Hiperkapnija

Hiperkapnija (lat. hypercapnia) je stanje povišenog parcijalnog pritiska ugljen-dioksida (PaCo2) u arterijskoj krvi i ostalim telesnim tečnostima, praćeno viškom ugljen-dioksida u telesnim tečnostima. Manji stepen hiperkapnije nema bitnog uticaja na organizam obolelog, jer na to utiče snabdevanje tkiva kiseonikom, hemoglobinski kapacitet krvi i minutni volumen srca.

Hiperkapnija
Narušena oksigenacije može uzrokovati porast nivo ugljen-dioksida u krvi
Specijalnost	Patologija DiseasesDB = 95
Klasifikacija i eksterni resursi
ICD-10	R06.8
ICD-9	786.09
MeSH	D006935

Nivo hiperkapnije na kome nastaju ozbiljni metabolički i klinički poremećaji nije jasno određen (na šta umnogome utiče brzina razvoja gasnih promena i kompenzatorna moć organizma). Vrednosti PaCO₂ od 8 kPa (oko 60 mmHg) smatraju se graničnim parametrima zato što je na tim vrednostima kompenzacijska moć bubrega ograničena i dalji porast (RaSO₂) dovodi do respiratorne acidoze, koja progredira u depresiju ventilacije, anestetičkim efektom (SO₂) na centralni nervni sistem sa posledičnom pojavom kome.

Definicije

Hiperkapnija (lat. hypercapnia)

Višak ugljen-dioksida u krvi, izazvan povišenim parcijalnim pritiskom ugljen-dioksida (>PaCo₂) u arterijskoj krvi i telesnim tečnostima.

Hipokapnija (lat. hypocapnia)

Smanjena količina ugljen-dioksida u krvi, izazvana sniženjem parcijalnim pritiskom ugljen-dioksida.

Akapnija (lat. acapnia)

Akapnija se često koristi kao termin da označi hipokapniju, međutim stanje potpune akapnije (tj potpunog manjak ugljen-dioksida u telesnim tečnostima) ne postoji za života kao i anoksija (pa je bolji termin za anoksiju anoksemija).

Patofiziološki uzroci hiperkapnije

Glavni uzrok hiperkapnija je respiratorna insuficijencija koja se manifestuje kao:

• Alveolarna hipoventilacija pluća : koju karakteriše smanjena, (nedovoljna), ventilacija alveola pluća. Nesposobnost pluća da obavi dovoljnu razmenu kiseonika ili kiseonika i ugljen-dioksida dovodi do hipoksemije ili hipoksemije i hiperkapnije.
• Poremećaj difuzije gasova u plućima: nastaje zbog otežane razmene gasova na nivou aleolo-kapilarne membrane. Tako nastaje hipoksemički oblik respiracijski insuficijencije koji se javlja u poremećajima difuzije gasova, jer kiseonik 20 puta sporije difunduje od ugljen-dioksida i u parcijalnoj hipoventilaciji kompenzaciona hiperventilacija održava normokapniju ili čak hipokapniju.
• Hiperkapkapnički oblik respiratorne insuficijencije: javlja se u hipoventilaciji kad je alveolarna ventilacija toliko smanjena da ne može dovoljno izlučiti ugljen-dioksid. Tada dolazi do hipoksemije, hiperkapnije i respiratorne acidoze
• Hipoksemiji uzrokuje hipoksične hipoenergozu, poremećaj svesti i slabost srčanog mišića (miokarda), a terapija kiseonikom može pogoršati stanje (dejstvom na karotidni čvor).

Učinak hiperkapnije na organizam

Kada se u alveolama PaCO₂ poveća iznad približno 8 do 10 kPa, dispneja najčešće postaje teška, a kad poraste do nivoa od 11 do 13 kPa, čovek postaje latergičan, a ponekad i polukomatozan. Anestezija i smrt mogu nastupiti kad se PaCO₂ uveća na 13 do 20 kPa.

Znaci (simptomi) hiperkapnije:

Znaci i simptomi trovanja ugljen-dioksidom u zavisnosti od njegove koncentracije u vazduhu.

• Podbulost, otečenost
• Smirenje dispneje
• Inverzia sna
• Prestanak kašlja
• Konfuznost,
• Somnolencija
• Znojenje
• Zaboravnost
• Tremor
• Poremećaji srčanog ritma
• Poremećaj krvnog pritiska
• Periferna vazodilatacija
• Poremećaj sluha
• Koma

Dijagnoza hiperkapnije:

Postavlja se merenjem koncentracije ugljen-dioksida u ekspirisanom (izdahnutom) vazduhu na kraju ekspirijuma posebnim uređajem kapnometrom, što uvek ne isključuje prisustvo hiperkapnije ako su nađenje normalne ili čak snižene vrednosti ugljen-dioksida u izdahnutom vazduhu. Zato se obavezno mora pristupiti laboratorijskom određivanju (PaC0₂) u arterijskoj krvi.

Nivoi gasnih promena nađenih u krvi koji se označavaju sa kao:

• Lakši gasni poremećaj — RaO₂ >60 mmHg
• Ozbiljni gasni poremećaj — RaO₂ 40-50 mmHg
• Opasni gasni poremećaj — RaO₂ <40 mmHg

Terapija hiperkapnije

Sastoji se u snižavanju povišenih vrednosti ugljen-dioksida, poboljšanjem alveolarne ventilacije i otklanjanjem hipoksije primenom sledećih mera:

Uklanjanje hipoksije

Jeda od najzačajnijih mera koja se koristi u lečenju hiperkapnije je oksigenoterapija kiseonikom na normalnom ili povišenom pritisku. Primena kiseonika je neodložna ako je parcijalni pritisak kiseonika niži (< RaO₂) od 50 do 55 mmHg.

Poboljšanje alveolne hipoventilacije

Primenom venepunkcije, antibiotika, bronhodilatatora, mukolitika, glikokortikoida, analeptika, može se postići poboljšanje alveolarne hipoventilacije.

Korekcija srčane insuficijencije

Primenom diuretika, kardiotonika, antiaritmika, vazodilatatora medicinskog kiseonika vrši se korekcija srčane insuficijencije.

Suzbijanje komplikacija

Ako je poznat uzrok koji je doveo do razvoja hiperkapnije terapija se prvenstveno usmerava prema tom uzroku. U slučaju da primenjene mere ne daju zadovoljavajuće rezultate pristupa se endotrahealnoj intubaciji i mehaničkoj ventilaciji uz upotrebu specijalnih uređaja (respiratora).

Literatura

• Prof. dr V. M. Varagić i prof. dr. M. Stevanović, Farmakoterapija u pulmologiji, Medicinska knjiga Beograd-Zagreb 1990
• Mathieu, Daniel (2006). Handbook on Hyperbaric Medicine. Springer. 
• William P. Fife; Jolie Bookspan (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Seattle: Hogrefe & Huber Publishers. 
• Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990