Diogen iz Sinope

Diogen iz Sinope (grč. Διογένης ὁ Σινωπεύς, oko 412–323. god. st. e.) bio je antički grčki filozof, pripadnik kiničkog pravca u antičkoj filozofiji. Rođen je u Sinopi (današnjem Sinopu u Turskoj) oko 412. godine stare ere, a umro je u Korintu 323. godine st. e. Informacije koje imamo o njegovom životu velikim delom nam je u formi anegdota preneo Diogen Laertije u svom delu Životi i mišljenja znamenitih filozofa.

*Diogenes*, John William Waterhouse, slika na kojoj je Diogen predstavljen sa svojim buretom i fenjerom

Prema jednoj od sačuvanih anegdota, Diogenov otac imao je menjačnicu novca i bio je uhvaćen u kovanju lažnog novca, u čemu mu je pomagao i Diogen. Kako je ovaj zbog toga morao pobeći iz Sinope, stigao je u Atinu, gde se upoznao s Antistenom i postao njegov učenik. Pod starost bio je vaspitač dece nekog Ksenijada, a tu je i umro 323. godine st. e., i to istoga dana kad i Aleksandar Veliki u Babilonu. Korinćani su ga sahranili o državnom trošku i na grobu mu podigli spomenik od parskog mermera.

Izgnan iz svog grada, Diogen je veći deo života proveo u Atini, gde je živeo na ulici, u jednom buretu, i svoje siromaštvo načinio najvećom vrlinom kojoj čovek treba da teži. Prezirao je civilizacijski napredak i zagovarao neku vrstu "povratka na animalizam", odnosno život u skladu sa životom koji vode životinje, pa je i samoga sebe izgleda nazivao psom (κύων), što je možda bio jedan od elemenata koji su ovom filozofskom pravcu doneli ime "kinički". Helenskoj civilizaciji nije suprotstavljao samo život životinja, nego i život varvarskih naroda, nastojeći da "ponovo iskuje vrednosti" (Diog. Laert. VI, 20), što je istovremeno i aluzija na njegovo mladalačko kovanje lažnog novca.

Prema antičkim izvorima, Diogen se zalagao za zajednicu žena i dece i slobodnu ljubav, te je bio prvi koji je izjavio: "Ja sam građanin sveta" (κοσμοπολίτης, Diog. Laert. VI, 72). Za razliku od Antistena, koji je bio "ravnodušan" prema spoljnim dobrima civilizacije, Diogen je zastupao pozitivni asketizam, koji je aktivno odbacivao sva takva dobra, u cilju postizanja maksimalne slobode, nezavisnosti i autarkije. S tim je bilo povezano njegovo namerno izrugivanje društvenim konvencijama, javno činjenje onoga što je većina smatrala da treba činiti van očiju drugih, ili čak i onoga što, prema opštem shvatanju, nije trebalo činiti ni u potaji.

Diogenovi učenici bili su: Monim, Onesikrit, Filisk i Krates iz Tebe, od kojih je ovaj poslednji poklonio gradu svoje veliko imanje i zatim se, zajedno sa svojom suprugom Hiparhijom, u potpunosti predao lutalačkom kiničkom životu.

Anegdote o Diogenovom životu prenose nam, pored Diogena Laertija, i drugi antički pisci: Dion Hrizostom, Epiktet, Plutarh, Lukijan, Maksim Tirski, Julijan Apostata i drugi. Nekoliko najpoznatijih anegdota glasi ovako:

Kada jednom videše Diogena kako usred podneva ide trgom noseći upaljeni fenjer i upitaše ga zašto to čini, on odgovori: „Tražim čoveka”^[1].^{[α 1]}
Kada je Diogen jednom ugledao nekog čoveka kako iz svojih ruku pije vodu, odmah baci na zemlju onu drvenu čašicu koju je sa sobom nosio te uzviknu: "Kako sam bio rasipan!"
Aleksandar Veliki dođe do Diogena da ga upozna, i nađe ga kako se sunča pod vedrim nebom. Prijateljski ga pozdravi i reče mu da može od njega tražiti šta god mu treba, a Diogen mu odgovori: "Treba mi samo to da mi se malo pomeriš sa sunca".
Mali grad Mind imaše ogromna gradska vrata, te Diogen njegovim stanovnicima reče: "Građani, zatvorite vrata da vam grad ne izađe!"
Diogen nekog učenog čoveka, koji je naširoko raspravljao o nebeskim stvarima, upita: "A kada si ti sišao s neba?"

Galerija uredi

Diogen iz Sinope, detalj sa Raffaellove slike Atinska škola, 1510/11. god., Vatikan, Rim
Diogen traži čoveka, Johann Heinrich Wilhelm Tischbein (1780e godine)
Diogen, Jean-Léon Gérôme (1860)

Bilješke uredi

↑ Jedan od najpoznatijih Diogenovih citata, u originalu: Άνθρωπον ζητώ. Vrlo česta i popularna interpretacija ovog pasusa je „tražim iskrenog čovjeka”, što mnoge filozofske studije smatraju krivom, jer bi tumačenje trebalo biti „tražim čovjeka koji živi u skladu sa svojom najautentičnijom prirodom”.