Idiot (roman)

„Idiot“ (rus. Идиот) je roman Fjodora M. Dostojevskog koji je napisao u vremenu između 1863. i 1869. godine. Prvi put je objavljen 1869. godine.

Idiot
Autor(i)	Fjodor M. Dostojevski
Država	Rusko Carstvo
Jezik	ruski
Žanr(ovi)	roman
Izdavač	Ruski vestnik
Datum izdanja	1869

Roman je pisan u Firenci, Italija

Idiot predstavlja napor Dostojevskog da opiše idealno dobrog čoveka u granicama uverljivosti, što je naizgled nemoguć književni i umetnički poduhvat. U slučaju da uspe, verovao je Dostojevski, dokazao bi da je dobrota slična Hristovoj ipak moguća, iako verovatno samo u okvirima književnog i umetničkog, a u isto vreme taj poduhvat bi predstavljao književni dokaz za smisao hrišćanstva.

Radnja

U Idiotu imamo tipičnog pozitivnog dostojevskijanskog junaka. To je knez Miškin, obdaren dobrotom i sposobnošću da prašta koju je osim njega imao valjda jedino Hrist. Miškin je začuđujuće osetljiv, do krajnjih granica: on oseća sve što se zbiva u drugim ljudima, čak i kad su ti ljudi kilometrima daleko. Veoma je darežljiv i naivan da bi se mogao nazvati idiotom, odakle i naziv za sam roman. Tako je duboka njegova duhovna mudrost, njegovo saosećanje i razumevanje patnji drugih. Knez Miškin je sama čistota, iskrenost, otvorenost; ove osobine ga neizbežno uvode u bolne sukobe sa našim konvencionalnim, veštačkim svetom. Njega vole svi koji ga poznaju; njegov nesuđeni ubica Rogožin, koji je očajnički zaljubljen u junakinju Nastasju Filipovnu i ljubomoran na Miškina, završava tako što Miškina pušta u kuću kojoj tek što je ubio Nastasju Filipovnu i pod Miškinovom duhovnom zaštitom traži način da se pomiri sa životom i da ublaži oluju strasti u sopstvenoj duši.

A ipak, Miškin je poluidiot. Zaostao još od ranog detinjstva, nije progovorio sve do svoje šeste godine života; bio je žrtva epilepsije, pod stalnom pretnjom potpunog ludila, ukoliko ne živi mirnim, povučenim životom (Potpuno ludilo ga i savlada na kraju, kao posledica događaja opisanih u romanu). U svakom slučaju je nesposoban za brak i bračni život, kao što se autor pobrinuo da nam jasno stavi do znanja. Svejedno, Miškin je rastrzan između dve žene. Prva je Aglaja, naivna i čista, lepa, iskrena mlada devojka, otvorena prema svetu ili pre svojoj ulozi ćerke iz bogate porodice kojoj je sudbinski određeno da se uda za uspešnog i privlačnog mladića i srećno živi do kraja života. Šta to tačno Aglaja želi, ni ona sama ne zna; navodno se razlikuje od svojih sestara i ostale porodice, luda je u onom dobronamernom dostojevskijanskom smislu te reči (Dostojevski mnogo više voli lickaste od normalnih ljudi), jednom rečju, ličnost sa sopstvenom misijom, dakle sa Božijom iskrom u duši. Miškin (i, u izvesnoj meri, Aglajina majka) jedini su koji je razumeju. Njena intuitivna ali naivna majka brine se jedino zbog toga što joj je ćerka čudna, ali Miškin oseća skriveni teret koji Aglaja nosi u duši. Sa nejasnom potrebom da spase i zaštiti tako što će je prosvetliti ka duhovnom životnom putu, Miškin pristaje na Aglajin predlog da se oženi njome. E, tad počinje zaplet: tu je i demonska, ponosna, bedna, izdana, tajanstvena, čarobna i, uprkos svom poniženju, blistavo čista Nastasja Filipovna, jedan od onih potpuno neprihvatljivih, nestvarnih, iritantnih likova, kojih su romani Dostojevskog preprepuni. Ova apstraktna žena je u stanju da oseća samo u superlativu; ni njenoj dobroti ni njenoj zloći nema granica. Ona je žrtva jednog postarijeg muškarca koji ju je uzeo za ljubavnicu i nekoliko godina živeo s njom, pa je odlučio da se oženi pristojnom ženom. On blagonaklono izvoljeva da uda Nastasju Filipovnu za svog sekretara.

Svi muškarci u okruženju Nastasje Filipovne znaju da je ona, zapravo, pristojna devojka;isključivo njen ljubavnik je kriv za njen položaj. Ovo ne sprečava njenog verenika (koji je, uzgred, jako zaljubljen u nju) da je prezire kao posrnulu ženu, a ni Aglajinu porodicu da se potrese od iznenađenja kada otkrije da je Aglaja uspostavila neku tajnu vezu sa Nastasjom Filipovnom. U stvari, to ne sprečava ni samu Nastasju Filipovnu da prezre sebe zbog tog poniženja i da se sebi osveti time što zaista i postaje izdržavana žena. Jedini Miškin, kao Hrist, ne vidi mane u Nastasji i iskupljuje je svojim dubokim divljenjem i poštovanjem (Tu se javlja biblijski motiv, priča o Isusu Hristu i posrnuloj ženi). Dostojevski je za sebe smatrao da je jedini pravi tumač pravoslavnog hrišćanstva, a Mirski je dodao odličnu primedbu o Dostojevskom: Njegovo hrišćanstvo... od neke je sumnjive vrste... To je manje-više površna duhovna tvorevina koju je opasno izjednačiti sa pravim hrišćanstvom.

Miškin smatra da je, od dve žene koje polažu pravo na njega, potrebniji Nastasji Filipovnoj, jer je nesrećnija. I tako, tiho napušta Aglaju da bi spasao Nastasju. Tada nastaje nadmetanje u velikodušnosti između Miškina i Nastasje; ona očajno pokušava da ga oslobodi kako bi bio srećan sa Aglajom, a on ne želi da je napusti da ne bi propala. Međutim Nastasja Filipovna ne vidi više ni jedan razlog da se žrtvuje za svoju suparnicu. Odlučila je da odvede Miškina u Moskvu. U poslednjem trenutku se ponovo predomisli, pošto shvata da nije u stanju da dozvoli Miškinu da propadne zbog nje. Beži, skoro ispred oltara, sa Rogožinom, mladim trgovcem koji na nju traći nasledstvo koje je tek dobio. Miškin odlazi za njima u Moskvu. Dalji njihov život i ponašanje lukavo su skriveni velom tajne. Dostojevski čitaocu uopšte ne otkriva šta se tačno desilo u Moskvi, samo daje neke važne i tajanstvene nagoveštaje. Miškin i Rogožin, zbog Nastasje, prolaze kroz neke užasne duhovne patnje a ona sve više i više ludi. Rogožin postaje Miškinov brat u Hristu, pošto su razmenili krstove. On ovo čini kako bi se spasao iskušenja da iz ljubomore ubije Miškina.

Konačno, Rogožin, budući da je najnormalniji od ovo troje, nije više u stanju da izdrži, i ubija Nastasju Filipovnu. Dostojevski ga snabdeva olakšavajućom okolnošću: u trenutku ubistva, Rogožin je u bunilu od groznice. Neko vreme je u bolnici, a onda ga osuđuju na progonstvo u Sibir. Miškin, koji provodi noć u Rogožinovom društvu, kraj ubijene Nastasje Filipovne, konačno potpuno poludi i vraća se u ludnicu u Švajcarskoj u kojoj je proveo mladost i u kojoj je trebalo da ostane sve ovo vreme. Cela ova luda zbrka prošarana je dijalozima, čija uloga je trebalo da bude da prikaže stavove različitih društvenih krugova povodom takvih pitanja kao što je smrtna kazna ili velika misija ruskog naroda. Likovi nikad ništa ne kažu a da pri tome ne pocrvene, poblede ili posrnu. Religiozni detalji koji se javljaju su pomalo neukusni. Pisac se oslanja na definicije i uopšte se ne trudi da ih potkrepi dokazima: na primer, Nastasja Filipovna, za koju nam je rečeno da je biser uvaženosti, povučenosti i rafiniranosti, povremeno se ponaša kao besna, zlovoljna žena lakog morala. Sam zaplet je vešto razrađen, sa mnogo dovitljivih obrta koji drže napetost.

Literatura

1. Dostojevski, Fjodor Mihailovič, Idiot-prva knjiga, Lento, Beograd, 2009.
2. Dostojevski, Fjodor Mihailovič, Idiot-druga knjiga, Lento, Beograd, 2009.

Spoljašnje veze

Idiot (roman) na Wikimedijinoj ostavi

• Idiot na Projektu Gutenberg
• Roman Idiot (ru)