Elegijski distih

Elegijski distih jeste strofa sastavljena od dva stiha (starogrčki: δίς = "dvaput"), od kojih je prvi daktilski heksametar, a drugi je pentametar. To je jedna od najstarijih antičkih strofa, koja je u grčkoj književnosti poznata još iz 7. veka pne., odakle su je kasnije preuzeli rimski pesnici.

Historija

U grčkoj književnosti elegijski se distih pojavljuje u elegiji, po kojoj je i dobio ime, a koja je obrađivala vrlo različite teme, od ratničke elegije Kalinove i Tirtejeve, preko političke elegije Solonove, do egzistencijalne tematike koju u svojim elegijama obrađuju Mimnermo i Teognid. No, elegijski je distih upotrebljavan i u drugim žanrovima, pa se nalazi u Arhilohovoj jampskoj invektivi, ali i na epitafima, stihovanim natpisima i, uopšte, u epigramima. Ova je strofa bila često korišćena u helenističkoj poeziji, npr. u Kalimahovom najpoznatijem delu Uzroci.

U rimsku književnost elegijski je distih uveć već Enije, a usavršili su ga Katul, Tibul, Propercije i Ovidije. Naročito se Tibul smatrao majstorom elegijskog distiha, pa se u njegovim pentametrima često sreću unutrašnje rime. Ovidije se, pak, trudio da mu da svaki distih istovremeno bude i jedna smisaona celina. Marcijal je svoje epigrame takođe napisao u ovoj strofi.

Struktura

Elegijski se distih sastoji od heksametra i tzv. pentametra. Deo heksametra koji teče do cezure nakon pete polu stope (grč. τομὴ πενθημιμερής, lat. caesura semiquinaria) nazivao se ἡμιεπές, tj. "polovina epskog [stiha]". Spajanjem dva takva polustiha nastao je ovaj metrički oblik:

– U U | – U U | – || – U U | – U U | –

Taj se stih isprva zvao ἐλεγεῖον, jer se upotrebljavao u tužaljkama za pokojnicima (ὁ ἔλεγος), a kasnije je nazvan pentametrom. Ovaj naziv ne odgovara pravom stanju stvari, jer se taj stih zapravo ne sastoji od pet stopa, nego od dva puta po dve i pol stope.

U pentametru je poslednji slog prvog hemiepa uvek dug, pa se njima završava i reč. Osim toga, mogu se u prvom hemiepu svaka dva sloga zameniti jednim dugim, tj. daktili se mogu zameniti spondejima, dok u drugom hemiepu do takve zamene nikada ne dolazi.

Ceo elegijski distih ima ovakvu shemu:

– UU | – UU | – UU | – UU | – UU | – UU
– UU | – UU | – || – UU | – UU | –

U rimskoj se poeziji izbegavala jednosložna reč na mestu koja prethodi cezuri u pentametru, osim ako joj ne sledi druga jednosložna reč ili reč koja se sastoji od dva kratka sloga. Obično je poslednji slog u pentametru bio po prirodi dug. Ovidije obično završava taj stih dvosložnom reči, mada su raniji elegičari kao poslednju u stihu dozvoljavali i reč od pet slogova.

Primeri

Poznati natpis u Termopilima, koji je sastavio Simonid Kejanin, a zabeležio ga Herodot, glasi:

ὦ ξεῖν', ἀγγέλλειν Λακεδαιμονίοις ὅτι τῇδε
κείμεθα τοῖς κείνων ῥήμασι πειθόμενοι.

Njegova metrička shema izgleda ovako:

– – | – – | – U U | – U U || – U U | – U
– UU | – – | – || – U U | – U U | –

Na latinski je taj distih Ciceron preveo ovako:

Dic, hospes, Spartae nos t(e) hic vidisse iacentis,
dum sanctis patriae legibus obsequimur.

U latinskom prevodu metrička shema ovog distiha izgleda ovako:

– U U | – – | – – | – – | – – | – –
– – | – U U | – || – U U | – U U | –

Na naš se jezik ovi stihovi mogu ovako prevesti u metru originala:

Stranče, javi Spartancima nas da si video ovde
kako nas prekriva smrt, zakone štujemo svi.

Literatura

• Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press. 
• Jelić, Vojislav (1991), „Elegijski distih”, Živković, Dragiša, Rečnik književnih termina (2. izd.), Beograd: Nolit, pp. 252–253 
• Musić, August; Majnarić, Niko (1961). Gramatika grčkoga jezika (9. popravljeno izd.). Zagreb: Školska knjiga.