi

Glavni članak: Bitka na Harami

Dana 6. februara 1937. godine, nakon pada Malage, nacionalističke snage pokrtenuile napad na komunikaciju Madrid-Andaluzija, južno od Madrida. Nacionalisti su 11. februara porzili bataljon Andre Marti 14. brigade i prešli reku Haramu. Bataljon Garibaldi zaustavio je njihovo napredovanje teškom artiljerijom. U pomoć mu je 12. februara pristigao Britanski bataljon 15. brigade. Pozicije borbe ostale su poznate pod imenom „brdo samoubistva“. Do kraja dana, bilo je živo samo 225 od 600 boraca Britanskog bataljona. Do 17. februara su internacionalnim jedinicama u pomoć pristigle republikanske snage. Bitka je naposletku završila primirjem, a obe su strane prisvajale pobedu.[6]

Bitka za Gvadalaharu uredi

Glavni članak: Bitka za Gvadalaharu

Nakon neuspešne ofanzive južno od Madrida, nacionalisti su pokrenuli još jedan napad na Madrid, ovaj put na severozapadu. Cilj je bio grad Gvadalahara, 50 km od Madrida. U bici je na strani nacionalista bio u potpunosti angažovan italijanski korpus, 35.000 vojnika, jer je Musolini hteo sve zasluge pripisati Italiji. U ovim borbama su uz republikansku armiju učestvovale 11. i 12. internacionalna brigada. Nacionalisti su 11. marta 1937. probili liniju republikanske armije. Bataljon Telman pretrpeo je velike gubitke, ali je uspeo da održi front na putu Trihueke-Toriha. Republikanska avijacija je 12. marta napala nacionalističke položaje, bataljon Telman izvršio juriš bajonetama i grad je uspešno vraćen u republikanske ruke.

Raspuštanje Internacionalnih brigada uredi

Oktobra 1938. godine, na vrhuncu bitke na Ebru, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska primorale su 1938. špansku republikansku vladu da raspusti Internacionalne brigade.[7] Ova naredba bila je deo loše osmišljene strategije da će Nemačka i Italija povući podršku nacionalistima, ako se pre toga povuče podrška Španskoj republici. Republikanska vlada Huana Negrina objavila je Ligi naroda plan o povlačenju 21. septembra 1938. godine. U to se vreme još 10.000 stranaca borilo na strani Republike, a 50.000 stranaca na strani Frankovih nacionalističkih snaga (u ovaj broj nije ubrojeno još 30.000 Marokanaca).[8] Veliki broj dobrovoljaca (pretežito borci iz Nemačke, Italije i Mađarske, kojima zbog autoritarnih vlasti nije bilo sigurno da se vrate kući) tada je uzeo špansko državljanstvo te su nastavili da se bore u regularnim španskim vojnim jedinicama. Belgijski i holandski interbrigadisti izgubili su svoje državljanstvo, jer su služili u stranoj vojsci.[9]

Poreklo boraca u Internacionalnim brigadama uredi

Zastava/e Narodnost Procena Beleške
  Francuska 8,962[10]–9,000[1][11]
  Italija 3,000[10][11]–3,350[12]
 /  Nemačka/Austrija 3,000[1]–5,000[11] Bivor navodi 2,217 Nemaca i 872 Austrijanca.[10]
  Poljska 3,000[1][11]–3,113[10]
  SAD 2,341[10]–2,800[11][12]
  Balkanske države 2,095[10]
  Sovjetski Savez 2,000-3,000[1] Iako "nikad nije bilo prisutno više od 800 u jednom trenutku“.[13]
  Ujedinjeno Kraljevstvo 1,800,[11] 2,000,[12] c. 4,000.[14] Bivor navodi 1,843 "od koji su 549 bili Škoti“.[10] BBC navodi "oko 4,000" bazirano na procenama MI5, objavio PRO, Kev.[14]
  Belgija 1,600[11]–1,722[10]
  Kanada 1,546–2,000[11] Tomas procenjuje oko 1,000.[12]
  Jugoslavija 1,500[1]–1,660[11] Vidi: Jugosloveni u Španskom građanskom ratu.
  Kuba 1,101[15][16]
  Čehoslovačka 1,006[10]–1,500[1][11]
  Baltičke države 892[10]
  Argentina 740[17]
  Holandija 628[10]
  Danska 550 220 poginulih.
  Škotska 549 Škoti iz Loulendsa i Hajlendsa, podeljeni u Britanskom bataljonu, bataljonu Abraham Linkoln s Kanađanima.[10]
  Mađarska 528[10]–1,500[1]
  Švedska 500[18] Procenjeno 799[10]–1,000[12] boraca iz Skandinavije (Tomas procenjuje na 1.000 – od koji su 500 bili Šveđani.[18])
  Bugarska 462
  Švajcarska 408[10]–800
  Irska 250 Podeljeni u Britanskom bataljonu i bataljonu Abraham Linkoln
  Norveška 225 100 poginulo.[19][20][21]
  Estonija 200[22]
  Grčka 160
  Portugalija 134[10]
  Luksemburg 103 [23]
  Kina 100[24] Organizovala Komunistička partija Kine, većina boraca bili su Kinezi iz emigracije.[25]
  Meksiko 90
  Kipar 60
  Filipini 50 [26][27]
  Albanija 25
  Kostarika 24[1]
Ostali 1,122[10]

Galerija spomenika uredi

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Thomas 2003: str. 941–5
  2. ↑ 2,0 2,1 Thomas (2003), pp. 941-5; Beevor (2006), pp. 257.
  3. ↑ Beevor 1999: str. 124
  4. ↑ Beevor 1999: str. 137
  5. ↑ Anderson 2003: str. 59
  6. ↑ Thomas 2003: str. 579
  7. ↑ Lorenzo Peña, eroj@eroj.org. „La Pasionaria's Farewell Message to the International Brigade fighters”. Eroj.org. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  8. ↑ Exit Arhivirano 2013-07-21 na Wayback Machine-u - Time, Monday, 3 October 1938
  9. ↑ Orwell 1938
  10. ↑ 10,00 10,01 10,02 10,03 10,04 10,05 10,06 10,07 10,08 10,09 10,10 10,11 10,12 10,13 10,14 10,15 10,16 Lefebvre (2003), pp. 16. Quoted by Beevor (2006), pp. 468.
  11. ↑ 11,00 11,01 11,02 11,03 11,04 11,05 11,06 11,07 11,08 11,09 Quoted in Alvarez (1996).
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Thomas 1961: str. 634–639
  13. ↑ Beevor 2006: str. 163
  14. ↑ 14,0 14,1 BBC News (2011)
  15. ↑ „Los voluntarios cubanos en la GCE | The Volunteer”. Albavolunteer.org. 2. 7. 2012.. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  16. ↑ Victor Joh on September 12, 2011 at 10:22 pm (12. 9. 2011.). „New book on Cubans in SCW | The Volunteer”. Albavolunteer.org. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  17. ↑ „Voluntarios Argentinos en la Brigada XV Abraham Lincoln | The Volunteer”. Albavolunteer.org. 1. 6. 2010.. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  18. ↑ 18,0 18,1 Thomas 2003: str. 943
  19. ↑ Moen, Jo Stein og Sæther, Rolf: Tusen dager – Norge og den spanske borgerkrigen 1936-1939, Gyldendal 2009. ISBN 978-82-05-39351-6.
  20. ↑ Vegard Holm. „Virkelig solidaritet mot fascismen” (Šablon:Nb icon). frifagbevegelse.no. Arhivirano iz originala na datum 2013-10-29. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  21. ↑ „Tusen dager”. Tusendager.no. Arhivirano iz originala na datum 2016-12-03. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  22. ↑ Kuuli 1965
  23. ↑ Livre historiographic d'Henri Wehenkel: D'Spueniekämfer (1997)
  24. ↑ China Museum (31. 5. 2012.). „朱德等赠给国际纵队中国支队的锦旗”. chnmuseum. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-16. Pristupljeno 2014-07-30. 
  25. ↑ Unknown (30. 3. 2005.). „战斗在西班牙反法西斯前线的中国支队”. Luobinghui. Arhivirano iz originala na datum 2008-07-06. Pristupljeno 2014-07-30. 
  26. ↑ „Spanish Civil War - Filipino Involement | pinoyhistory”. Pinoyhistory.proboards.com. 3. 3. 2011.. Pristupljeno 13. 11. 2013. 
  27. ↑ „SPANISH FALANGE IN THE PHILIPPINES, 1936-1945”. Florentinorodao.com. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-24. Pristupljeno 13. 11. 2013. 

Literatura uredi

Vidi još uredi

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Internacionalne_brigade&oldid=41444573