Historija arheologije

Arheologija je proučavanje ljudske aktivnosti u prošlosti analizom materijalne kulture i ekoloških podataka koje su ljudi ostavili. Materijalni ostaci koji se proučavaju su artefakti, arhitektonski objekti i ekofakti.

Arheološka iskopavanja u Rimu

Početak arheologije se vezuje za istoriju i ljude koje je interesovalo izučavanje prošlosti, poput kraljeva koji su hteli da veličaju svoje države. Herodot je bio prvi naučnik koji je sistematski izučavao arheologiju. Kasnije je u 16. i 17. veku došlo do uspona antikvarstva i antikvara koji su bili zainteresovani za prikupljanje eksponata. Antikvarski pokret je prerastao u nacionalizam, jer su lične zbirke pretvorene u nacionalne muzeje. Arheologija je evoluirala u mnogo sistematičniju disciplinu krajem 19. veka.

Početak

Arheologija je započeta zbog zainteresovanosti ljudi za prošlost. Kralja Nabonid (556-539 pre nove ere), poslednji kralj Novovavilonskog carstva je interesovala prošlost kako bi se povezao sa starom slavom. On je započeo pokret ponovnog oživljavanja starih hramova. Prvi naučnik koji se sistematski bavio prošlošću je bio Herodot. On je bio u prvi zapadni naučnik koji je sistematski prikupljo artefakte i testirao njihovu tačnost. Poznat je po svom setu od 9 knjiga nazvanom Istorija, u kom je napisao sve što je mogao da nauči o različitim regionima. Čak je razmatrao uzroke i posledice grčko-persijskih ratova u delu. Istraživao je i Nil i Delfi, međutim, naučnici su otkrili greške u njegovom radu i veruju da nije krstario južnim Nilom o kom je pisao.

Antikvari

Lakont sa sinovima, grčka skulptura iz 1 veka pre nove ere, Vatikanski muzej

Antikvari kasnije preuzimaju arheološko istraživanje. Antikvari su studirali istoriju fokusirajući se na antičke artefakate i rukopise, kao i istorijska mesta. Njihovi napori su usmereni na to da prikupe artefakte i kzlože ih u kabinete kurioziteta (poznate kao i kabinete čudesa). Ptvi koraci u pravcu sistematizacije arheologije kao nauke su se desili tokom epohe Prosvetiteljstva u Evropi tokom 17. i 18.veka.

U Evropi se interesovanje za ostatke grčko-rimske civilizacije i ponovno otkrivanje klasične kulture uzdižu krajem srednjeg veka. Flavio Biondo, italijanski renesanse humanista i istoričar je napisao sistematski vodič ruševina i topografiju antičkog Rima početkom 15. veka. Zbog ovoga se smatra jednim od prvih pravih arheologa. Putujući naučnik Kirnijak iz Ankone je putovao po celoj Grčkoj pišući svoje zaključke o starim zgradama i objektima. Kirnijak je putovao po celom Istočnom Mediteranu beležići svoja arheološka otkrića u delu Komentari, koje je na kraju činilo 6 tomova.

Antikvari, uključujući Džona Lelanda i Vilijama Kemdena, su sprovodili istraživanja Engleskih provincija, crtajuće, beležići i opisivajući spomenike koje su videli. Ovi ljudi su često bili sveštenici — mnogi vikari su beležili spomenike poput menhira u svojim parohijama.

Prelazak na nacionalizam

Tokom 18. i 19. veka, arheologija je postala nacionalni poduhvat, jer su lični kabineti kurioziteta postajali prvi nacionalni muzeji. Ljudi su se sada plaćali da idu i sakupljaju artefakte koji će se izlagati u njima. Đovani Batista Belconi je jedan od ovih sakupljača. Njega je unajmio Henri Salt, britanski konzul u Egiptu, da skupi egipatske artefakte koji će se izlagati u Engleskoj.

Prva iskopavanja

Jedna od prvih fotografija Stounhendža napravljena u julu 1877. godine

Jedan od prvih lokaliteta koje su arheolozi iskopavali je Stounhendž, ali su se iskopavali i drugi slični megaliti u Engleskoj. Prvo poznato iskopavanja Stounhendža su sproveli Vilijam Harvi i Gilbert Nort početkom 17. veka. Inigo Džons i vojvoda Bakingama su takođe iskopavali lokalitet nakon Harvija. Džon Obri je bio pionir arheologije koji je zabeležio brojne megalite i druge spomenike na jugu Engleske, poput Ejvberija. Obri je pokušao da zabeleži hronološki stil evolucije pisma, srednjevekovne arhitekture, kostima i oblika štitova.

Vilijam Stukli je još jedan antikvar koji je doprineo nastanku naučne arheologije početkom 18. veka. Radio je na Ejvberiju i Stounhendžu i jedan je od prvih naučnika koji je pokušao da ih datira, tvrdeći da su ostaci pre-Rimske druidske religije.

Pompeja i Vezuv 1900. godine

Na jugu Evrope iskopavanja su se sporovodila u drevnim gradovima Pompeje i Herkulaneuma, koji su bili prekriveni pepelom zbog erupcije Vezuva 79. godine nove ere. Iskopavanja Herkulanema su započeta 1738. godina, a Pompeje 1748. godine, pod pokroviteljstvom kralja Dveju sicilija, Karlosa III od Španije.

Johan Joahim Vinkelman je značajno uticao na istraživanje prošlosti preko materijalne kulture. Vinkelman se može smatrati začetnikom naučne arheologije, jer je prvi primenio empirijske kategorije stilova na većoj i sistematičnijoj osnovi klasične (Grčke i Rimske) istorije umetnosti i arhitekture. Njegov originalni pristup se zasnivao na detaljnim empirijskim istraživanjima artefakata.

U Americi je Tomas Džeferson, koga je možda inspirisalo iskustvo u Evropi, sproveo prva sistematska iskopavanja tumula američkih indijanaca na svom imanju u Virdžiniji 1784. godine. Iako su Džefersonove metode istraživanja bile napredne za svoje vreme, danas su prilično zastarele.

Egipatski ekspedicija po nalogu Bonaparte, slika Leona Kognieta

Napoleonova vojska je vršila iskopavanja tokom njegove Egipatskog ekspedicije 1798-1801. Ovo su bila i prva prekomorska arheološka iskopavanja. Napoleon je sa sobom poveo naučnike, stručnjake u različitim oblastima kao što su biologija, hemija i lingvistika, kako bi se sprovodila istraga drevne civilizacije. Rad Žana Fransoa Šampoliona, koji je pomoću Kamena iz Rozete dešifrovao egipatske hijeroglife, je bio ključ za nastanak egiptologije.

Međutim, do razvoja savremenih metoda otkopavanja, iskopavanja su vršila dosta štete, jer se nije obraćala pažlja na stratifikaciju i kontekst. Na primer, Tomas Brus, 7. grof Elgina je 1803. godine skinuo Fidijev friz sa Partenona u Atini i doneo ga je u Britaniju. Skulpture su se cenile samo zbog svojih estetskih kvaliteta, a ne sadržaja informacija o antičkoj grčkoj civilizaciji.

Tokom prve polovine 19. veka su vršene mnoge arheološke ekspedicije: Đovani Batista Belconi je sakupljao egipatske artefakte za Britanski muzej, Pol Emil Bota je iskopavao palatu Asirskog vladara Sargona II, Osten Henri Lajard je otkrio ostatke Vavilona, Nimruda i Asurbanipalovu biblioteku, a Robert Koldevaj i Karl Ričard Lepsius su iskopavali po Bliskom Istoku. Međutim, metodologija ovih iskopavanja je i dalje bila jako malo razvijenija i iskopavalo se zbog prikupljanja artefakta i otkrivanja spomenika, a ne zbog prikupljanja podataka.

Razvoj metodologije arheologije

Rekonstrukcija Konososa

Jedno od glavnih dostignuća arheologije 19. veka je uvođenje stratigrafije. Stratigrafija je počela kao geološka disciplina koju su koristili geolozi i paleontolozi poput Čarlsa Lejela, Vilijama Smita i Džejmsa Haton, ali su arheolozi uvideli da je i oni mogu koristiti. Ona predstavlja ideju da različitii slojevi koji se nastavljaju jedan za drugim se mogu pratiti unazad u prošlost. U arheologiji se prvi put koristi tokom iskopavanja praistorijskih i bronzano dobskih lokaliteta. Za njeno uvođenje su najviše odgovorni Buše de Pert i Kristijan Tomsen, koji su krenuli da stavljaju artefakte koje pronalaze u hronološki redosled.

Drugi važan događaj je bila promena biblijske hronologije. Pre toga, ljudi su verovali da je Zemlja mlada. Džejms Ašer je koristio Stari zavet kako bi poređao sve događaje i ljude koji se pominju u njemu i time izračunao da je svet nastao u nedelju 23. oktobra 4004. godine pre nove ere. Buše de Pert (1788-1868) je ovo osporio u svom delu Antiquités celtiques et antédiluviennes (1847), jer je izneo dokaze da su neki artefakti mnogo stariji od navodne starosti Zemlje.

Profesionalizacija

Hajnrih Šliman

Još sredinom 19. veka se na arheologiju i dalje gledalo kao na amaterski poduhvat od strane naučnika. Britanska imperija je omogućila brojnim takvim "amaterima" da otkrivaju i studiraju antikvitete drugih kultura. Glavna figura u razvoju arheologije u strogu nauku je bio oficir i etnolog, Ogastus Pit Rivers.

On je 1880. godine započeo iskopavanja na zemljištu koje je nasledio i koje je sadržalo veliki broj arheološkog materijala iz rimskog i saksonskog perioda. Iskopavao je na svom posedu tokom sedamnaest godina počev od sredine 1880-ih i sve do svoje smrti 1900. godine. Njegov pristup je bio veoma metodičan po standardima tog vremena i on smatra se prvim naučnim arheologom. Pod uticajem radova Čarlsa Darvina i Herberta Spensera je tipološki i hronološki sistematizovao artefakte. Ovaj stil organizovanja artefakata evolucionim trendovima je bila revolucionarna inovacija u dizajnima muzeja i ima veliki značaj za precizno datiranje objekata. Njegova najvažnija metodološka inovacija je njegovo insistiranje da se svi artefakti, a ne samo lepi i jedinstveni, prikupljaju i katalogiraju. Ovaj fokus na stvari iz svakodnevnog života kao ključa za razumevanje prošlosti je ono što je odvojilo arheologiju kao nauku od lova na blago.

Vilijam Flinders Pitri je još jedan naučnik koji se s pravom može nazvati ocem arheologije. Pitri je vodio prvo naučno istraživanje Velike piramide u Egiptu 1880. godine. Iznete su mnoge teorije o tome kako su piramide izgrađene od strane brojnih naučnika, poput Čarlsa Piaca Smita, ali ih je Pitriova analiza arhitekture Gize osporila. Njegov rad i danas pruža osnovu za dalja istraživanja piramida.

Njegov mukotrpano beleženje i istraživanje artefakata u Egiptu i Palestini je uzrok mnogih ideja koje su osnove moderne arheologije. Pitri je razvio sistem datiranje slojeva na osnovu keramike i keramičkih nalaza u njima, koji je napravio revoluciju u hronološkoj osnovi egiptologije. On je i podučavao novu generaciju egiptologa u koju spada i Hauard Karter koji je otkrio grobnicu faraona Tutankamona iz 14. veka pre nove ere.

Prva stratigrafska iskopavanja koja su postigla široku popularnost kod publike su iskopavanja Hisarlika 1870-ih, na mestu drevne Troje, koja su izvodili mnogi arheolozi uključujući i Hajnriha Šlimana.

U međuvremenu, Artur Evans je na Kritu otkrio modernu civilizaciju koju je nazvao minojska dok je iskopavao Knosos. Mnogi nalazi sa ovog lokaliteta su evidentirani i odneseni u Ašmolean muzej u Oksfordu u kom je radio Evans, gde su ih studirali klasični naučnici u pokušaju da rekonstruišu naselje.

Moderna metodologija

Mortimer Viler je početkom 20. veka razvio sistematski sistem iskopavanja. Na slici su iskopavanja gradine 1937. godine

Sledeći veliki pionir u arheologiji je bio Mortimer Viler, čiji je visoko disciplinovan pristup radovima i sistematskom pregledu 1920-ih i 1930-ih godina unapredio arheološka iskopavanja. Viler je razvio iskopavanje lokaliteta po kvadratnoj mreži, koji je usavršio njegov student Ketlin Kenjon. Njihov metod iskopavanja se sastoji od postavljanja kvadratne mreže preko lokaliteta i iskopavanja po tim kvadratim sondama ostavljajući malo zemlje između. Pogodnosti Viler-Kenjon metoda iskopavanja su to što on omogućava da se prati stratigrafija prilikom iskopavanja i što su iskopavanja pregledna.

Arheologija je sve više postajala profesionalna aktivnost u prvoj polovini 20. veka. Iako je najveći deo iskopavanja činila radna snaga volontera, po pravilu je profesionalac morao da rukovodi. Sada je postalo moguće da se studira arheologija kao predmet na univerzitetima, pa čak i u školama. Do kraja 20. veka su skoro svi profesionalni arheolozi, barem u razvijenim zemljama, diplomirali arheologiju.

Nove tehnologije

Korišćenje radara za arheološko rekognosciranje

Nesumnjivo najveća tehnološka inovacija u arheologiji 20. veka je uvođenje radiokarbonskog datiranja zasnovanog na teoriji Vilarda Libija iz 1949. godine. Bez obzira na brojne nedostatke metode (u poređenju sa kasnijim metodama ona nije bila najtačnija; može da se koristi samo na organskoj materiji; može se koristiti samo na nalazima iz proteklih 10.000 godina), tehnika je proizvela pravu revoluciju u arheologiji. Postalo je moguće da se po prvi put odredi dovoljno tačan datum nastanka ekofakta ili artefakta poput kostiju. Metoda je u nekim slučajevima dovela do potpunog preispitavanja starih nalaza.

U arheologiji se vremenom pojavio niz drugih naučnih dostignuća. Za terenski rad arheologa je najznačajnije uvođenje geofizikih istraživanja u arheologiju. Ova istraživanja uključuju niz metoda daljinska detekcije, kao što su aerosnimanje i satelitsko snimanje. Arheolozi koriste i Lidar u svojim istraživanjima. Arheolozi koriste daljinsku detekciju da otkriju šta se nalazi pod zemljom. Magnetometar i georadar se često koriste za detektovanje objekata pod zemljom pre iskopavanja. Primena fizičkih nauka u arheologiji se naziva arheometrijom.

Arheolozi koriste i geografski informacioni sistem (GIS), sistem dizajniran za prikupljanje, skladištenje, obradu, analizu, upravljanje i vizuelizaciju svih vrsta geoprostornih podataka.

Otkriće mumije Eci 1991. godine je dovelo do nastanka nove grane arheologije. Uz pomoć analize DNK naučnici su mogli da utvrde da Эci ne pripada ni jednoj poznatoj ljudskoj populaciji. U narednim godinama je genetika pomogla da se izučava migracija čoveka tokom praistorije.

Vidi još

• Filozofija arheologije
• Arheološka teorija

Literatura

• MacGillivray, Joseph Alexander (2000). Minotaur: Sir Arthur Evans and the Archaeology of the Minoan Myth. New York: Hill and Wang (Farrar, Straus and Giroux). 
• Renfrew, Colin; Bahn, Paul (2012). Archaeology - Theories, Methods, and Practice. London: Thames & Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-77112-9. 
• Christenson, Andrew L., Tracing Archaeology's Past: The Historiography of Archaeology. Southern Illinois Univ Press, 1989.
• Kehoe, Alice Beck, The Land of Prehistory: A Critical History of American Archaeology. London: Routledge, 1998.
• Marchand, Suzanne L., Down from Olympus: Archaeology and Philhellenism in Germany, 1750—1970.. Princeton, NJ: Princeton Univ. Press, 1996 (1st paperback ed. 2003).
• Pai, Hyung Il, Constructing "Korean" Origins: A Critical Review of Archaeology, Historiography, and Racial Myth in Korean State-Formation Theories. Cambridge: Harvard University Press, 2000.
• Redman, Samuel J., Bone Rooms: From Scientific Racism to Human Prehistory in Museums. Cambridge: Harvard University Press, 2016.
• William H. Stiebing, Jr. Uncovering the Past: A History of Archaeology. Oxford: Oxford University Press, 1993.
• Smith, Laurajane, Archaeological Theory and the Politics of Culture Heritage. London: Routledge, 2004.
• Trigger, Bruce, A History of Archaeological Thought. Cambridge: Cambridge University Press, 1990.
• Palavestra, Aleksandar (2011). Kulturni konteksti arheologije. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. ISBN 978-86-86563-86-6. Pristupljeno 15. 5. 2017. 

Spoljašnje veze

• Istorija arheologije serija na About.com