Ernst Ingmar Bergman (Uppsala, 14. jul 1918 – Fårö, 30. jul 2007) bio je švedski pozorišni i filmski režiser i scenarista. Smatra se jednim od najvećih i najuticajnijih režisera moderne kinematografije.[1][2][3]

Ingmar Bergman
Biografske informacije
Rođenje(1918-07-14)14. 7. 1918.
Švedska Uppsala, Švedska
Smrt30. 7. 2007. (dob: 89)
Švedska Fårö, Švedska
PseudonimBuntel Eriksson
SupružnikElse Fisher (1943–45; razvod)
Ellen Lundström (1945–50; razvod)
Gun Grut (1951–59; razvod)
Käbi Laretei (1959–69; razvod)
Ingrid von Rosen (1971–95; njena smrt)
Djeca9, uključujući Linn, Evu, Matsa, Annu i Danijela
Profesionalne informacije
Zanimanje
Opus
Djelatni period1944—2005
Znamenita djela
Potpis

Režirao je 62 filma, od kojih je većinu napisao, a režirao je preko 170 pozorišnih komada. Neki od njegovih najpoznatijih filmova su Det sjunde inseglet (1957), Smultronstället (1957), Persona (1966) i Fanny och Alexander (1982). Ova četiri filma se nalaze na listi Britanskog filmskog instituta „100 najboljih filmova svih vremena“ iz 2012. godine.[4] Bergman je takođe bio rangiran kao 8. na listi „Najboljih reditelja svih vremena“ 2002. godine.[5]

Većina njegovih filmova je smeštena u krajolike njegove rodne Švedske. Teme su uglavnom sumornost, bolest, izdaja i ludilo. Mnogi od njegovih filmova od 1961. nadalje snimani su na ostrvu Fårö. Među poznatim glumcima sa kojima je sarađivao su Harriet Andersson, Max von Sydow, Bibi Andersson, Liv Ullmann, Gunnar Björnstrand, Erland Josephson, Ingrid Thulin i Gunnel Lindblom.

Bergman je bio aktivan više od 60 godina, ali karijera mu je došla u pitanje 1976. kad je otkazao nekoliko nezavršenih produkcija, zatvorio svoje studije i otišao u samovoljni egzil u Nemačku na osam godina nakon kriminalističke istrage za navodnu utaju poreza.

Biografija uredi

 
Bergmanov otac, pastor Erik Bergman, u Crkvi Hedvig Eleonora, Stockholm

Rane godine uredi

Ingmar Bergman rođen je 14. jula 1918. godine u Uppsali, Švedska, kao sin Erika Bergmana, luteranskog sveštenika i kasnijeg kapelana Kraljevine Švedske, i njegove žene, Karin (devojački Åkerblom). Njegova majka je bila valonskog porekla.[6] Porodica Bergman je poreklom iz Järvsö pokrajine.

Bergman je odrastao sa svojim starijim bratom Dagom i mlađom sestrom Margaretom okružen religioznom umetnošću i debatama. Njegov otac je bio strog konzervativac i porodični patrijarh: Ingmar je bio zaključavan u mračne ormare zbog prekršaja kao što je mokrenje u krevet.

Bergman je napisao u svojoj autobiografiji Laterna Magica:

„Dok je otac propovedao, vernici su se molili, pevali ili slušali, dok sam se ja posvetio tajanstvenom svetu crkvi niskih svodova, debelih zidova, mirisa večnosti, sunčeve svetlosti koja je treperila iznad najčudnije vegetacije srednjovekovnih slika i rezbarenih figura na plafonima i zidovima. Bilo je svega što je mašta mogla poželeti. —anđeli, sveci, zmajevi, proroci, đavoli, ljudi...“

Iako je odrastao u pobožnoj luteranskoj porodici, Bergman je kasnije izjavio da je izgubio veru sa osam godina i pomirio se sa tom činjenicom dok je snimao film Nattvardsgästerna 1962. godine[7]

 
Bergman kao mladić

Njegovo interesovanje za pozorište i film počelo je rano; sa devet godina zamenio je komplet limenih vojnika za čarobnu lampu. U roku od godinu dana, igrajući se ovom igračkom stvorio je privatni svet u kome se osećao kao kod kuće. Oblikovao je sopstvene scene, marionete i svetlosne efekte i pravio lutkarske produkcije Strindbergovih predstava u kojima je imitirao sve uloge.[8][9]

Bergman je kao tinejdžer pohađao školu Palmgren. Školske dane je proveo u nesreći.[10] U pismu iz 1944. godine u vezi sa filmom Hets (poznatom kao Mučenje), koje je izazvalo debatu o stanju u švedskim srednjim školama (koju je Bergman predvodio), direktor škole Henning Håkanson napisao je, između ostalog, da je Bergman bio „problematično dete“. Bergman je u odgovoru napisao da nije voleo forsiranje domaćih zadataka i testove u njegovom formalnom školovanju.

Godine 1934, sa 16 godina, poslat je u Nemačku da provede letnji raspust sa porodičnim prijateljima. Prisustvovao je nacističkom skupu u Vajmaru, gde je video Adolfa Hitlera.[11] Kasnije je pisao u autobiografiji o poseti Nemačkoj, opisujući kako je nemačka porodica postavila Hitlerov portret na zid pored njegovog kreveta, i da je i on sam „dugi niz godina bio na Hitlerovoj strani, oduševljen svakim njegovim uspehom i tužan zbog svakog njegovog poraza“.[12] Bergman je prokomentarisao da je "Hitler bio neverovatno harizmatičan. Naelektrisao je masu... Nacizam koji sam video delovao je zabavno i mladalački."[13] Odslužio je dva petomesečna mandata u vojsci.[14] Kasnije je ipak odbacio Nacizam: „Kada su se vrata logora smrti otvorila... iznenada je i moja nevinist nestala“.[13]

Bergman se upisao na Univerzitet u Stockholmu 1937. godine gde je studirao umetnost i književnost. Većinu vremena provodio je u studentskom pozorištu i postao je „pravi kinofil“.[15] Istovremeno, Bergmanova romantična veza dovela je do fizičkog obračuna sa njegovim ocem koji je rezultirao prekidom njihovog odnosa koji je trajao dugi niz godina. Iako nije diplomirao na univerzitetu, napisao je niz drama i jednu operu, a postao je i asistent režije u lokalnom pozorištu. Godine 1942. dobio je priliku da režira jedan od svojih scenarija, Kasparovu smrt. Predstavu su videli članovi Svensk Filmindustrija, koji je tada Bergmanu ponudio poziciju scenariste. Oženio je Else Fisher 1943. godine.

Filmska karijera do 1975. godine uredi

 
Bergman i Victor Sjöström na setu Divljih jagoda (1957)

Bergmanova filmska karijera počela je 1941. godine njegovim radom na prepravljanju scenarija, ali njegovo prvo veliko dostignuće bilo je 1944. kada je napisao scenario za Hets, film koji je režirao Alf Sjöberg. Uporedo sa pisanjem scenarija, radio je na filmu i kao asistent režisera. U svojoj drugoj autobiografskoj knjizi Slike: Moj život na filmu, Bergman navodi snimanje eksterijera ovog filma kao svoj pravi rediteljski debi.[16] Film je izazvao debatu o švedskom formalnom obrazovanju. Kada je Henning Håkanson (direktor srednje škole koju je Bergman pohađao) napisao pismo nakon objavljivanja filma, Bergman je, prema akademiku Franku Gadou, omalovažavao u odgovoru ono što je smatrao Hakansonovom implikacijom da učenici „koji ne odgovaraju nekom proizvoljnom receptu dostojnosti zaslužuju da ih sistem zanemari“.[17] Bergman je u pismu takođe naveo da je „mrzeo školu kao princip, sistem i instituciju. I kao takav definitivno nisam želeo da kritikujem sopstvenu školu, već sve škole“.[18][19] Uspeh ovog filma doveo je do prve Bergmanove prilike da režira sopstveni film godinu dana kasnije. Tokom narednih deset godina napisao je i režirao više od deset filmova, uključujući Fängelse 1949. godine, kao i Gycklarnas afton i Sommaren med Monika, oba objavljena 1953. godine.

Bergman je prvi put postigao svetski uspeh sa Sommarnattens leende (1955), koji je pobedio za „Najbolji poetski humor“ i bio nominovan za Zlatnu palmu u Kanu sledeće godine. Zatim su usledili Det sjunde inseglet i Smultronstallet, objavljeni u Švedskoj u razmaku od deset meseci 1957. godine. Det sjunde inseglet osvojio je specijalnu nagradu žirija i nominovan je za Zlatnu palmu, a Smultronstället je osvojio brojne nagrade za Bergmana i njegovu zvezdu Victora Sjöströma. Od ranih 1960-ih, veći deo svog života proveo je na ostrvu Fårö, gde je snimio nekoliko filmova.

Početkom 1960-ih režirao je tri filma koji su istraživali temu vere i sumnje u Boga, Såsom i en Spegel, (1961), Nattvardsgästerna (1962) i Tystnaden (1963). Kritičari smatraju da zajedničke teme u ova tri filma impliciraju da su filmovi deo triptiha. Bergman je u početku odgovorio da nije planirao ova tri filma kao trilogiju i da u njima nije mogao da vidi nikakve zajedničke motive, ali je kasnije usvojio tu ideju, uz izvesnu nedoumicu.[20][21] Njegova parodija na filmove Federica Fellinija För att inte tala om alla dessa kvinnor objavljena je 1964. godine.[22]

Persona (1966), sa Bibi Andersson i Liv Ullmann u glavnim ulogama, je film koji Bergman smatra jednim od svojih najvažnijih dela. Iako je ovaj eksperimentalni film osvojio mali broj nagrada, smatran je njegovim remek-delom. Ostali filmovi iz tog perioda uključuju Jungfrukällan (1960), Vargtimmen (1968), Skammen (1968) i En Passion (1969). Sa svojim direktorom fotografije Svenom Nykvistom, Bergman je iskoristio paletu nijansi crvene za film Viskningar och Rop (1972), koji je bio nominovan za Oskara za najbolji film.[23] U to vreme je takođe intenzivno producirao filmove za švedsku televiziju. Dva zapažena dela bila su Scener ur ett äktenskap (1973) i Trollflöjten (1975).

Optužbe za utaju poreza i egzil uredi

Dana 30. januara 1976. godine, dok je u Kraljevskom dramskom pozorištu u Stokholmu držao probu predstave Ples smrti Augusta Strindberga, uhapsila su ga dva policajca u civilu i optužila ga za utaju poreza na dohodak. Uticaj događaja na Bergmana bio je poražavajući. Usled poniženja je doživeo nervni slom i hospitalizovan je u stanju duboke depresije.

Istraga je bila fokusirana na navodnu transakciju od 500 000 švedskih kruna (SEK) iz 1970. između Bergmanove švedske kompanije Cinematograf i njene švajcarske podružnice Persone, entiteta koji je uglavnom korišćen za isplatu plata stranim glumcima. Bergman je raspustio Personu 1974. nakon što ga je obavestila Švedska centralna banka i naknadno prijavio prihod. Dana 23. marta 1976, specijalni tužilac Anders Nordenadler je odustao od optužbe protiv Bergmana, rekavši da navodni zločin nema pravnu osnovu, rekavši da bi to bilo kao podizanje „optužbe protiv osobe koja je ukrala sopstveni automobil, misleći da je tuđi“.[24] Generalni direktor Gösta S Ekman, šef švedske poreske službe, branio je neuspelu istragu, rekavši da se istraga bavila važnim pravnim materijalom i da je Bergman tretiran kao i svaki drugi osumnjičeni. On je izrazio žaljenje što je Bergman napustio zemlju, nadajući se da je Bergman sada „jača“ osoba nakon što je istraga pokazala da nije učinio ništa pogrešno.[25]

Iako su optužbe odbačene, Bergman je postao neutešan, plašeći se da se više nikada neće vratiti režiji. Uprkos molbama švedskog premijera Olofa Palmea, više javnih ličnosti i lidera filmske industrije, obećao je da više nikada neće raditi u Švedskoj. Zatvorio je svoj studio na ostrvu Fårö, suspendovao dva najavljena filmska projekta i otišao u samonametnuto izgnanstvo u Minhen, Zapadna Nemačka. Harry Schein, direktor Švedskog filmskog instituta, procenio je neposrednu štetu na deset miliona kruna i stotine izgubljenih radnih mesta.[26]

Dalji rad uredi

Bergman je zatim razmotrio mogućnost rada u Americi; njegov sledeći film, The Serpent's Egg (1977) bio je zapadnonemačko-američka produkcija i njegov drugi film na engleskom jeziku (prvi je Beröringen, 1971). Usledila je britansko-norveška koprodukcija Höstsonaten (1978) sa Ingrid Bergman (bez srodstva) i Liv Ullmann, i Aus dem Leben der Marionetten (1980) koja je bila britansko-zapadnonemačka koprodukcija.

Privremeno se vratio u Švedsku da režira Fanni och Alekander (1982). Bergman je izjavio da će mu taj film biti poslednji, a da će se potom fokusirati na pozorišnu režiju. Nakon toga napisao je nekoliko filmskih scenarija i režirao niz televizijskih specijala. Kao i sa prethodnim radom za televiziju, neke od ovih produkcija su kasnije bile puštene u bioskop. Poslednje takvo delo je Saraband (2003), nastavak Scener ur ett äktenskap u režiji Bergmana kada je imao 84 godine.

 
Nadgrobni spomenik Bergmanu i njegovoj poslednjoj ženi Ingrid

Iako je nastavio da deluje iz Minhena, do sredine 1978. Bergman je prevazišao deo svoje gorčine prema švedskoj vladi. U julu te godine posetio je Švedsku, proslavljajući svoj šezdeseti rođendan na Fåru, i delimično nastavio da radi kao reditelj u Kraljevskom dramskom pozorištu. U čast njegovog povratka, Švedski filmski institut pokrenuo je novu nagradu Ingmar Bergman koja se dodeljuje svake godine za izvrsnost u stvaranju filmova.[27] Ipak, ostao je u Minhenu do 1984. godine. U jednom od poslednjih velikih intervjua sa Bergmanom, snimljenom 2005. na ostrvu Fårö, Bergman je rekao da je, uprkos tome što je bio aktivan tokom egzila, praktično izgubio osam godina svog profesionalnog života.[28]

Odlazak u penziju i smrt uredi

Bergman se povukao iz filmskog stvaralaštva u decembru 2003. Imao je operaciju kuka u oktobru 2006. i teško se oporavljao. Umro je u snu u 89. godini;[29] njegovo telo je pronađeno u njegovoj kući na ostrvu Fårö 30. jula 2007.[30] To je bio isti dan kada je umro još jedan poznati egzistencijalistički filmski režiser, Michelangelo Antonioni. Sahrana je bila privatna, u crkvi Fårö 18. avgusta 2007. Pod strogom tajnošću za njega je pripremljeno mesto u porti crkve. Iako je sahranjen na ostrvu , njegovo ime i datum rođenja upisani su ispod imena njegove supruge na grobnici u crkvenom dvorištu Roslagsbro, opština Norrtälje, nekoliko godina pre njegove smrti.

Filmski rad uredi

Mnogi režiseri širom sveta, uključujući Amerikance Woodyja Allena, Davida Lyncha,[31] Stanleyja Kubricka[32] i Roberta Altmana, danskog režisera Larsa Von Triera, poljskog režisera Krzysztofa Kieślowskog, ruskog režisera Andreja Tarkovskog[33] i južnokorejskog režisera Chan-wook Parka, naveli su Bergmanov rad kao najveći uticaj na njihov. Woody Allen je rekao da je Bergman "verojatno najveći filmski umetnik kad se sve uzme u obzir, od izuma filmske kamere."[34]

Repertoarna filmska ekipa uredi

 
Ingmar Bergman sa Svenom Nykvistom tokom snimanja filma Såsom i en spegel, (1960)

Bergman je okupio osobnu „repertoarnu ekipu“ švedskih glumaca koje je često angažiovao u filmovima, uključujući Maxa Von Sydowa, Bibi Andersson, Erlanda Josephsona, Ingrid Thulin i Gunnara Björnstranda, od kojih su svi nastupili u bar pet Bergmanovih filmova. Norveška glumica Liv Ullmann, koja se pojavila u devet Bergmanovih filmova i jednom TV filmu (Saraband), bila je poslednja koja se pridružila (1966. u filmu Persona), a posle je postala najbliža Bergmanova saradnica, umjetnički i osobno. Zajedno su dobili kćer, Linn Ullmann (rođenu 1966. godine).

 
Veliki broj Bergmanovih enterijernih scena je snimljeno u studijima Filmstaden severno od Stockholma

Bergman je 1953. počeo saradnju sa svojim direktorom fotografije, Svenom Nykvistom. Dvojica su razvila i zadržala odličan radni odnos zbog čega Bergman nije morao da brine oko kompozicije kadra sve do dana pre nego se on snimi. Na jutro snimanja, kratko bi se obratio Nykvistu oko rasporeda i kompozicije, te ostavio Nykvistu da radi bez ometanja ili komentariše.

Finansiranje uredi

Prema Bergmanovim rečima, nikada nije imao problema s prikupljanjem sredstava. Naveo je dva razloga: prvi, to što nije živio u Sjedinjenim Državama, koje je vedio kao opsednute zaradom; i drugo, to što su njegovi filmovi bili niskobudžetni. (Viskningar och Rop, na primer, je imao budžet od oko 450 000 dolara, dok je Scener ur ett äktenskap - šestodelni televizijski film - imao budžet od samo 200 000 dolara.)

Tehnika uredi

Kao režiser, Bergman je preferirao intuiciju prie razuma i odlučio biti neagresivan u odnosu s glumcima. Bergman je smatrao da ima veliku odgovornost prema njima, videći ih kao saradnike često u psihološki ranjivom položaju. Izjavio je da režiser mora biti iskren i oslonac drugima kako bi oni dali najbolje od sebe. Savetovao je mladim režiserima da radije ne snimaju filmove koji nemaju „poruku“, nego da čekaju da je pronađu, iako je priznao da on sam nekad nije bio siguran o poruci nekih svojih filmova.

Bergman je često sam pisao svoje scenarije, razmišljajući o njima mesecima ili godinama pre početka procesa pisanja, koji je smatrao dosadnim. Njegovi rani filmovi su pažljivo strukturisani, te su temeljeni na njegovim pozorišnim komadima ili scenarijima koje je napisao u saradnji s drugim autorima. Bergman je izjavio da je u svojim kasnijim radovima dopuštao svojim glumcima da ostvare svoje vizije koje nisu bile u skladu s njegovim, naglasivši da su rezultati često bili „katastrofalni“ kad to ne bi učinio. Kako je njegova karijera napredovala, Bergman je sve više dopuštao glumcima da improviziraju u svojim dijalozima. U svojim poslednjim filmovima je napisao samo ideje informirajući o sceni i dopuštao glumcima da odluče o konačnim dijalozima.

Nakon što bi pregledao inicijalne snimke, Bergman je naglašavao važnost da se bude kritičan, ali neemocionalan, tvrdeći da se pitao ne da li je njegov rad sjajan ili grozan, nego je li dostojan ili mora da bude sniman ponovo.

Teme uredi

 
Ingmar Bergman i glumica Ingrid Thulin tokom produkcije filma Tystnaden (1963)

Bergmanovi filmovi često govore o egzistencijalnim pitanjima smrtnosti, usamljenosti i veri i nisu previše stilizirani. Persona, jedan od Bergmanovih najslavnijih filmova, neobičan je među njegovim radovima jer je i egzistencijalan i avangardan.

Iako su njegove teme misaone, seksualna želja se često nalazila na istaknutom mestu, bilo da je okruženje bilo srednjovekovna kuga (Det sjunde inseglet), život imućne poeoridce početkom 20. veka (Fanny och Alexander) ili savremeno otuđenje (Tystnaden). Njegovi ženski likovi obično su svesniji svoje seksualnosti nego muški, te ju se ne boje izraziti. U intervjuu za Playboy 1964. Bergman je rekao: „... manifestacija seksualnosti je jako važna, te posebno meni, iznad svega, ne želim snimati isključivo intelektuale filmove. Želim da publika oseti moje filmove. To je za mene mnogo važnije nego da ih razume.“ Film, kaže Bergman, je bila njegova zahtevna ljubavnica.

Bergmanovi pogledi na sopstvenu karijeru uredi

Kad su ga pitali o njegovim filmovima, Bergman je rekao da Nattvardsgästerna[35] i Viskningar och Rop smatra najboljim filmovima, iako je u intervjuu 2004. rekao kako je bio „deprimiran“ svojim filmovima te da ih više nije mogao posmatrati.[35] U ovim filmovima, rekao je, uspeo je dovesti medij do njegovih granica.

Bergman je u više prilika da je Tystnaden označio kraj ere kad su religijska pitanja zauzimala istaknuto mesto u njegovim filmovima.

Pozorišni rad uredi

Iako je Bergman opšte poznat po svom doprinosu filmu, ceo život bio je aktivan i kao pozorišni režiser. Tokom studija u Stockholmu postao je aktivan u svom studentskom pozorištu, gde je ubrzo stekao popularnost. Nakon diplome je prvo radio kao asistent režije u Stockholmskom pozorištu. S 26 godina je postao najmlađi upravitelj pozorišta u Europi u pozorištu u Helsingborgu. Tamo je ostao 3 godine, a nakon toga postao režiser u pozorištu u Gothenburgu od 1946. do 1949.

Godine 1953. je postao režiser gradskog pozorišta u Malmöu i tamo ostao sledećih sedam godina. Mnogi od njegovih slavnih glumaca bili su ljudi s kojima je počeo raditi u pozorištu, a dobar deo ljudi iz „Bergmanove trupe“ iz filmova iz šezdesetih došlo je iz gradskog pozorišta u Malmöu (npr. Max von Sydow). Od 1960. do 1966. je radio kao režiser Kraljevskog dramskog pozorišta u Stockholmu.

Nakon što je napustio Švedsku zbog incidenta s utajom poreza, bio je režiser minhenskog Pozorišta Residenz od 1977. do 1984. godine. Ostao je aktivan u pozorištu tokom celih devedesetih, a poslednja produkcija bila mu je Ibsenova Divlja patka u Kraljevskom dramskom pozorištu 2002. godine.

Lični život uredi

Bergman se ženio pet puta:

  • 1943 - 1945, s Else Fischer, koreografkinjom i plesačicom (razvod). Deca:
    • Lena Bergman, glumica, rođena 1943.
  • 1945 - 1950, s Ellen Lunström, koreografkinjom i filmskim režiserom (razvod). Deca:
    • Eva Bergman, filmski režiser, rođena 1945.
    • Jan Bergman, filmski režiser, (1946 -2000 )
    • blizanci Mats i Anna Bergman, oboje glumci i filmski režiseri, rođeni 1948.
  • 1951 - 1959, s Gun Grut, novinarkom (razvod). Deca:
    • Ingmar Bergman mlađi, pilot, rođen 1951.
  • 1959 - 1969, s Käbi Laratei, koncertnom pijanistkinjom (razvod). Deca:
    • Daniel Bergman, filmski režiser, rođen 1962.
  • 1971 - 1995., s Ingrid von Rosen (umrla). Deca:
    • Maria von Rosen, spisateljica, rođena 1959.

Prva četiri braka završila su razvodom, dok se poslednji završio kad je njegova žena umrla od raka želuca. On je i otac spisateljice Linn Ullmann, koju je dobio s glumicom Liv Ullmann. Ukupno, Bergman je imao devetero dece za koje se zna da su njegova. Bio je oženjen svim osim jednom majkom svoje dece. Njegova poslednja supruga bila je majka Marie von Rosen, koja se rodila dvanaest godina pre njihovog braka. Osim ovih brakova, Bergman je bio u ozbiljnim vezama s Harriet Andersson od 1952. do 1955., Bibi Andersson od 1955. do 1959. i Liv Ullmann od 1965. do 1970. godine. Imao je desetine ljubavnica tokom svog života i opravdavao je afere svojim raznim ženama govoreći im: "Imam toliko života."[36]

Iako je Bergman sebe jednom opisao kao nekoga ko je izgubio veru u zagrobni život, 2000. je izjavio da mu je razgovor koji je vodio sa Erlandom Josephsonom pomogao da poveruje u ideju da će ponovo videti Ingrid. Rekao je: „Ja se zapravo ne plašim smrti. Naprotiv, zaista. Mislim da će biti zanimljivo.“[37] Max von Sydow je 2012. godine izjavio u intervjuu da je imao mnogo razgovora sa Bergmanom o religiji koji su, čini se, ukazivalo na to da Bergman veruje u zagrobni život.[38]

U ranom nacrtu svoje autobiografije, Bergman je priznao da je silovao svoju tadašnju devojku Karin Lannbi. Odlomak je izbačen u finalnoj verziji.[39]

Zdravlje uredi

Bergman je patio od fizičkih tegoba kao što su nesanica i teški stomačni problemi još iz detinjstva.[40] On je svoj nervozni stomak nazvao „nesrećom koja je glupa koliko i ponižavajuća” i našalio se da su privatni toaleti koje je obezbeđivao u pozorištima u kojima je radio predstavljaju njegov „najtrajniji doprinos istoriji pozorišta”.[41]

Nagrade za životno delo uredi

Bergman je 1971. primio Nagradu Irving G. Thalberg za životno delo na dodeli Oscara. Godine 1997. je na Filmskom festivalu u Cannesu dobio nagradu Palma svih palmi, a 1998. godine Nagradu za životno delo.

Filmografija i nagrade uredi

Dugometražni filmovi u Bergmanovoj režiji uredi

Godina Originalni naziv Prevod Nagrade Napomene
1946 Kris Kriza
Det regnar på vår kärlek Kiša pada na našu ljubav
1947 Skepp till Indialand Brod za Indiju
1948 Musik i mörker Muzika u tami
Hamnstad Lučki grad
1949 Fängelse Zatvor
Törst Žeđ
1950 Till glädje Ka radosti
Sånt händer inte här Ovo se ovde ne može dogoditi
1951 Sommarlek Letna međuigra
1952 Kvinnors väntan Tajne žena
1953 Sommaren med Monika Leto s Monikom
Gycklarnas afton Veče komičara
1954 En lektion i kärlek Lekcija iz ljubavi
1955 Kvinnodröm Ženski snovi
Sommarnattens leende Osmesi letnje noći Nominacija – Zlatna palma (1955)

Pobeda – Najbolji pesnički humor (Cannes, 1955)

1957 Det sjunde inseglet Sedmi pečat Pobeda – Nagrada žirija (Cannes, 1957)

Nominacija – Zlatna palma (1957)

Smultronstället Divlje jagode Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1960)
1958 Nära livet Ivica života Pobeda – Najbolji režiser (Cannes, 1958)

Nominacija – Zlatna palma (1958)

Ansiktet Lice
1960 Jungfrukällan Devičanski izvor Pobeda – Nagrada žirija (Cannes, 1960)

Nominacija – Zlatna palma (1960)

Djävulens öga Đavolje oko
1961 Såsom i en spegel Kroz tamno ogledalo Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1963)
1963 Nattvardsgästerna Pričesnici
Tystnaden Šutnja
1964 För att inte tala om alla dessa kvinnor A sada malo o svim tim ženama
1966 Persona
1967 Stimulantia
1968 Vargtimmen Vučje doba
Skammen Sramota
1969 En passion
1971 Beröringen
1972 Viskningar och Rop Krici i šaputanja Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1974)

Nominacija – Oscar za najbolji film (1974)

Nominacija – Oscar za najbolju režiju (1974)

Pobeda – Tehnički Grand Prix (Cannes, 1972)

1973 Scener ur ett äktenskap Prizori izbračnog života miniserija od 6 epizoda, poznatija po skraćenoj filmskoj verziji (168 min)
1976 Ansikte mot ansikte Licem u lice Nominacija – Oscar za najbolju režiju (1977) miniserija od 4 epizode sastavljena u film (177 min)
1977 The Serpent's Egg Zmijsko jaje
1978 Höstsonaten Jesenja sonata Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1979)

Nominacija – Nagrada César za najbolji strani film (1979)

1982 Fanny och Alexander Fanny i Alexander Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1984)

Nominacija – Oscar za najbolju režiju (1984)

Nominacija – BAFTA za najbolji strani film (1984)

Nominacija – Zlatni globus za najbolju režiju (1984)

Pobeda – Nagrada César za najbolji strani film (1984)

film (188 min) i televizijska miniserija od 5 epizoda (312 min)

Televizija uredi

Godina Originalni naziv Prevod Nagrade Napomene
1969 Riten TV film
1973 Scener ur ett äktenskap Prizori iz bračnog života miniserija od 6 epizoda
1975 Trollflöjten Čarobna frula Nominovan – Nagrada César za najbolji strani film (1976) TV film
1976 Ansikte mot ansikte Licem u lice Nominacija – Oscar za najbolju režiju (1977) miniserija od 4 epizode
De fördömda kvinnornas dans TV film (kratkometražni)
1980 Aus dem Leben der Marionetten Iz života marioneta TV film
1983 Fanny och Alexander Fanny i Alexander Nominacija – Oscar za najbolji originalni scenario (1984)

Nominacija – Oscar za najbolju režiju (1984)

Nominacija – BAFTA za najbolji strani film (1984)

Nominacija – Zlatni globus za najbolju režiju (1984)

Pobeda – Nagrada César za najbolji strani film (1984)

miniserija od 5 epizoda, duža verzija filma (312 min)
1984 Efter repetitionen Posle probe TV film
1986 De två saliga TV film
1996 Harald & Harald TV film (kratkometražni)
1997 Larmar och gör sig till TV film
2003 Saraband Nominovan – Nagrada César za najbolji evropski film (2005) TV film

Ostalo uredi

Godina Originalni naziv Prevod Zasluge Napomene
1944 Hets Mučenje scenarista, asistent režije film u režiji Alfa Sjöberga
1947 Kvinna utan ansikte Žena bez lica scenarista film u režiji Gustafa Molandera
1948 Eva scenarista film u režiji Gustafa Molandera
1951 Frånskild Razvedeni scenarista film u režiji Gustafa Molandera
1956 Sista paret ut Poslednji par van scenarista film u režiji Alfa Sjöberga
1961 Lustgården Vrt užitaka scenarista film u režiji Alfa Kjellina
1970 Reservatet: en banalitetens tragi-komedi scenarista TV film u režiji Jana Molandera
1991 Den goda viljan Dobra volja scenarista miniserija od 4 epizode i kraća filmska verzija u režiji Bille Augusta
1992 Söndagsbarn scenarista film u režiji Danijela Bergmana
1997 Enskilda samtal scenarista (pisac romana) film u režiji Liv Ullmann, prema knjizi Enskilda samtal Ingmara Bergmana, kraća festivalska verzija dvodelne istoimene miniserije[42]
2000 Trolösa scenarista film u režiji Liv Ullmann

Izvori uredi

  1. „Ingmar Bergman, Famed Director, Dies at 89”. New York Times. 30. 7. 2007. Pristupljeno 31. 7. 2007. »Ingmar Bergman, the 'poet with the camera' who is considered one of the greatest directors in motion picture history, died today on the small island of Faro where he lived on the Baltic coast of Sweden, Astrid Soderbergh Widding, president of The Ingmar Bergman Foundation, said. Bergman was 89.« 
  2. Tuohy, Andy (3 September 2015). A-Z Great Film Directors. Octopus. ISBN 9781844038558. 
  3. Gallagher, John (1 January 1989). Film Directors on Directing. ABC-CLIO. ISBN 9780275932725. 
  4. „Critics' top 100”. British Film Institute. Arhivirano iz originala na datum 7 February 2016. Pristupljeno 11 March 2023. 
  5. „BFI | Sight & Sound | Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. 13 October 2018. Arhivirano iz originala na datum 2018-10-13. 
  6. In a book published in 2011, Bergman's niece Veronica Ralston suggested that the director was not identical to the child born to Erik and Karin Bergman in July 1918. Ralston's claim was that this child would have died and been substituted for another child allegedly born to Erik Bergman in an extramarital relationship. (See Who was the mother of Ingmar Bergman? Dagens Nyheter, 26 May 2011. Retrieved 28 May 2011.) The DNA evidence was weakened after the laboratory consulted by Ralston clarified that it had only been possible to extract DNA from one out of two stamps submitted for testing, and the child supposedly substituted for the newborn child of Karin Bergman was later identified as having emigrated to the US in 1923 with his adopted parents and lived there until his death in 1982 (Clas Barkman, "Nya turer i mysteriet kring Bergman", Dagens Nyheter, 4 June 2011. Retrieved 8 June 2011).
  7. Kalin, Jesse (2003). The Films of Ingmar Bergman. str. 193. 
  8. The Films of Ingmar Bergman, by Jesse Kalin, 2003, p. 193
  9. "Ingmar Bergman, Master Filmmaker, Dies at 89" by Mervyn Rothstein, New York Times, July 31, 2007
  10. Steene, Birgitta (2005). Ingmar Bergman: A Reference Guide. Amsterdam University Press (izdano 1. januar 2005). ISBN 9789053564066. 
  11. Ingmar Bergman: His Life and Films, by Jerry Vermilye, 2001, p. 6
  12. Ingmar Bergman, The magic lantern (transl. from Swedish: Laterna Magica), Chicago: University of Chicago Press, 2007. ISBN 978-0-226-04382-1
  13. 13,0 13,1 „Bergman admits Nazi past”. BBC News. 7 September 1999. Pristupljeno 2022-05-14. 
  14. Peter Ohlin. (2009.) "Bergman's Nazi Past", Scandinavian Studies, 81(4):437-74.
  15. Vermilye, Jerry (2001). Ingmar Bergman: His Life and Films. str. 6. 
  16. Ingmar Bergman, Images : my life in film (translated from the Swedish by Marianne Ruuth), London: Bloomsbury, 1994. ISBN 0-7475-1670-7.
  17. Frank Gado (1986). The Passion of Ingmar Bergman. Frank Duke University Press. ISBN 0822305860. 
  18. Bergman, Ingmar. in the Aftonbladet (9 October 1944) (prevedeno sa švedskog na engleski)
  19. Fristoe, Roger. „Torment (1944)”. Turner Classic Movies, Inc.. Pristupljeno 28 March 2017. 
  20. Stated in Marie Nyreröd's interview series (the first part named Bergman och filmen) aired on Sveriges Television Easter 2004.
  21. In contrast, in 1964 Bergman had the three scripts published in a single volume: "These three films deal with reduction. Through a Glass Darkly – conquered certainty. Winter Light – penetrated certainty. The Silence – God's silence — the negative imprint. Therefore, they constitute a trilogy." The Criterion Collection groups the films as a trilogy in a boxed set. In the 1963 documentary Ingmar Bergman Makes a Movie, about the making of Winter Light, supports the idea that Bergman did not plan a trilogy. In the interview with Bergman about writing the script of Winter Light, and the interviews made during the shooting of it, he hardly mentions Through a Glass Darkly. Instead, he discusses the themes of Winter Light, in particular the religious issues, in relation to The Virgin Spring.
  22. Theall, Donald F. (1995). Beyond the Word: reconstructing sense in the Joyce era of technology, culture, and communication. University of Toronto Press. str. 35. ISBN 9780802006301. 
  23. „The 46th Academy Awards (1974) Nominees and Winners”. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Arhivirano iz originala na datum 15 March 2015. Pristupljeno 31 December 2011. 
  24. Åtal mot Bergman läggs ned [Charges against Bergman dropped]. Rapport (in Švedski). Sveriges Television. 23 March 1976. Archived from the original (News report) on 21 November 2011.
  25. Generaldirektör om Bergmans flykt [The Director General about Bergman's escape]. Rapport (in Švedski). Sveriges Television. 22 April 1976. Archived from the original (News report) on 4 September 2011.
  26. Harry Schein om Bergmans flykt [Harry Schein about Bergman's escape]. Rapport (in Švedski). Sveriges Television. 22 April 1976. Archived from the original (News report) on 20 November 2011.
  27. Ephraim Katz, The Film Encyclopedia, New York: HarperCollins, 5th ed., 1998.
  28. (sv) Ingmar Bergman: Samtal på Fårö [Ingmar Bergman: Talks on Fårö], Sveriges Radio, 28 March 2005 
  29. „Bergman was buried in a quiet ceremony”. BBC News (London). 18 August 2007. Pristupljeno 5 January 2010. 
  30. „Film Great Ingmar Bergman Dies at 89”. 30 July 2007. Arhivirano iz originala na datum 26 September 2007. Pristupljeno 30 July 2007. 
  31. O'Hehir, Andrew (7. 12. 2006.). „Beyond the Multiplex”. Arhivirano iz originala na datum 2009-12-29. Pristupljeno 2010-07-11. 
  32. Harlan, Jan (2007). „A Talk with Kubrick”. Arhivirano iz originala na datum 2014-11-09. Pristupljeno 2010-07-11. 
  33. Le Cain, Maximillian. „Andrei Tarkovsky”. 
  34. „Ingmar Bergman, Master Filmmaker, 1918-2007”. Blast Magazine. 1. 8. 2007. Arhivirano iz originala na datum 2008-10-06. Pristupljeno 1. 8. 2007. 
  35. 35,0 35,1 „Winter Light”. 2005. 
  36. „Ingmar Bergman:The messy life of a magic filmmaker”. INDEPENDENT. 25 January 2019. 
  37. Bergman, Ingmar (2000). Ingmar Bergman: Reflections on Life, Death, and Love with Erland Josephson (DVD) (in Švedski). The Criterion Collection. 45 minutes in.
  38. „Exploring the lesser-known Nazi past of Ingmar Bergman” (en-US). faroutmagazine.co.uk. 2022-02-19. Pristupljeno 2023-04-16. 
  39. „Exploring the lesser-known Nazi past of Ingmar Bergman” (en-US). faroutmagazine.co.uk. 2022-02-19. Pristupljeno 2023-04-16. 
  40. „The Magic Lantern: An Autobiography”. Publishers Weekly. Pristupljeno 2 October 2022. 
  41. Ingmar Bergman, The Magic Lantern (transl. from Swedish: Laterna Magica), Chicago: University of Chicago Press, 2007; pg. 62 ISBN 978-0-226-04382-1.
  42. „Enskilda samtal”. festival-cannes.com. Cannes Film Festival. Pristupljeno 7 June 2011. 

Spoljašnje veze uredi

Pregledi
Intervjui
Bibliografija
Nekrolozi