Wikipedija

Dragoš Kalajić

Dragoš Kalajić (Beograd, 22. februar 1943 – Beograd, 22. juli 2005) je bio srpski slikar, novinar, pisac, publicist[1][2] i član Senata Republike Srpske, poznat kao jedan od najistaknutijih srpskih nacionalista 1980-ih i 1990-ih. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja književnika Srbije i Saveza pisaca Rusije. Osim likovnog i književnog stvaralaštva, bavio se likovnom kritikom i teorijom, filozofijom kulture, političkom publicistikom i izdavaštvom.

Dragoš Kalajić
Kalajić 1976.
Biografske informacije
Rođenje(1943-02-22)22. 2. 1943.
Beograd, Nedićeva Srbija
Smrt22. 7. 2005. (dob: 62)
Srbija i Crna Gora Beograd, Srbija i Crna Gora
SupružnikVesna Vujica
DjecaSonja Kalajić
Opus
Poljeslikarstvo, novinarstvo, literatura, filozofija

Biografija

uredi

Dragoš Kalajić je rođen 22. februara 1943. godine u Beogradu. Njegov otac Velimir Kalajić bio je četnički vojni sudija, njegova majka Tatjana Kalajić (rođena Parenta) predavala je matematiku na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.[3]

Studije umetnosti započeo je na beogradskoj Likovnoj akademiji. Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu, s najvećom ocenom, i stekao međunarodnu slavu sa novom formom hiperealizma. Još kao student izlagao je u Rimu, Milanu, Briselu, i Beogradu.[4] Između 1964. i 2004. priredio je 18 samostalnih izložbi u Rimu, Beogradu, Briselu, Zagrebu, Modeni, Milanu, Bolonji, Breši i Sremskim Karlovcima. Njegovo slikarstvo je predstavljeno u nizu antologija umetnosti dvadesetog veka od Neue Formen Uda Kultermana, L'avaguardie dell' doppoguerra in Europa Enrika Krispoltija do Srpskog slikarstva XX veka Miodraga B. Protića. Kalajić je kao kritičar priredio 10 značajnih autorskih izložbi i veći broj TV emisija o umetnosti, kulturi, tradiciji i politici (najzapaženiji su serijali „Ogledalo XX veka" i „Mon Blan"). Dobitnik je mnogih nagrada za likovno i književno stvaralaštvo. Živeo je i stvarao u Beogradu i Rimu. U Rimu je i dobio nagradu za mlade slikare još 1964. godine. Organizovanjem izložbe „Obnova slike“ u galeriji Kulturnog centra u Beogradu zatalasao je jugoslovensku likovnu scenu. U Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu je napravio izložbu „Nova figuracija“. Tokom 1950-ih i 60-ih godina Kalajić je bio deo umetničke grupe Mediala. Glumio je Bobu u filmu Čudna devojka iz 1962. godine.

Između 1968. i 2005. objavio je 18 knjiga u Srbiji, Hrvatskoj, Republici Srpskoj, Rusiji i Italiji. Neke od njih su: „Mapa (anti)utopije“, „Smak sveta“, „Američko zlo“, „Izdana Evropa“, „Rusija ustaje“ i „Poslednji Evropljanin“. Pisao je predgovore i uređivao niz knjiga iz filozofije autora kao što su Nikolaj Berđajev i Lav Šestov. Predstavio je čitalačkoj publici po prvi put dela Plotina, Julijana Imperatora, Denisa de Rougemonta, Lava Šestova, Gustava Meyrinka, Bala Gangadhara Tilaka, Ottoa Weiningera i sabrane tekstove Leonida Šejke. Objavio je studije o delima Meyrinka, Crnjanskog, Ciorana, Guénona, Julijana Imperatora, Tilaka, de Rougemont, Holbeina, Carlyla, Juliusa Evole, Anaïs Nin, Lawrence Conrada, Ilije Garašanina i dr. Tokom 1980-ih je počeo da piše za časopis Pogledi, prvi opozicioni list u Jugoslaviji. Takođe je bio Tanjugov dopisnik iz Italije. Uređivao je tri biblioteke: Kristali, Istok-Zapad i Superroman. Bio je direktor „Progresove“ galerije u Beogradu.

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića, Kalajić je bio urednik provladinog dvonedeljnika Duga. Bio je senator Republike Srpske u prvom sazivu Senata 1996. godine.

Umro je u Beogradu u 62. godini, nekoliko minuta posle ponoći, 22. jula 2005. godine. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani 25. jula.

Pogledi i lični život

uredi

Kalajićevi politički stavovi su opisani kao „otvoreno fašistički” i antisemitski,[5] po uzoru na Juliusa Evolu.[6] Bio je kritičar hrišćanstva i zagovornik paganizma[7] do građanskog rata devedesetih godina, tokom i nakon čega je postao pravoslavni hrišćanin i zagovornik saveza pravoslavnih naroda.[8][4]

Bio je prijatelj sa mnogim istaknutim ličnostima iz oblasti umetnosti, književnosti, filma i filozofije, među kojima su su Evola, Ezra Pound, Aleksandr Dugin, Giorgio de Chirico i Gualtiero Jacopetti.[9][10][11]

Izložbe

uredi

Solo izložbe

uredi

Razvoj koncepta za izložbe

uredi
  • Dimenzija realnog, Galerija Doma omladine, Beograd (1967)
  • Surovost kao ideal, Galerija Ateljea 212, Beograd (1967)
  • Obnova slike, Galerija Kulturnog centra, Beograd (1971)
  • Nova figuracija, paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd (1991)
  • Beogradski pogled na svet, paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd (1991)

Odabrana dela

uredi
  • Uporište (Rehabilitacija strukture integralnog čoveka)
  • Inicijacije
  • Mapa (anti)utopija
  • Filozofija umetnosti
  • Smak sveta
  • Pisci boga Marsa
  • Evropska ideologija
  • Život je putovanje, putopisi
  • Kosmotvorac, roman
  • Poslednji Evropljani, roman
  • Srpska deca carstva, roman
  • Američko zlo
  • Izdana Evropa
  • Srpsko dobro
  • Rusija ustaje
  • Kodeks Solarnog reda & Pojmovnik Dragoša Kalajića
  • Krševina (poema, sa pogovorom)
  • Zimski solsticijum (dnevnik poslednjih godina, Najvažniji intervjui, naročito oni dati u poslednjim godinama života. Tri oproštajna teksta: „Poslednji Hiperborejac”)[12]

Reference

uredi
  1. ↑ „www.glas-javnosti.co.yu”. arhiva.glas-javnosti.rs. Arhivirano iz originala na datum 03. 03. 2016. Pristupljeno 25. 6. 2017. 
  2. ↑ „Poslednji Evropljanin” (Serbian). Glas javnosti. 23 July 2005. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-03. Pristupljeno 27 May 2020. 
  3. ↑ Janković, Vesna M., ur. (1995) (Serbian). Ko je ko u Srbiji 1995.. Belgrade: Bibliofon. str. 223. 
  4. ↑ 4,0 4,1 Димитријевић, Владимир (2014). Прећутана културна историја Срба. Београд: Catena Mundi. str. 99-100. 
  5. ↑ Gordy, Eric D. (1999). The Culture of Power in Serbia. The Pennsylvania State University Press. str. 68. ISBN 0-271-01957-3. Pristupljeno 1 July 2021. 
  6. ↑ Bogdan, Henrik; Djurdjevic, Gordan, ur. (2013). Occultism in a Global Perspective. London and New York: Routledge. str. 112. ISBN 978-1-84465-716-2. 
  7. ↑ Matija Vojinović. Outlines of Our Internal Empire. Serbia National Review.
  8. ↑ ВУЧКОВИЋ, АЛЕКСАНДАР (2019-05-16). „Јирген Кока, Историја капитализма, Клио, Београд 2016, стр. 136” [History of Capitalism by Jürgen Koka (2016), published by Klio: Belgrade. [Review]]. ГЛАСНИК УДРУЖЕЊА АРХИВСКИХ РАДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 2 (9): 136. DOI:10.7251/guars1709367k. ISSN 1840-4626. (Book review by ALEKSANDAR VUČKOVIĆ).  in Gazette of the Association of Archive Workers of the Republic of Serbia
  9. ↑ „Dragoš Kalajić (1943-)”. invaluable.com. Pristupljeno 25. 6. 2017. 
  10. ↑ Marko Živković (2011). Serbian Dreambook. Indiana University Press. str. 207. 
  11. ↑ „Dragos Kalajic: A Hyperborean Biography”. openrevolt.info. Arhivirano iz originala na datum 02. 08. 2017. Pristupljeno 25. 6. 2017. 
  12. ↑ „Пројекти | Драгош Калајић”. www.dragoskalajic.com. Arhivirano iz originala na datum 26. 01. 2020. Pristupljeno 2021-04-08. 

Vanjske veze

uredi

Povezano

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Dragoš_Kalajić&oldid=42439463