Erifila
Erifila (starogrčki: Ἐριφύλη) bila je, u grčkoj mitologiji, kći argivskog kralja Talaja i Lisimahe, sestra Adrastova i supruga proroka Amfijaraja.[1][2]
Mitologija uredi
Brak s Amfijarajem uredi
Kad je izbio sukob među najmoćnijim argivskim porodicama, Talaj je stradao od Amijarajeve ruke, a Adrast, koji je do tada vladao Argom zajedno s Amfijarajem i Ifidom, bio je prognan i otišao je kralju Polibu u Sikion. Kad je Polib umro bez naslednika, Adrast ga je nasledio na sikionskom prestolu i tokom svoje vladavine osnovao Nemejske igre.[3][4][5][6] Kasnije se Adrast izmirio s Amfijarajem, u znak pomirenja dao mu svoju sestru Erifilu za ženu i vratio se u Arg na svom besmrtnom konju Arionu, koga je dobio na dar od Herakla.[7] Pri venčanju Amfijaraja i Erifile dva junaka dogovorila su se da će ubuduće Erifila presuditi sve eventualne razmirice između njih dvojice. Jedno vreme Amfijaraj i Erifila živeli su u srećnom braku, u kojem su im rođeni i sinovi Alkmeon i Amfiloh te kćerke Euridika i Demonasa.[1]
Sedmorica protov Tebe uredi
U međuvremenu, Polinik, koga je brat Eteokle prognao iz Tebe, stigne Adrastu i zatraži od njega pomoć. Adrast ga ljubazno dočeka, oženi ga svojom kćerkom Argejom, obeća mu vojnu pomoć i za pohod na Tebu pozove druge argivske junake.[7] Svi su mu se odazvali na ovaj poziv osim Amfijaraja, koji je, zahvaljujući svom proročkom daru, znao da će u tom ratu nastradati svi koji u njemu budu učestvovali, osim samog Adrasta.[8][9] Prema jednoj varijanti mita, Amfijaraj i Adrast tada su pozvali Erifilu da, prema ranijem dogovoru, presudi u ovom rođačkom sporu, a ona je, budući da ju je Adrast ili Polinik podmitio kobnom Harmonijinom ogrlicom, presudi u korist svog brata i tako primora Amfijaraja da krene sa Sedmoricom na Tebu.[1][10] Prema drugima, Polinik i Tidej, takođe zet Adrastov, nikako nisu prestajali nagovarati Amfijaraja da krene s njima na Tebu, pa je ovaj naposletku pobegao i sakrio se od njih, ali Polinik podmiti Erifilu Harminijinom ogrlicom te ona otkrije mesto gde se Amfijaraj sklonio, pa je ovaj morao krenuti s ostalim junacima.[11] U svakom slučaju, Amfijaraj je nevoljno pristao da se priključi pohodu, no, znajući za to da mu je supruga podmićena, zatražio je od svojih sinova, Alkmeona i Amfiloha, da, kad vide da se ne vraća kući, ubiju majku i tako osvete njegovu smrt.[12] Amfijaraj je doista izgubio život tokom napada na Tebu,[13] kao i ostali argivski junaci, osim Adrasta, koga je spasila brzina njegovog konja Ariona.[11]
Epigoni uredi
Deset godina potom, potomci ("epigoni") Sedmorice krenuli su s Egijalejem, sinom Adrastovim, u novi pohod na Tebu da osvete očeve. Među njima je bio i Alkmeon, sin Amfijarajev, koga je na učešće u tom ratu nagovorila majka Erifila, koju je opet podmitio, ovaj put Harmonijinim ogrtačem, Tersandar, sin Polinikov. Kad je nakon zauzeća Tebe Alkmeon saznao za to, razgnevio se i, na Apolonov podsticaj, ubio svoju majku, Erifilu, te tako osvetio i oca.[14]
Erifilina ogrlica uredi
Zbog počinjenog matricida Erinije su oduzele Alkmeonu razum i progonile ga, a on je prvo pobegao u Arkadiju, gde je vladao njegov deda Oikle, a zatim u Psofidu, gde ga je kralj Fegej očistio i dao mu za ženu svoju kćerku.[14][15] Alkmeon joj je darovao Harmonijinu ogrlicu i ogrtač.[14] Međutim, kasnije je morao opet bežati, pa je otišao u Etoliju, kod rečnog boga Aheloja i uzeo za ženu njegovu kćerku Kaliroju. No ona je čula za znamenitu ogrlicu i ogrtač te od Alkmeona zatraži da joj ih donese. Da bi joj udovoljio, on se vratio u Psofidu i kralju Fegeju rekao da su mu ogrlica i haljina potrebni da bi ih posvetio u Delfima i tako se očistio od greha. Za istinu od nekog sluge saznaju ili Fegej ili njegovi sinovi (Agenor i Pronoj kod Pseudo-Apolodora,[16] odnosno Temen i Aksion kod Pausanije[15]) te oni sačekaju Alkmeona u zasedi i ubiju ga.[14][15][17]
"Erifilina ogrlica" bila je svadbeni dar bogova Kadmu, kad mu je "Zevs dao za ženu Harmoniju, kćerku Afrodite i Aresa; i svi su bogovi sišli s neba i gosteći se u Kadmeji uz himne proslavljali venčanje; Kadmo joj je dao ogrtač i ogrlicu, koju je iskovao Hefest, a za koju neki kažu da ju je Kadmu dao Hefest, ali Ferekid kaže da mu je ogrlicu dala Europa, koja ju je dobila od Zevsa".[18]
U Pausanijino doba (2. vek nove ere) u gradu Amatuntu na Kipru pokazivali su jednu relikviju: "Na Kipru postoji grad Amatunt, u kome se nalazi svetilište Adonisa i Afrodite. Kažu da je tu kao zavetni dar posvećena ogrlica, koja je prvo data Harmoniji, a zatim je prozvana Erifilinom ogrlicom, jer ju je ona primila na dar da bi izdala muža. Nju su u Delfima posvetili Fegejevi sunovi, [...] a ukrali su je tirani iz Fokide. Izgleda mi da se ona ne nalazi u Adonisovom svetilištu u Amatuntu, jer ogrlica u Amatuntu sastoji se od zelenog kamenja koje spaja zlato, a za ogrlicu, koja je data Erifili, Homer u Odiseji tvrdi da je načinjena od zlata".[19]
Književnost i umetnost uredi
Erifila je glavna ličnost jedne Sofoklove tragedije i jedne tragedije pesnika Nikomaha, koje su danas izgubljene. U novije doba dramsku obradu ovog mita dao je Voltaire u Erifili (1732).[20] U likovnoj umetnosti Erifila je uvek bila prikazivana s Harmonijinom ogrlicom.[1]
Reference uredi
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Erifila
- ↑ Schmitz 1867, s.v. Eriphyle sfn error: multiple targets (2×): CITEREFSchmitz1867 (help)
- ↑ Pausanija, Opis Helade, II, 6, 6.
- ↑ Homer, Ilijada, II, 572.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, IX, 30 sqq.
- ↑ Herodot, Istorija, V, 67, 1.
- ↑ 7,0 7,1 Schmitz 1867, s.v. Adrastus (1) sfn error: multiple targets (2×): CITEREFSchmitz1867 (help)
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 6, 1.
- ↑ Higin, Fabulae, 69; 70.
- ↑ Homer, Odiseja, XI, 326 sqq; XV, 248 sqq
- ↑ 11,0 11,1 Đurić 1988, str. 98
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 6, 4.
- ↑ Pindar, Nemejske ode, IX.
- ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 5‒7.
- ↑ 15,0 15,1 15,2 Pausanija, Opis Helade, VIII, 24, 8.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 7, 6.
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, II, 102, 5.
- ↑ Pseudo-Apolodor, Biblioteka, III, 4, 2.
- ↑ Pausanija, Opis Helade, IX, 41, 2 (prev. Zora Đorđević).
- ↑ Đurić 1988, str. 99
Literatura uredi
- Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Schmitz, Leonhard (1867), „Adrastus (1)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Schmitz, Leonhard (1867), „Eriphyle”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston
- Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.