George Berkeley
Džordž Berkli (engl. George Berkeley; Tomastaun, 1685 — Oksford, 1753) je bio novovekovni irski filozof, poznat kao zastupnik subjektivnog idealizma i empirizma. Njegova filozofija se ponekad uzima za krajnji oblik subjektivnog idealizma, koji se naziva solipsizam.[1]
| George Berkeley | |
|---|---|
| Novovekovna | |
| Zapadna filozofija | |
 | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 1685 Tomastaun, Irska |
| Smrt | 1753. Oksford, Engleska |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | idealizam, empirizam |
| Glavni interesi | metafizika, epistemologija |
| Znamenite ideje | |
Život uredi
Džordž Berkli je rođen 12. marta 1685. godine u blizini Tomastauna u Irskoj. 1707. godine je postao je magistar teologije, a 1713. kapelan. Sve svoje najznačajnije i najoriginalnije radove napisao je do svoje 28. godine.[1] Često je putovao, kao pratilac grofa, u Francusku i Italiju. Od 1729. do 1731. godine kao misionar širi hrišćanstvo u Americi, a 1734. postaje episkop u Klojnu. Godine 1752. povlači se iz javnog života, a godinu dana kasnije umire u Oksfordu.
Učenje uredi
Džordž Berkli je jedan od najpoznatijih predstavnika subjektivnog idealizma, koji najbolje izražava svojim fundamentalnim načelom: „Biti jeste biti opažen“ (Esse est percipi).
Postojao je neki miris, znači da ga je neko mirisao; postojao je neki zvuk, znači da ga je neko čuo; bila je neka boja ili oblik - opaženi su vidom ili opipom. To je sve što mogu razumeti pod tim i sličnim izrazima. Jer ono što se kaže o apsolutnom postojanju nemislećih stvari, bez obzira na to da li se opažaju, izgleda savršeno nerazumljivo. Njihov esse jest percipi, i nije moguće da oni imaju neku egzistenciju izvan duhova ili mislećih stvari, koje ih opažaju.
– Rasprava o principima ljudske spoznaje
U „Dijalozima izmedu Hilasa i Filonusa“ Filonus, koji iznosi Berklijeve ideje, dokazuje »da se realnost čulnih stvari sastoji u tome što su opažene», nasuprot Hilasovog mišljenja da »postojati znači jedno a biti opažen drugo«.[1] Berkli razrađuje tezu da su svi čulni fenomeni mentalne prirode. On argumentuje o subjektivnosti oseta toplote i hladnoće poznatim primerom o mlakoj vodi. Kad je jedna ruka topla a druga hladna pa se obe stave u hladnu vodu, onda jedna ruka oseća ovu vodu kao hladnu, a druga kao toplu, premda voda objektivno ne može biti istovremeno i topla i hladna. Stoga oseti toplo i hladno postoje samo u našem duhu.[1]
Berklijeva filozofija se zasniva na empirističkim tvrdnjama, i iskustvo uzima za osnovu celokupnog znanja. Pa ipak, za njega tzv. spoljni predmeti nisu ništa drugo do skupovi naših oseta, koji ne postoje izvan duha. Po njemu postoji samo duh a čulne ideje ne zavise od nas, već ih izaziva Bog. Stoga čulne ideje i jesu mnogo jače i stalnije od ideja misli i mašte koje proizvodi naš duh.[1] Realne stvari i nisu drugo nego čulne ideje pa je postojanje materije izvan i nezavisno od tih ideja samo izmišljotina »uvrnutih« filozofa.[1]
Dela uredi
Glavna Berklijeva dela su:
- An Essay Towards a New Theory of Vision (1709)
- Rasprava o principima ljudske spoznaje (A Treatise concerning the Principles of Human Knowledge; 1710)
- Tri dijaloga izmedu Hilasa i Filonusa (Three Dialogues between Hylas and Philonous; 1713)
- Alciphron or the Minute Philosopher (1732)
- Siris, a Chain of Philosophical Reflexions and Inquiries (1744)
Izvori uredi
Vanjski linkovi uredi
Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: George Berkeley
