Fran Miklošič
Fran Miklošič (nem. Franz von Miklosich; 29. novembar 1813. — 7. mart 1891) je bio slovenski filolog i lingvista.
| Fran Miklošič | |
|---|---|
.jpg) | |
| Rođenje | 29. 11. 1813. Luttenberg, Austrija |
| Smrt | 7. 3. 1891. (dob: 77) Beč, Austrija |
| Nacionalnost | slovenska |
| Zanimanje | jezikoslovac |
Biografija
urediMiklošič je rođen u štajerskom selu Radomerščak blizu grada Ljutomera, koji je tada pripadao Austrijskom Carstvu.
Doktorirao je filozofiju je na Univerzitetu u Gracu i neko vreme je tu radio kao profesor filozofije. Godine 1838. je prešao na Univerzitet u Beču gde je stekao titulu doktora pravnih nauka. Tokom svojih studija na njega su ticali radovi slovenačkog filologa i lingviste Jerneja Kopitara. Napustio je pravo i i posvetio je veći deo svog života proučavanju slovenskih jezika.
Godine 1844. se zaposlio u Carskoj biblioteci u Beču, gde je ostao do 1862. Miklošiš je 1844. objavio kritiku knjige Franca Bopa Uporedna gramatika (njemački: Vergleichende Grammatik), što je skrenulo pažnju bečkih akademskih krugova. Ova publikacija je pokrenula dugi niz radova, u kojima je Miklošič pokazao veliku stručnost. Njegovi radovi su doveli de revolucije u proučavanju slovenskih jezika.
U Proleću naroda 1848. Miklošič je aktivno učestvovao u Slovenačkom nacionalnom pokretu. Bio je predsednik političkog udruženja „Slovenija“ koji su osnovali slovenački studenti koji su studirali u Gracu i Beču. Uz Matiju Majara bio je jedan od autora koji su razradili ideju o Ujedinjenoj Sloveniji. Nakon neuspeha revolucionarnih zahteva, Miklošič se posvetio samo akademskim aktivnostima.
Miklošič je 1849. postavljen za šefa tek osnovane katedre za slovensku filologiju Univerziteta u Beču i ostao je na to mestu do 1886. Postao je član Bečke akademije, koja ga je izabrala za sekretara svog istorijskog i filozofskog odseka. Njegovi brojni radovi su se nisu ticali samo slovenskih jezika, već i rumunskog, albanskog, grčkog i jezika Roma i Sinta.
Uz Vuka Karadžića, Đuru Daničića, Dimitrija Demetera, Ivana Mažuranića i Ivana Kukuljevića bio je potpisnik Bečkog književnog dogovora 1850. godine o zajedničkom književnom jeziku Srba i Hrvata. Bio je član Srpske kraljevske akademije.
Bibliografija
uredi- Lexicon linguae slovenicae veteris dialecti, 1850 (i 1862-65 kao Lexicon Palaeoslovenico-graeco-latinum)
- Vergleichende Grammatik der slavischen Sprachen, 4 Bde., 1852-75
- Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, 1858
- Die Bildung der slavischen Personennamen, 1860
- Etymologisches Wörterbuch der slavischen Sprachen, 1886
- Über die Mundarten und Wanderungen der Zigeuner Europas, 12 Tle., 1872-80.
Njegova zbirka ćirilskih izvora, Monumenta Serbica Spectantia Historiam Serbiae, Bosniae, Ragusii, objavljena u Beču 1858, a kasnije preštampana i u Gracu 1964. godine, i danas predstavlja izuzetno korisnu hrestomatiju bosanskih srednjovjekovnih izvora.
