Otvori glavni meni

Druga bitka za Harkov je bila bitka vođena od 12. maja do 28. maja 1942. na Istočnom frontu u Drugom svetskom ratu. Nakon uspešne zimske protivofanzive koja je odbacila nemačke snage od Moskve, ali i iscrpla rezerve Crvene armije, Harkovska ofanziva je bila novi pokušaj Sovjeta da prošire svoju stratešku inicijativu.

Druga bitka za Harkov
Dio Istočni front (Drugi svjetski rat)
Eastern Front 1941-12 to 1942-05.png
Protuofenziva sila Osovine na istočnom frontu, veljača-ožujak 1943.
Datum 12. 5. - 28. 5. 1942.
Lokacija Harkov, Harkivska oblast, SSSR
Ishod pobjeda Trećeg Reicha
Sukobljeni
Flag of Germany (1935–1945).svg Treći Reich Flag of the Soviet Union.svg Sovjetski Savez
Vođe
Flag of Germany (1935–1945).svg Fedor fon Bok

Flag of Germany (1935–1945).svg Fridrih Paulus

Flag of the Soviet Union.svg Semjon Timošenko
Vojne snage
300.000 ljudi,
1000 tenkova,
1500 aviona
640.000 ljudi,
1200 tenkova,
1000 aviona
Posljedice
20.000 mrtvih, ranjenih ili zarobljenih 207.057 mrtvih, ranjenih ili zarobljenih,
652 tenkova,
1.646 topova,
3.278 bacača,
57.626 konja

12. maja 1942, sovjetske snage pod komandom maršala Semjona Timošenka, su započele ofanzivu prema Nemačkoj šestoj armiji, sa izbočine koju su uspostavile tokom Zimske protivofanzive. Ključne greške nekoliko štabnih oficira, i samog Staljina, koji nisu uspeli tačno da procene potencijal Vermahta, i precenili su svoje tek istrenirane snage, dovele su do uspešnog nemačkog uklještujućeg napada oko napredujućih sovjetskih snaga, i njihovog odsecanja od ostatka fronta.

Krvava bitka koja je trajala 17 dana je dovela do gubitka 200.000 vojnika Crvene armije, kao i na stotine tenkova. Na kraju je Fridrih Paulus izvojevao pobedu, i bio mu je otvoren put za kasniju operaciju Plavo i Staljingradsku bitku.

Sadržaj/Садржај

PozadinaUredi

Opšta situacija na Istočnom frontuUredi

Do kasnog februara 1942, sovjetska zimska kontra-ofanziva, koja je odbacila Nemce sa ulaza u Moskvu, i omogućila Sovjetima da povrate Rostov na jugu, je oslabila, i obe strane su ostale da „ližu svoje rane“. Staljin je ubeđen da su Nemci na pragu poraza, i da će da propadnu do proleća ili leta 1942, kako je i rekao na govoru početkom novembra 1941.[1] Zato je odlučio da iskoristi ovu zamišljenu slabost u nemačkoj vojsci na Istočnom frontu organizovanjem obnovljene ofanzive u proleće.

Staljinova konačna odluka je naišla na oštro protivljenje kod njegovih glavnih savetnika, uključujući članove vrhovnog štaba Crvene armije, generala Borisa Šapošnjikova, generala Aleksandra Vasiljevskog i generala Georgij Žukova, koji su se svi zalagali za defanzivnije držanje. Vasiljevski se prisećao, "Da, nadali smo se [da će se nemačke rezerve iscrpsti], ali je realnost bila surobija od toga". Međutim, prema Žukovu, Staljin je verovao da su Nemci bili u stanju da izvode operacije simultano duž dve strateške ose, i bio je siguran da bi otvaranje prolećnih ofanziva duž celog fronta destabilizovalo nemačku vojsku pre nego što bi imala priliku da započne potencijalno kobnu ofanzivu na Moskvu.[2] Uprkos oprezu koji su predlagali njegovi generali, Staljinova konačna odluka je bila da uhvati Nemce u iznenađenju, putem izvođenja „lokalnih ofanziva“.[3]

Do kraja proleća 1942, Crvena armija je još uvek bila slabija od Vermahta, i po brojnom stanju, i po kvalitetu opreme, uprkos intenzivnoj kampanji pojačavanja tokom zime i proleća 1942, za značajnim artiljerijskim, teknovskim i aviacijskim pojačanjima. Sve ukupno, Crvena armija je na Istočnom frontu imala 5.600.000 vojnika, 3900 tenkova, 44.900 topova i 2200 aviona. Sa druge strane, Vermaht je na raspolaganju imao 6.200.000 vojnika (uključujući 810.000 savezničkih vojnika), 3229 tenkova, 57.000 topova i 3395 aviona. Stoga je snaga Crvene armije još bila inferiorna u svim stavkama, osim po broju tenkova, čiji je kvalitet opet bio slabiji od nemačkih.[4]

Izbor stragegijeUredi

Nakon zimske ofanzive, i STAVKA (komanda sovjetskih oružanih snaga), i Staljin su verovali da bi eventualne nemačke ofanzive bile usmerene na Moskvu, uz veliku ofanzivu na jugu, nalik prošlogodišnjim operacijama Barbarosa i Tajfun. Staljin i većina generala i komandira na frontu su stvarno verovali da bi glavni nemački pokušaj predstavljala ofanziva prema Moskvi.[5][6] Međutim, ohrabren zimskim uspehom, Staljin je predložio da lokalne ofanzive u ovoj oblasti budu samo sa ciljem da izmore nemačke snage, što bi uslovilo slabljenje mogućnosti nemačke vojske da organizuje novu operaciju za osvajanje Moskve. Mada se isprva složio sa pripremom Crvene armije za „aktivnu stratešku odbranu“, Staljin je kasnije izdao naređenja za planiranje sedam lokalnih ofanziva, od Baltika do Crnog mora. Jedna od oblasti planiranih za ofanzivu je bila oblast Harkova, a akcija je prvobitno planirana za mart.[7]

Početkom meseca, sovjetska vrhovna komanda je izdala naređenje jugozapadnom glavnom štabu za napad u ovoj oblasti, nakon pobeda kod Rostova i Donbasa. Borbe su eskalirale tog meseca, kad su maršal Semjon Timošenko i general Kiril Moskalenko probili nemačke položaje duž severnog dela reke Donjec, istočno od Harkova. Žestoke borbe su se nastavile i u aprilu, Moskalenko je uspešno prešao reku i uspostavio mostobran, dok je na jugu Sovjetska 6. armija imala ograničen uspeh u odbrani od nemačkih snaga, koje su uspele da zadrže svoj mostobran na istočnoj obali reke.[7] Ovi događaji su predstavljali uvod u ono šta će se kasnije razviti u Drugu bitku za Harkov. Do 15. marta, sovjetski komandanti su sastavili preliminarne planove za kampanju oko Harkova. 20. marta, Timošenko je održao konferenciju u Kupjansku, kako bi se raspravilo o predstojećoj ofanzivi, i kasniji izveštaj za Moskvu koji je pripremio Timošenkov načelnik štaba, general Ivan Bagramjan, je uspeo da opiše događaje na konferenciji, mada je možda izostavio nekoliko ključnih obaveštajnih podataka. Prikupljanje sovjetskih snaga u oblasti se nastavilo i početkom maja, a konačne detalje su razradili Staljin, generalštab, i vođstvo Jugozapadnog fronta, koji je predvodio Timošenko, tokom marta i aprila. Jednu od konačnih direktiva, STAVKA je izdala 17. aprila.[7]

Priprema ofanziveUredi

Sovjetska postavka pred bitkuUredi

Do 11. maja 1942, Crvena armija je uspela da alocira šest armija pod dva fronta, između ostalih jedinica. Pod komandom Jugozapadnog fronta su se borile 21. armija, 28. armija, 38. armija i 6. armija. Do 11. maja, 21. tenkovski korpus se uspešno prebacio u oblast, zajedno sa 23 tenkovskim korpusom, obezbedivši 269 dodatnih tenkova. Tu su takođe bile i tri nezavisne streljačke divizije, i jedan streljački puk, iz 270. streljačke divitije, koncentrisani u oblasti koju je podržavao 2. konjički korpus u Bogdanovki. Južni front je na raspolaganju imao 57. armiju i 9. armiju, zajedno sa preostalih 30 streljačkih divizija i jednom streljačkom brigadom, i značajnim pojačanjima iz 24. tenkovskog korpusa, 5. konjičkog korpusa i tri gardijske streljačke divizije. U svom vrhuncu, Južni front je imao jedanaest topova ili bacača po kilometru fronta.[8][9]

Tokom pregrupisavanja snaga u ovom sektoru je došlo do redovnih poplava, koje su većinu zemljišta pretvorile u blatište, a to je učinilo da pojačavanje Jugozapadnog i Južnog fronta traje duže nego što je očekivano. Visoki sovjetski predstavnici su takođe oštro kritikovali komandante na frontu, koje su krivili za loše upravljanje vojskom, nesposobnost da organizuju ofanzive, i za komandovanje iz fotelja, kao što je Vasilevski istakao u svojim memoarima.[10] Pošto je pregrupisavanje vođeno toliko neorganizovano, Nemci su dobili ograničena upozorenja o sovjetskim kretanjima prema njihovim položajima. Moskalenko, komandant 38. armije krivi činjenicu da frontovi nisu skovali planove pre odluke o pregrupisavanju, i tako je demonstrirano loše upravljanje frontom.[11] Kasnije je komentarisao da nije bilo iznenađenje što je „nemačka-fašistička komanda prozrela naše planove“.[12]

Sovjetsko vođstvo i ljudstvoUredi

 
Semjon Timošenko, komandant Jugozapadnog fronta, koji je predvodio Drugu bitku za Harkov.

Prvenstveno vođstvo u bici je dodeljeno maršalu Semjonu Timošenku, veteranu iz Prvog svetskog rata i Ruskog građanskog rata. Mada je Timošenko imao ograničeni uspeh kod Smolenska, godinu dana ranije, smatra se da su njegovi potezi doveli do konačnog poraza u ovoj bici.[13] Kasnije je uspeo da dođe do pobede kod Rostova tokom zimskih kontranapada, i postigao je ograničen uspeh tokom prolećne ofanzive kod Harkova, pre same bitke.[14] Poteze armije je nadgledao vojni komesar, Nikita Hruščov.

Međutim, prosečan sovjetski vojnik je bio prilično neiskusan. Zbog sovjetskog debakla prethodne godine, koji je olakšala jedino pobeda kod Moskve, najveći broj vojnika Crvene armije sa početka rata je bio ubijen, ranjen, ili zarobljen. Gubici samo u bici za Moskvu su iznosili gotovo 1.000.000.[15] To znači da je prosečan vojnik u Crvenoj armiji tek nedavno bio regrutovan, i imao je malo ili nimalo borbenog iskustva. Osim nedostatka iskusnih vojnika, Crvena armija je takođe počela da pati od loše logistike i nedostatka namirnica, pošto je veliki deo bivših sovjetskih industrijskih oblasti bio pod nemačkom kontrolom. Stoga je preferirana doktrina u to vreme bila „privremena strateška odbrana“.[16]

Načelnik generalštaba, Maršal Vasilevski, i sam primećuje da sovjetska armija 1942, nije bila spremna da sprovodi velike ofanzivne operacije protiv dobro utrenirane nemačke armije, iz prostog razloga što Crvena armija u to doba nije imala neophodne kvantitativne i kvalitativne prednosti nad Vermahtom, i zato što se rukovodstvo, i komandujuće, i niži oficiri, još uvek oporavljalo od teških poraza iz 1941.[17] Ova napomena je ipak, u velikoj meri retrospektivna, i predstavlja analizu sovjetskog delovanja u njihovim strateškim ofanzivama 1942, pa čak i kasnije, kao što su operacija Mars iz oktobra 1942, i bitka za Targul Frumoš maja 1944.

Nemačke pripremeUredi

 
Istočni front maja 1942. Izijumska izbočina je obojena u crveno.

Sovjeti nisu bili svesni, da je Nemačka 6. armija, pod komandom novopostavljenog generala Paulusa, dobila naređenja za operaciju Friderikus, 30. aprila 1942.[18] Cilj ove operacije je bio usaglašeni napor da se slome sovjetske armije u Izijumskoj izbočini (ime dato izbočini južno od Harkova, koja je načinjena tokom sovjetske Zimske protivofanzive), oslobođenoj tokom sovjetskih ranih prolećnih ofanziva u martu i aprilu. Ovaj zadatak je dat Nemačkoj 6. armiji, a konačna direktiva je izdata 30. aprila, i najavila „očekivani početak“ 18. maja.

Nemci su takođe uložili velike napore da ojačaju grupu armija Jug, nad kojom je kontrola prebačena na feldmaršala Fedora fon Boka, bivšeg komandanta Armijske grupe Centar tokom operacija Barbarosa i Tajfun. 5. aprila 1942, Hitler je izdao direktivu broj 41, koja je odredila jug za glavno težište operacija u nemačkoj strateškoj letnjoj kampanji ove godine, i na račun ostalih frontova, divizije Armijske grupe Jug su popunjene do pune brojnosti do kraja aprila i početka maja. Strateški cilj je je ilustrovan nakon pobeda Eriha fon Manštajna i njegove 11. armije na Krimu. Centralni cilj je ostao Kavkaz sa svojim naftnim poljima, a sekundarni cilj - Staljingrad.[5]

Uvođenje operacije Friderikus u aprilu je omogućila dalji podstrek pojačavanju snaga u oblasti 6. armije pod komandom generala Paulusa. Sovjeti znači nisu znali da i Nemačka vojska izvodi veliko pregrupisanje u oblasti koja je određena kao centar operacija u predstojećoj ofanzivi oko Harkova. 10. maja je Paulus predstavio svoj konačan nacrt planova za operaciju Friderikus. Do tada, nemačka vojska direktno suprotstavljena Timošenku je bila potpuno pripremljena za borbene dužnosti u operaciji prema Kavkazu.[7]

BitkaUredi

Prvi daniUredi

 
Mapa Harkovske ofanzive i nemačkog opkoljavanja.

Ofanziva je počela u 6:30 ujutro, 12. maja 1942, koncentrisanim jednočasovnim artiljerijskim udarom, i finalnim dvadesetominutnim vazdušnim napadom na nemačke pozicije. Kopnena ofanziva je počela dvostranim uklještujućim pokretom iz Volčanske i Barvenkovo izbočine, u 7:30 ujutro. Sovjetske snage su naišle na snažan otpor nemačke odbrane, koja je polako slamana koncentrisanim vazdušnim i artiljerijskim napadima, zajedno sa koordinisanim kopnenim napadima utvrđene pozicije.[19] Borbe su bile toliko žestoke da su Sovjeti pripremili da ubace u borbu formacije iz svog drugog ešalona. Borbe su bile pogotovo oštre kod ruskog sela Nepokritaja, gde su Nemci organizovali tri lokalna kontranapada. Do kraja dana, najveći sovjetski proboj je iznosio deset kilometara. Sovjetska komanda na terenu je, što je dokumentovao general Moskalenko, saznala za pokrete nekoliko nemačkih rezervnih jedinica, i konačno shvatila da se njenim snagama suprotstavljaju dve nemačke divizije, a ne jedna kako je očekivano. Ovo je značilo da je Crvena armija izvela loše osmatranje i obaveštajnu pripremu pre početka bitke.[20] U stvari, zarobljeni dnevnik poginulog nemačkog generala je skrenuo pažnju na činjenicu da su Nemci vrlo moguće znali unapred o predstojećim sovjetskim operacijama u ovoj oblasti.[21] Tog dana je, nakon mnogo ubeđivanja od strane Paulusa, došlo do otpusta tri nemačke pešadijske divizije i jedne pancer divizije, kako bi one bile iskorištene za odbranu Harkova. U najvećem delu, sovjetsko napredovanje je bilo loše, sa značajnim uspesima samo na levom krilu, dok su se napredovanja na ostalim delovima odvijala prilično sporo. Bok je upozorio Paulusa da ne vrši protivnapad odmah, bez vazdušne podrške, mada je ova odluka kasnije ponovo razmotrena, kada je nekoliko sovjetskih tenkovskih brigada probilo kroz VIII korpus generala Valtera Hajca u sektoru Volčanska, koji je bio na samo 12 milja od Harkova, što je predstavljalo veliku opasnost za Nemce.[22]

Početni sovjetski uspehUredi

Tokom prvih 72 sata, 6. nemačka armija je pretrpela snažne udare. 16 bataljona je bilo uništeno, dok su bitke vođene po gustoj kiši i blatu. Paulus je naredio seriju akcija koje bi zaustavile napad, mada su Nemci još sprovodili lokalizovane protivnapade.[23] Mada je do 14. maja Crvena armija postigla impresivne uspehe, nemačke akcije u pojedinim oblastima su imale efekta, i nekoliko sovjetskih divizija je bilo primorano da se povuče iz napada. Samo sovjetski tenkovi čuvani u rezervi su mogli da zaustave nemačke protivnapade, uz velike gubitke života. Na Timošenkovo razočarenje, nemački gubici su procenjeni kao minimalni; na primer, procenjeno je da je samo 35-70 tenkova izbačeno iz 3. i 23. pancer divizije.[24] Nemačka vazrušna podrška je počela da postiže efekat, primoravši jedinice poput Sovjetske 38. armije u defanzivu. 14. maja, Nemci su nastavili napade na sovjetske pozicije na severu u lokalizovanim ofanzivama, a do tad je Luftvafe stekao vazdušnu nadmoć nad sektorom Harkova, što je Timošenka primoralo da premesti svoja vazdušna sredstva napred kako bi se efikasno suprotstavio nemačkoj avijaciji, čiji je deo bio pod komandom Četvrte vazduhoplovne flote, generala Volframa fon Rihthofena. Uprkos svemu, Sovjeti su nastavljali sa pritiskom, povlačeći se iz nekoliko manjih bitaka i menjajući pravac svog napredovanja. Međutim, usled konstantnog nemačkog otpora i lokalizovanih protivnapada, sovjetski napad je oslabio, posebno u sprezi sa žestokim vazdušnim udarima. Do kraja dana, 28. armija više nije mogla da operiše u ofanzivnom maniru protiv nemačkih pozicija.[24]

Ironično, južni krak sovjetskih klešta nije pretrpeko tako teške gubitke kao šok grupe na severu. U stvari, on je postigao veliki uspeh u prva tri dana borbe, uz dubok proboj kroz nemačke pozicije.[25] Uspeh Južne šok krupe se može pripisati činjenici da su u početku borbi veći proboji bili na severu, pa su nemačke rezerve skoncentrisane tamo, što je ostavilo ograničene snage koje bi bile postavljene na defanzivne pozicije na jugu. Ali, do 14. maja, Hitler je naredio nemačkom generalu Evaldu fon Klajstu da njegova 1. oklopna armija preuzme inicijativu u kontraofanzivi, što bi bio uvod u konačni početak operacije Friderikus.[23]

Sovjetski nastavak ofanziveUredi

15. i 16. maja, Sovjeti su pokušali sa još jednom ofanzivom na severu, ali su naišli na isti otpor kao i tokom prva tri dana bitke. Nemački položaji su nastavili da odolevaju sovjetskim napadima. Nervozi na sovjetskoj strani je u velikoj meri doprineo nedostatak teških topova, što je onemogućavalo napadajuće jedinice Crvene armije da uspešno zbrišu otpor na žestoko branjenim pozicijama. Jedan od najvećih primera ovakvih situacija je bila odbrana Ternovaje, gde su nemačke jedinice odbile predaju nakon intenzivne vatre sa sovjetske strane.[26] Borbe su bile toliko žestoke da je nakon prosečnog napredovanja od pet kilometara, ofanziva za taj dan završena na severu. Narednog dana je došlo do obnavljanja sovjetskih napada, koji su u velikoj meri bili blokirani protivnapadima nemačkih tenkova, i izmorene sovjetske jedinice jednostavno nisu mogle da se drže protiv koncentrisanih napada od strane neprijatelja. Na jugu je, međutim, došlo do uspeha na sovjetskoj strani, nalik u ranijim danima bitke, mada su sovjetske snage počele da se suočavaju sa žešćim napadima nemačke borbene avijacije.[27] Nemci, sa druge strane, su organizovali akcije u cilju zaustavljanja ofanzive, kao i male kontranapade, kako bi umanjili sovjetski ofanzivni potencijal, istovremeno prebacujući pojačanja sa juga, uključujući nekoliko avio-eskadrona prebačenih sa Krima. Loše odluke u 150. streljačkoj diviziji, koja je uspešno prešla reku Barvenkovo, su igrale veliku ulogu u lošoj eksploataciji taktičkih uspeha južne šok grupe.[28]

Kontranapadi VermahtaUredi

17. maja inicijativa u bici je prešla na nemačku stranu. Klajstova 1. oklopna armija je počela dvostrani napad na mostobran na reci Barvenkovo. Uz veliku podršku avijacije, Klajst je uspeo da slomi sovjetske pozicije, i da napreduje do deset kilometara prvog dana napada, ostavivši sovjetske trupe u šoku. Mnoge sovjetske jedinice su te noći poslate u pozadinu radi konsolidovanja, dok su druge jedinice isturene da bi ojačale slabe pozicije na frontu. Istog dana je Timošenko raportirao u Moskvu, tražio pojačanja, i opisao pretrpljene neuspehe. Vasilevski je pokušao da dobije dozvolu za opšte povlačenje, ali je Staljin odbio.[29]

18. maja, situacija se za Sovjete pogoršala, i STAVKA je još jednom predložila da se ofanziva zaustavi, i da se naredi 9. armiji da se probije iz izbočine. Timošenko i Kručev su tvrdili da je opasnost koja je dolazila od Vermahtove Kramatorske grupe preuveličana, i Staljin je još jednom odbio povlačenje.[30]

19. maja, Paulus je, po Bokovim naređenjima, već započeo opštu ofanzivu na severu, u pokušaju da opkoli preostale sovjetske snage u Izijumskoj izbočini. Tek tad je Staljin ovlastio Žukova da zaustavi ofanzivu i odbije nemačke snage koje su krenule u opkoljavanje. Međutim, već je bilo preksano.[30] Nemci su brzo postigli značajne uspehe protiv sovjetskih odbrambednih pozicija. 20. maja je situacija bila slična. Nemci su se približavali odpozadi. Još nemačkih divizija je ubačeno u bitku tog dana, slomivši nekoliko sovjetskih divizija, i omogućivši Nemcima lagano napredovanje. Mada su se Timošenkove snage uspešno pregrupisale 21. maja, on je naredio povlačenje Armijske grupe Kotenko krajem 22. maja, pripremivši napad za 23. maj, koji bi izvele 9. i 57. armija. Iako su Sovjeti očajnički pokušavali da odbace napredujuće nemačke snage, i organizovali su lokalne kontranapade kako bi pomogli nekolicini opkoljenih jedinica, uopšteno su bili neuspešni. Do kraja 24. maja, Nemci su uspeli da opkole sovjetske snage suprotno od Harkova, i da prebace još nekoliko divizija na front, povećavši pritisak na sovjetska krila, konačno ih slomivši.[30]

Sovjetski kolapsUredi

 
Sovjetski ratni zarobljenici (Davit M. Glanc, Harkov 1942.)

25. maja je došlo do prvih sovjetskih pokušaja da probiju obruč, koje je nemački general-major Lanc opisao kao jezive masovne napade. Do 26. maja, preživeli vojnici Crvene armije su bili pritisnuti u zbijene pozicije na površini od približno petnaest kvadratnih kilometara. Sovjetske pokušaje da probiju nemačko okruženje sa istoka su konstantno blokirali nemački žilavi defanzivni manevri i avijacija. Usled odlučnih nemačkih operacija, Timošenko je naredio zvanično zaustavljanje svih sovjetskih ofanzivnih manevara 28. maja, dok su napadi usmereni na probijanje obruča nastavljeni do 30. maja. Međutim, manje od desetine opkoljenih ljudi je uspelo da se izbavi iz „Barvenkovske mišolovke“.[22] Bevor procenjuje broj sovjetskih zarobljenika na 240.000[22] (uz gubitak većine naoružanja), dok Glanc ističe ukupan broj od oko 207.000 (i ubijenih i zarobljenih).[8] Ova druga brojka se obično prihvata kao najnepristrasnija, mada prave gubitke nije lako odrediti. Oba autora se manje-više slažu o malim nemačkim gubicima, a najspominjanija brojka je oko 20.000 poginulih, ranjenih i nestalih.[31] Nevezano za broj žrtava, Harkov je predstavljao veliki neuspeh za Sovjete, i predstavljao je kraj zadivljujućih uspeha Crvene armije tokom Zimske protivofanzive i manjih prolećnih ofanziva.

ZaključciUredi

Mnogi autori su pokušali da odrede tačne razloge za sovjetski debakl u Drugoj bici za Harkov. Nekoliko sovjetskih generala je okrivilo nesposobnost STAVKA-e i Staljina da pravilno procene vojnu snagu Vermahta na Istočnom frontu, nakon nemačkih poraza tokom zime 1941—1942, i proleća 1942. Žukov je u svojim memoarima sumirao da je propast ove operacije bila vrlo predvidiva, usled veoma nesposobno organizovane ofanzive, a rizik od izlaganja levog krila Izijumske izbočine nemačkim protivnapadima je bio očigledan na mapi.[32] Ipak, prema Žukovu, glavni razlog za bolan sovjetski poraz leži u Staljinovim greškama, koji je potcenio opasnost od nemačkih armija u jugozapadnom sektoru (kao suprotnosti moskovskom sektoru), i nije preduzeo korake kako bi koncentrisao značajnije strateške rezerve tamo, i na taj način se suprotstavio potencijalnoj nemačkoj pretnji. Štaviše, Staljin je ignorisao savete svog generalštaba, koji je predlagao organizovanje jake odbrane u jugozapadnom sektoru, kako bi se stvorila mogućnost za odbijanje Vermahtovih napada.[32]

Osim toga, potčinjeni sovjetski generali (posebno na Jugozapadnom frontu) su bili vrlo željni da nastave svoje zimske uspehe, i nalik nemačkim generalima, su potcenili snagu svog neprijatelja, kao što je -{a posteriori}- istakao komandant 38. armije, Kiril Moskalenko.[33] Sovjetska zimska protivofanziva je oslabila Vermaht, ali ga nije uništila. Moskalenko se priseća reči nepoznatog vojnika: "Ovi fašisti su se probudili nakon hibernacije".[34]

Staljin je loše procenio i snagu svoje vojske, i sposobnost nemačke vojske da uspešno organizuje protivofanzivu.[35] Tačnost činjenice da je Staljin potcenio nemce se najbolje ogledala u operaciji Plavi, koja je usledila, i koja je kasnije dovela do Staljingradske bitke (mada je ova bitka predstavljala konačni neuspeh za Paulusa).

Međutim, Harkov je takođe pokazao potencijal sovjetskih armija za uspešno sprovođenje ofanzive. Ova bitka se može posmatrati kao jedan od prvih većih sovjetskih pokušaja da preduprede nemačku letnju ofanzivu. Ova praksa će se kasnije razvijati u vidu operacija koje je STAVKA planirala (operacija Mars, operacija Uran i operacija Saturn). Iako su samo dve od ove tri operacije bile uspešne, ovo ipak predstavlja jasan dokaz sposobnosti Sovjeta da preokrenu tok rata u svoju korist. Ovo će se finalizovati nakon Kurske bitke u julu 1943. Druga bitka za Harkov je takođe imala pozitivan efekat na Staljina, koji je počeo sve više da veruje svojim generalima i načelniku generalštaba (kome je čak dozvolio da imenuje komandante frontova na primer).[36] Nakon Velike čistke 1937, nakon tragičnog odbijanja da uvidi nemačku invaziju 1941, i potcenjivanja nemačke vojne moći 1942, Staljin je konačno počeo da veruje svojoj vojsci.[37] Sa druge strane, Hitler je osećao sve veće nepoverenje prema svojim oficirima, i konačno je razrešio dužnosti Franca Haldera, svog načelnika generalštaba, u septembru 1942.

U kontekstu same Druge bitke za Harkov, neuspeh Crvene armije da se pravilno pregrupiše pred bitku i sposobnost Nemaca da sakupe efikasne obaveštajne podatke o sovjetskim kretanjima, su igrali važnu ulogu u bici. Slab sovjetski učinak na severu, i podjednako loše sakupljanje obaveštajnih podataka od strane STAVKA-e, i štaba fronta su takođe veoma doprineli propasti ofanzive. Međutim, uprkos lošem učinku, Druga bitka za Harkov je istakla da je taktika Crvene armije počela da evoluira. Ova taktika nije bila savršena, ali je dovela do pobede u ratu.

VidiUredi

ReferenceUredi

  1. Maršal A. M. Vasilevski, Pitanje mog celog života, Moskva, Politizdat, 1978. pp. 184.
  2. Žukov, Memoari, Moskva, Olma-Pres, 2002. pp. 58–59
  3. Glanc, David M., Bitka za Lenjingrad: 1941—1944.. pp. 149–150. (Uprkos naslovu knjige, relevantan izvor eksplicitno navodi da se ovo odnosi na ceo front).
  4. Zhukov 2002, str. 57.
  5. 5,0 5,1 Zhukov 2002, str. 59
  6. Vasilevsky 1978, str. 189.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 Glants, Dejvid M, Harkov 1942: Anatomija vojne katastrofe. pp. 21–37.
  8. 8,0 8,1 Glantz 1998, str. 40
  9. K. S. Moskalenko, Na jugozapadnom pravcu, Moskva, Nauka, 1969. pp. 188
  10. Vasilevsky 1978, str. 193–194.
  11. Moskalenko 1969, str. 193–199
  12. Glantz 1998, str. 34.
  13. Vasilevsky 1978, str. 131–136.
  14. A. P. Šikman, Akteri nacionalne istorije, Biografska enciklopedija (unos Timošenko), Moskva, 1997.
  15. Džon Erikson, Barbarosa: Osovina i Saveznici, Edinburg juniverziti pres, 1998, Tabela 12.4.
  16. Vasilevsky 1978, str. 186–187.
  17. Vasilevsky 1978, str. 187–190.
  18. Bevor, Entoni, Staljingrad: Presudna opsada. pp. 63–64.
  19. Moskalenko 1969, str. 191.
  20. Moskalenko 1969, str. 197.
  21. Moskalenko 1969, str. 192.
  22. 22,0 22,1 22,2 Beevor, str. 67
  23. 23,0 23,1 Beevor, str. 65
  24. 24,0 24,1 Moskalenko 1969, str. 193–196
  25. Moskalenko 1969, str. 196–197.
  26. Moskalenko 1969, str. 195.
  27. Moskalenko 1969, str. 193–194.
  28. Glantz 1998, str. 35–39.
  29. Zhukov 2002, str. 63
  30. 30,0 30,1 30,2 Zhukov 2002, str. 64
  31. Moskalenko 1969, str. 218
  32. 32,0 32,1 Zhukov 2002, str. 64–65
  33. Moskalenko 1969, str. 213.
  34. Moskalenko 1969, str. 198.
  35. Moskalenko 1969, str. 214.
  36. Vasilevsky 1978, str. 204.
  37. Zhukov 2002, str. 90.