Dragiša Lapčević
Dragutin - Dragiša Lapčević (1867–1939) je bio srpski političar, novinar i istoričar. Bio je prvi predsednik socijaldemokratske stranke u ondašnjoj Srbiji, narodni poslanik Kraljevine Srbije, odbornik u Beogradu i urednik Radničkih novina.
| Dragiša Lapčević | |
 Dragiša Lapčević | |
| Biografija | |
|---|---|
| Datum rođenja | 27. oktobar 1867. |
| Mesto rođenja | Užice (Kneževina Srbija) |
| Datum smrti | 14. avgust 1939. |
| Mesto smrti | Beograd (Kraljevina Jugoslavija) |
uredi  |
|
Veliki međunarodni ugled stekao je glasanjem protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova i prvog svetskog rata, zalažući se za Balkansku federaciju.[1] U posleratnom periodu je odbio da se priključi boljševicima. Bio je protivnik boljševičke struje u radničkom pokretu tadašnje Jugoslavije.[2] Godine 1923. se povukao iz radničkog pokreta, ne želeći da učestvuje u sukobima zavađenih struja.[3]
Protivio se kako nacionalističkoj, tako i boljševičkoj politici, zalažući se za građanske slobode, parlamentarizam i socijaldemokratsku politiku.[4] Zastupao je politiku konkretnih reformi koje poboljšavaju život radnika.
Život uredi
Dragiša je rođen u Užicu 1867. godine. Odrastao je u Požegi, gde je završio nekoliko razreda osnovne škole, nakon čega je nastavio da se sam obrazuje. U početku je radio uglavnom nekvalifikovane fizičke poslove, prvo u pekari pa u mehani. Ubzo su ga, kao pismenog čoveka, postavili za opštinskog delovođu. Tu je stekao takav ugled da su ga, kao opozicionara, izabrali za predsednika opštine 1893. godine, ali je srpska Vlada poništila taj izbor.[4]
Socijaldemokratska stranka uredi
Krajem 19. veka je aktivno učestvovao u organizovanju radničkog pokreta u Kraljevini Srbiji.[5] Sarađivao u listovima Socijaldemokratu i Radničkim novinama, koje kasnije uređuje. Učio je ruski i nemački da bi čitao socijalisticku literaturu. 1898. godine je potpisao prvu peticiju u kojoj su izneseni zahtevi socijalista, zbog čegaje osuđen na šest meseci zatvora.[5]
Lapčević je politički delovao kao protivnik obrenovićevskog režima, zajedno sa radikalima, socijalistima i drugim demokratski opredeljenim grupama. U masovnim hapšenjima nakon tzv. ivandanjskog atentata na kralja Milana, i Lapčević je bio uhapšen i osuđen na robiju, ali je ubrzo oslobođen. Na poziv beogradskih prijatelja 1902. godine seli se u Beograd, kako bi pomagao na osnivanju radničkih organizacija.[4]
Na osnivačkim kongresima Lapčević je izabran za predsednika Socijaldemokratske stranke (1903) i za sekretara Glavnog radničkog saveza (tadašnje sindikalne centrale). Zbog sukoba u stranci podneo je ostavku na predsednički položaj 1905.[5] Na VII kongresu SSDS 1909. ponovo je izabran u najviše stranačko rukovodstvo. Na tom položaju je ostao narednih nekoliko godina, sve do izbijanja prvog svetskog rata. Biran je za narodnog poslanika i za odbornika Beogradske opštine. U Beogradskoj opštini zastupao je interese periferije grada i zahtevao poboljšanje životnih uslova u sirotinjskim četvrtima.[4] Takođe je učestvovao u međunarodnom socijalističkom i sindikalnom pokretu.
Dragiša Lapčević se isticao kao govornik, a svojim skupštinskim govorima kritikuje velike izdatke za vojsku, policiju, birokratiju i monarhiju, i protestuje zbog nedovoljnih izdvajanja za prosvetu, za narodno zdravlje i unapređenje privrede. Zahtevao je opšte pravo glasa, slobodu štampe, slobodu okupljanja i udruživanja, te druge demokratske slobode.
Ratovi 1912-1918 uredi
Lapčević je kao dosledni anti-militarista u skupštini Srbije glasao protiv ratnih budžeta uoči balkanskih ratova, zalažući se za Balkansku federaciju.
Deleći Balkan na pojedine male zemlje vi ćete stvoriti izvore za nova trvenja među balkanskim narodima i balkanskim državicama.[6]
– Govor u Narodnoj skupštini
Lapčević je opominjao da niko ne može biti zadovoljan granicama koje će se postaviti i da svaki rat vodi samo u novi rat.[6] Najteži trenuci njegovog političkog rada nastali su kada su izbili ratovi 1912., 1913. i 1914. godine. Srpski socijalistički poslanici – Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović – su tri puta glasali protiv ratnih kredita, zbog čega su trpeli veliki pritisak ratno ostrašćene sredine, koja ih je optuživala za podrivanje nacionalnih interesa.[7] Bilo im je naročito teško zato što isto nisu učinili socijalistički poslanici u parlamentima Austrije, Nemacke, Francuske, Belgije, Britanije.[4]
Uoči prvog svetskog rata, u političkom životu Srbije se jako osećao uticaj Crne ruke, tajne oficirske organizacije. 1914. je u Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. Tada je Lapčević u Skupštini podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Međutim, njegova inicijativa je tada ostala bez većeg odjeka, a Skupština se zadovoljila odgovorom predsednika vlade.
Boljševička opozicija uredi
Nakon pobede boljševika u oktobarskoj revoluciji, mnogi u radničkom pokretu tadašnje Jugoslavije se okreću boljševizmu i njihovom autoritarnom modelu izgradnje komunizma, zahtevajući autoritarno-revolucionarni prevrat u vidu jednopartijske vlasti. Lapčević i drugi demokratski socijalisti su smatrali da bilo kakva revolucija u nerazvijenoj i zaostaloj zemlji nema izgleda na uspeh. Boljševički koncept revolucije zasnovan na jednopartijskoj vlasti je smatran devijacijom. Nakon stvaranja Kraljevine SHS, došlo je do kongresa ujedinjenja levih stranaka 1919. godine, kad je stvorena Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista), ali je Lapčević odbio da uđe u centralno rukovodstvo.[5] Na Vukovarskom kongresu Socijalističke radničke partije Jugoslavije 1920. godine, Lapčević je istupao protiv boljševika (autoritarnih komunista) i odbio da pristupi boljševicima.[8] Tada se jugoslovenski radnički pokret pocepao na autoritarno i demokratsko krilo, a Lapčević je postao jedan od vođa u demokratskom krilu.[5] Od 1926. godine Lapčević je pokušavao da stvori jedinstven sindikalni pokret na principima političke neutralnosti i distanciranja od jugoslovenskih boljševika (autoritarnih komunista) i pristalica Topalovića.[8]
Povlačenje iz politike uredi
U poslednjim godinama života je prestao s političkom delatnošću.[5] Nakon povlačenja iz politike, posvetio se pisanju i novinarstvu.[4] Izabran je za predsednika Udruženja novinara Srbije. Narodna skupština postavila ga je za svog bibliotekara. Sa tog radnog mesta je i penzionisan.
Umro je u avgustu 1939. godine.
Misli uredi
Lapčević je bio dosledan Drugoj internacionali i njenim marksistima, naročito Karlu Kauckom, dok su od ruskih teoretičara na njega uticali Plehanov i demokratski socijalisti 19. veka. Boljševike, Lenjina i delatnost Treće internacionale (Kominterne) nikada nije smatrao za prave izvore socijalističke teorije i prakse, jer je uvek naglašavao demokratsku stranu borbe za socijalizam. Od srpskih mislilaca, cenio je Svetozara Markovića.[8]
Po Dragiši Lapčeviću, osnov nauke o društvu temelji se na poznavanju prirodnih zakona i "objektivnih faktora" specifičnog toka istorije i zakonitosti razvitka društvenih pojava, na prvom mestu ekonomskih. Celokupna radnička borba, koja bi trebala biti evoluciono-demokratska (reformsko-demokratska) dok ne postane moguća kao revolucionarno-demokratska, mora se voditi za pojedinca kao samosvrhu.[8] A radnička revolucija podrazumeva postojanje političke demokratije. Kada se u budućnosti ispune ekonomski uslovi potrebni za realizaciju ekonomskog socijalizma, parlament i demokratski mehanizmi mogu postati oruđe demokratske radničke vlasti za korenitu promenu, kao što je sada parlament oruđe za vlast kapitala.
Dela uredi
Najvažnija dela Dragiše Lapčevića su:
- Istorija socijalizma u Srbiji (1922)
- Rat i srpska socijalna demokratija (1925)
- Položaj radničke klase u Srbiji (1928)
Reference uredi
- ↑ „William English Walling, The Socialists and the War”. Books.google.com. Pristupljeno 18. 04. 2012.
- ↑ Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 28-31), Beograd, 1989.
- ↑ „Socijaldemokratska tradicija Srbije”. Yurope.com. Pristupljeno 18. 04. 2012.
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 „Dragisa Lapcevic”. Yurope.com. Pristupljeno 18. 04. 2012.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 Nova enciklopedija, Vuk Karadžić – Larousse (II tom), Beograd, 1978.
- ↑ 6,0 6,1 „Peščanik”. Pescanik.info. 08. 05. 2009.. Pristupljeno 18. 04. 2012.[mrtav link]
- ↑ „Dimitrije Tucović – dobar primer političkog besednika”. Hereticus.org. Pristupljeno 18. 04. 2012.
- ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 „Užički Marksisti I Politički Mislioci - Dragiša Lapčević”. Uzice.net. Arhivirano iz originala na datum 2011-06-28. Pristupljeno 18. 04. 2012.