Didaktička književnost
Didaktička književnost (starogrčki: διδακτικός = poučan) obuhvata ona književna dela čija poučna tendencija odnosi prevagu nad umetničkim izrazom, a javlja se u sva tri književna roda: drami, epici i lirici.[1]
Antika uredi
U staroj Grčkoj, pre no što se pismenost ukorenila, pouke su davane u stihovima, koje je lakše zapamtiti nego prozu. Sami Grci didaktičku književnost nisu smatrali posebnim književnim žanrom, već su je smatrali delom epike, budući da je i ta književnost bila pisana daktilskim heksametrima. Didaktička dela među prvima su pisali Hesiod (Poslovi i dani), Empedokle i Parmenid. Od 5. veka pne. didaktička književnost uglavnom se piše u prozi, ali poetski izraz ponovo oživljava u helenističkom razdoblju, npr. u delima Arata (Pojave o astronomiji) i Nikandra (O otrovnim životinjama, Protivotrovi, O zemljoradnji). Od kasnijih didaktičkih pesama ističu se Opis sveta Dionisija Periegeta (2. vek) te pesme O pecanju i O lovu Opijana iz Kilikije (3. vek).[2]
Didaktička književnost rano se pojavila i u starom Rimu. Enije je s grčkoga preveo jednu pesmu o prirodi (Hedyphagetica), koja se pogrešno pripisivala Epiharmu sa Sicilije. U 1. veku pne. Lukrecije je sastavio ep O prirodi, jedno od najznamenitijih dela didaktičke književnosti, a Vergilije je napisao Georgike, možda po ugledu na Nikandrovu pesmu O zemljoradnji. U narednom veku nastaju Ovidijevi Fasti, Manilijeva Astronomija, kao i Etna nepoznatog autora.[2] S druge strane, Ovidijevo Ljubavno umeće na neki način parodira didaktički stil.[3]
Reference uredi
- ↑ Dragiša Živković (ur.), Rečnik književnih termina 2. izd., Nolit, Beograd, 1992, s.v. "Didaktička književnost".
- ↑ 2,0 2,1 M. C. Howatson, ed., The Oxford Companion to Classical Literature (2nd ed.), Oxford University Press, Oxford, New York, 1997, s.v. "Didactic poetry".
- ↑ Simon Hornblower & Antony Spawforth, The Oxford Classical Dictionary, 3rd ed., 2003, s.v. Didactic poetry.