Ibadizam
Ibadizam (arap. الاباضية al-Ibāḍiyyah) je ogranak Islama odvojen od šiitskog i sunitskog učenja sa kojima čini tri ogranka islamskog učenja. Dominantan je u Omanu. Pripadnici se nazivaju ibadije ili ibaditi. Pripadnika ovog učenja ima i u Alžiru kao i u Libiji.[1] Veruje se da je jedna od najstarijih frakcija, kaže se da je nastala manje od 50 godina po smrti proroka Muhameda. Nastale je iz islamske sekte haridžija ili haridžita. Jedina je aktivna zajednica proizašla iz haridžitske. Ipak, ibadije vide sebe kao bitno drugačije od haridžija.
Nastanak uredi
Po istorijskim izvorima ime ove škole potiče od Abdulah ibn Ibad at-Tamimi. Sledbenici ove grane, ipak, tvrde da je njihov osnivač Džabir ibn Zaid al-'Azdi iz Nizve u Omanu.
Specifičnosti uredi
Ibadi zajednice se generalno smatraju konzervativnim. Ibadije odbijaju praktikovanje kunuta ili dodatnih molbi tokom stojećeg položaja tokom salata. Suniti tradicionalno nazivaju ibadije haridžijama. Ibadije odbacuju ovakvo poimanje. Ibadije ne nazivaju druge muslimane nevernicima kao što su to radili haridžije u većini već formulacijom kuffar an-nima ("oni koji odbacuju (poriču) Božju milost). U današnje doba je ovaj stav veoma liberalizovan te se češće ostali muslimani prepoznaju kao muwehhidunima tj. onima koji prepoznaju Jedinstvo Boga. Veruju da se pravi vernik očituje ispunjavanjem triju obaveza:
- walāyah (valaja): prijateljstvo i solidarnost za drugim članovima zajednice kao i sa ibadi imamima.
- barā'ah (bar'a): odbojnost i negostoljubivost prema nevernim i grešnicima kao i onima koji idu u Pakao.
- wuqūf: (vukuf) : rezervisanost prema onima koji su neodređeni, tj. koji se ne mogu prepoznati u prethodne dve stavke.
Za razliku od haridžita, ibadije su napustili praksu nekomuniciranja sa ostalim muslimanima.[2]
Razlike i slaganja u doktrini sa sunitskim i šiitskim Islamom uredi
Ibadije imaju nekoliko bitnih razlika sa zvaničnom teorijom Sunitskog islama, diferencijalne su:
- Muslimani neće ugledati Boga u vreme Sudnjeg dana. Oni osnovu za ovakvo učenje pronalaze u delu Kurana kada Musa (Mojsije) na želju da vidi Boga dobija odgovor: "Nećeš me videti." Ovaj stav je suprotan vladajućem stavu u Sunita po kojem će muslimani videti Boga kada nastupi Sudnji Dan. [3]. Ovaj se stav, opet, slaže sa vladajućim shvatanjem šiitskog Islama. Aliju se pripisuju reči "Oči Ga ne mogu videti, ali On može biti viđen verom" Nahj al-Balagha.
- Ko god oseti vatre Džehennema tj. Pakao, ostaće tamo zauvek. U Sunitskom Islamu, nasuprot, smatra se da će grešne duše ostati u Paklu određeni vremenski period, tj. do pročišćenja. Nakon toga ih čeka Džennet tj. Raj. Suniti veruju da večni Pakao čeka samo nevernike.
- Kuran je stvoren od Boga u određenom trenutku. Sunitska zajednica ne prihvata da je Kuran stvoren već da je postojao oduvek. Veći deo šiitske zajednice prihvata da je Kuran stvoren.
Vidi:
- Mihna
- Ahmad ibn Hanbal
- Mu'tazilah (najopširnije objašnjeno na engleskoj Wikipediji.
Pogledi na islamsku istoriju i kalifate uredi
Ibadije se slažu sa sunitima oko kalifa Ebu Bakra and Umar ibn al-Khataba, koje smatraju pravim naslednicima Muhameda u svetovnoj i duhovnoj vlasti nad muslimanima (razlog raskola sa šiitima). Smatraju Uthman ibn Affana za uzurpatora islama i opravdavaju revolt prema njemu koji ga je svrgnuo sa vlasti. Takođe podržavaju prvi period Alijevog kalifata, te kao i šiiti, ne opravdavaju Ajšinu pobunu protiv njega kao i Muvijin revolt. Ipak, smatraju Alijevo prihvatanje arbitraže nad Sifinskom bitkom protiv Muavijinih pobunjenika ne-islamskom i da ge je time pokazao nedoraslost da bude kalif, takođe ga okrivljuju za ubijanje ranih haridžiti u Nahravanskoj bici.
Po njihovom verovanju, peti punopravni kalif bio je Abdulah ibn Vahb al-Rasibi. Svi kalifi posle Muvije smatraju se tiranima osim Umar ibn Abdul Aziza, o kojem se stavovi razlikuju.
Demografija uredi
Ibadi muslimani čine većinu (oko 55%) populaciju u Omanu[1] Arhivirano 2019-01-04 na Wayback Machine-u. Zajednice takođe postoje u Džabal Nafusi u Libiji, u Mzabu Alžiru, istočnoj Africi (naročito na Zanzibaru) i Ostrvu Đerba u Tunisu. Rana srednjevekovna dinastija Rustamida u Alžiru pripadala je ibadijama. Izbeglice iz njihove prestonice Taherta osnovali su severno-afričke ibadijske zajednice koje i danas postoje.
Reference uredi
- ↑ Valerie J. Hoffman. „IBADI ISLAM: AN INTRODUCTION”.
- ↑ Mortimer, Edward, Faith and Power, Vintage (1982), p.42
- ↑ Muhammad ibn Adam al-Kawthari. „Seeing God in dreams, waking, and the afterlife.”. Arhivirano iz originala na datum 2012-02-18. Pristupljeno 2008-09-29.