John J. Pershing

Džon Džozef Peršing (engl. John Joseph Pershing; Laklid, 13. septembar 1860 — Vašington, 15. jul 1948) je bio visoki oficir Vojske Sjedinjenih Država. Peršing je jedini oficir u istoriji američke vojske koji je za života unapređen u najviši čin koji je ikada postojao u Vojsci Sjedinjenih Država, čin general vojske Sjedinjenih Američkih Država.

Džon Peršing
Džon Peršing
Lični podaci
Mesto rođenja	Laklid (SAD)
Datum smrti	15. 7. 1948. (87 godina)
Mesto smrti	Vašington (SAD)
Vojska	Armija SAD
Najviši čin	General vojske Sjedinjenih Američkih Država
Godine služenja	Američke ekspedicione snage
Bitke i ratovi	Zapadni front

Retroaktivni kongresni edikt donet 1976. je proglasio da niko nikada nije imao, niti će ikad imati viši čin od Džordža Vašingtona.). Peršing takođe ima prvi oficirski servisni broj američke vojske (O-1). Predvodio je Američke ekspedicione snage u Prvom svetskom ratu, i smatra se mentorom generaciji slavnih američkih generala koja je predvodila američku vojsku u Evropi tokom Drugog svetskog rata, među kojima su Džordž Maršal, Dvajt Ajzenhauer, Omar Bredli i Džordž Paton.

Detinjstvo i mladost

Džon Dž. Peršing je rođen na farmi blizu Laklida, Misuri. Njegov otac, Džon F. Peršing je bio biznismen nemačko-američkog porekla koji je imao prodavnicu. Kad je počeo Američki građanski rat, Džon F. Peršing je radio kao snabdevač za 18. dobrovoljačku pešadiju Misurija, ali nije služio u vojsci.

Džon Dž. Peršing je pohađao školu u Laklidu, rezervisanu za učenike nadprosečne inteligencije koji su bili deca uglednijih građana. Nakon što je završio školu 1878, postao je učitelj za lokalnu afroameričku decu. Tada je stekao razumevanje za rasna pitanja koja su mu kasnije bila od koristi kada je komandovao afroameričkim vojnicima.

Godine 1880, Peršing je stupio u Normalnu školu severnog Misurija (danas Trumanov državni univerzitet) u Kirksvilu, Misuri. Dve godine kasnije je aplicirao za Vojnu akademiju. Peršing je kasnije priznao da se odlučio na ovaj korak jer mu je to omogućavalo da stekne bolje obrazovanje nego da je ostao u ruralnom Misuriju.

Vest Point

Kadet Peršing 1886.

Peršing je položio zakletvu kao kadet Vest Pointa na jesen 1882. Rano je izabran komandu, i postao je redom prvi kaplar, prvi narednik i prvi kapetan, najviši mogući čin za kadeta. Peršing je komandovao ex officio počasnom stražom Vest Pointa, koja je pratila sahranu američkog predsednika Granta..

Džon Dž. Peršing je diplomirao na Vest Pointu na leto 1886. uz pohvalu načelnika Vest Pointa, generala Veslija Merita, zbog visokih liderskih veština i izvanredne sposobnosti. Imao je 26 godina i diplomirao je kao 30. u klasi od 77.

Kratko je razmatrao da traži odlaganje aktivne vojne službe kako bi studirao prava, ali se predomislio.

Rana karijera

Peršing je stupio u aktivnu službu 30. septembra 1886, i dodeljen je 6. konjičkom puku stacioniranom u Fort Bajardu, u Teritoriji Novog Meksika. Dok je služio u 6. konjičkom puku, Peršing je učestvovao u nekoliko sukoba sa Indijancima i istakao se hrabrošću u borbi sa Apačima. Tokom boravka u Fort Stentonu, Peršing i njegova dva bliska prijatelja, poručnik Džulijus Pen i poručnik Ričard B. Pedok su dobili nadimak tri zelena P. Slobodno vreme su provodili u lovu i baveći se španskim plesovima. Peršingova sestra Grejs se udala za Pedoka 1890.

Između 1887. i 1890, Peršing je služio sa 6. konjičkim pukom na raznim mestima u Kaliforniji, Arizoni i Severnoj Dakoti. Postao je odličan strelac i 1891. je ocenjen kao drugi strelac pištoljem i peti strelac puškom od svih vojnika američke vojske.

Na 9. decembar 1890, 6. konjički je stigao u Su Siti, gde je Peršing učestvovao u suzbijanju poslednjih ustanaka Sijuksa. Učestvovao je u masakru kod Ranjenog Kolena.

Godinu dana kasnije je postavljen za instruktora vojne taktike na Univerzitetu u Nebraski. Na ovoj dužnosti je bio do 1895. Dok je bio u Nebraski, Peršing je studirao prava i diplomirao je 1893.

Dana 1. oktobra 1895, Peršing je unapređen u nadporučnika i preuzeo je komandu nad trupom 10. konjičkog puka, koji se sastojao od vojnika crnaca i oficira belaca. Komandovao je ekspedicijom čiji je cilj bilo deportovanje velikog broja Indijanaca u Kanadu.

Godine 1897, Peršing je postao instruktor na Vest Pointu, gde je stupio u taktički štab. Dok je bio na Vest Pointu, kadeti, nezadovoljni Peršingovom strogošću i visokim standardima, su mu nadenuli nadimak Crnčuga Džek što se odnosilo na njegovo službovanje u 10. konjičkom puku. Ovaj nadimak su novinari koji su pratili Peršinga tokom Prvog svetskog rata umekšali u Crni Džek (Blek Džek).

Špansko-američki i Filipinsko-američki rat

Kapetan Džon Peršing oko 1902.

Kad je počeo Špansko-američki rat, natporučnik Peršing je privremeno unapređen. Borio se sa 10. konjičkim pukom na Kubi za šta je odlikovan.

U martu 1899, nakon što je preležao malariju, Peršing je postavljen za šefa carine koja je nadgledala okupacione snage na teritorijama osvojenim u Špansko-američkom ratu uključujući Kubu, Portoriko, Filipine i Gvam.

Kad je izbio Filipinsko-američki rat, Peršing je poslat u Manilu. I dalje pod privremenim unapređenjem, je učestvovao u borbama u ovom ratu gde je odlikovan za hrabrost zbog akcija na reci Kagajan gde je pokušavao da uništi filipinsko uporište u Makajambu.

Godine 1901, Peršingovo privremeno unapređenje je povučeno i vratiose na čin kapetana. Služio je sa 1. konjičkim pukom na Filipinima. Kasnije je dodeljen 15. konjičkom puku, gde je služio kao obaveštajni oficir i učestvovao u akcijama protiv Moroa. Odlikovan je za hrabrost na jezeru Lanao. Juna 1901. je služio kao komandant kampa Vikars u Lanau, Filipini, nakon što je prethodni komandant unapređen u brigadnog generala.

Uspon do generalskog čina

Juna 1903, Peršingu je naređeno da se vrati u Sjedinjene Države. Predsednik Teodor Ruzvelt, koji je uočio Peršingove sposobnosti, je tražio od generalštaba da unapredi Peršinga u čin pukovnika. U to doba, oficiri su unapređivani najčešće po starešinstvu, a ne po zaslugama. Mada je Peršing važio za sposobnog oficira koji bi trebalo da postane pukovnik, generalštab je odbio da promeni svoju praksu kako bi Peršing bio unapređen. Generalštab je odbio da razmatra čak i unapređenje u čin potpukovnika ili majora. Ovo je razljutilo Ruzvelta, ali je u njegovoj moći bilo unapređivanje oficira koji imaju generalske činove, a ne i onih sa nižim činovima, pa stoga nije bio u prilici da u tom trenutku unapredi Peršinga.

Godine 1904, Peršing je postavljen za pomoćnika načelnika štaba jugoistočne armijske divizije stacionirane u Oklahoma Sitiju. Oktobra 1904, je pohađao Armijski ratni koledž a onda mu je naređeno da se javi u Vašington.

Kako Ruzvelt još uvek nije mogao da unapredi peršinga, tražio je od Kongresa da ga postavi u diplomatsku službu, i Peršing je postao vojni ataše u Tokiju 1905. Iste godine, Peršing se venčao sa Helen Franses Voren, ćerkom moćnog američkog senatora, Fransisa I. Vorena, republikanca iz Vajominga. Po nekim navodima, ovaj savez je pomogao njegovoj vojnoj karijeri.

Nakon što je služio kao posmatrač u Rusko-japanskom ratu, Peršing se vratio u Sjedinjene Države na jesen 1905. U nesvakidašnjem potezu, Ruzvelt je iskoristio predsednička ovlašćenja i tražio od Kongresa da Peršing bude unapređen u čin brigadnog generala, što je Kongres odobrio. Ovim unapređenjem je Peršing preskočio tri čina i više od 835 oficira koji su bili stariji od njega, i to se nije svidelo mnogim oficirima koji su smatrali da je unapređenje bilo posledica Peršingovih političkih veza a ne vojničkih sposobnosti. Međutim, mnogi oficiri koji su podržavali Peršinga su smatrali da sudeći po njegovim pokazanim sposobnostima u komandovanju trupama u borbi, njegovo unapređenje, iako neobično, nije bilo neprimereno.

Godine 1908, Peršing je kratko služio kao američki vojni posmatrač na Balkanu. Po povratku u Sjedinjene Ddržave krajem 1909, Peršing je opet poslat na Filipine, gde je boravio do 1912. Dok je bio na Filipinima, služio je kao komandir tvrđave Makkinli u blizini Manile, i kao guverner provincije Moro. Najmlađe od Peršingovih četvoro dece je rođeno na filipinima, i tokom boravka tamo je postao pripadnik Episkopalne crkve.

Pančo Vilja, lična tragedija i Meksička revolucija

Peršing sa suprugom Helen i njihovih troje dece.

General Peršing i general Blis u inspekciji logora sa pukovnikom Vinom, tokom Meksičke ekspedicije.

Januara 1914, Peršing je postavljen za komandanta 8. konjičkog puka, stacioniranog u Fort Blisu u Teksasu i zaduženog za bezbednost duž američko-meksičke granice. Marta 1916, pod komandom generala Frederika Fanstona, Peršing je predvodio 8. puk u neuspešnom pohodu u Meksiku protiv Panča Vilje. Peršing je inače 1913. upoznao Panča Vilju. U ovo doba, Džordž Paton je služio sa Peršingom..

Nakon što je proveo godinu dana u Fort Blisu, Peršing je odlučio da preseli svoju porodicu tamo. Pripreme za selidbu su bile gotovo okončane kada je u jutro 27. avgusta 1915. Peršing primio telegram koji ga je obavestio o tragičnom požaru u kome su se od dima ugušili njegova supruga Helen i tri mlađe ćerke. Samo je njegov šestogodišnji sin Voren spasen. Mnogi koji su poznavali Peršinga su rekli da se nikada nije oporavio od njihove smrti. Nakon sahrana u Vajomingu, Peršing se vratio u Fort Blis sa svojim sinom Vorenom i sestrom, gde je nastavio sa izvršavanjem dužnosti komandujućeg oficira

Prvi svetski rat

General-major Nacionalne armije, Peršing

Kad su se Sjedinjene Države umešale u Prvi svetski rat, američki predsednik Vudro Vilson je razmatrao mogućnost mobilizacije vojske. Frederik Fanston, Peršingov pretpostavljeni u Meksiku je bio prvi kandidat za komandanta Američkih ekspedicionih snaga (AEF), kada je iznenada umro od srčanog udara 19. februara 1917. Po američkom ulasku u rat, Vilson je nakon kratkog razgovora imenovao Peršinga za komandujućeg, i on je na toj dužnosti ostao do 1918. Peršing, koji je bio general-major je unapređen u punog generala (prvi nakon Filipa Šeridana 1888.) Nacionalne armije, i bio je odgovoran za organizaciju, trening i snabdevanje kombinovane proesionalne i regrutovane vojske i snaga Nacionalne garde, koja je od početnih 27.000 neiskusnih vojnika na kraju porasla na dve armije (treća je bila u fazi formiranja kad je rat završen) sa ukupno preko dva miliona vojnika.

Peršing je imao vrlo veliku kontrolu jer su mu predsednik Vilson i sekretar rata Njutn D. Bejker (engl. Newton D. Baker) prepustili sav autoritet. Bejker, svestan stalnih problema na domaćem frontu i među saveznicima u vezi sa donošenjem vojnih odluka u doba rata, je Peršingu dao ovlašćenja bez presedana da komanduje onako kako on misli da je najbolje. Peršing je, sa svoje strane, svoja ovlašćenja koristio pažljivo, ne uplićući se u pitanja koja bi mogla da ga ometaju ili mu umanje komandu. Iako je dugo komandovao vojnicima crncima, Peršing nije zahtevao da se ovim vojnicima dozvoli puno učešće na bojnom polju, jer je bio svestan opštih rasnih stavova Amerikanaca belaca, kao i Vilsonovog rasizma i svojih političkih dugova prema južnjačkim demokratskim političarima

Džordž Maršal je služio kao jedan od Peršingovih glavnih pomoćnika tokom i nakon rata. Peršingov prvobitni načelnik štaba je bio biznismen Džejms Harbord, koji je kasnije preuzeo komandu na frontu ali je ostao Peršingov najbliži pomoćnik, i mnogo godina je ostao vrlo lojalan Peršingu.

Nakon što je otputovao u tajnosti iz Fort Džeja u Njujorškoj luci, u Francusku je stigao u junu 1917. Kako bi se demonstriralo američko prisustvo u Francuskoj, ubrzo po njegovom dolasku su delovi 16. pešadijskog puka marširali kroz Pariz. Zastavši kod groba markiza Lafajeta, Peršing je navodno izgovorio čuvenu rečenicu, Stigli smo, Lafajet. Ovu rečenicu je u stvari izgovorio Peršingov pomoćnik, pukovnik Čarls Stanton. Američke snage su raspoređene u Francuskoj na jesen 1917.

Puno američko učešće

Peršing u Francuskoj, oktobar 1918.

Početkom 1918, čitave američke divizije su pristigle na front uz francuske trupe. Peršing je insistirao da jedinice AEF-a budu pod američkom komandom, a ne da budu podeljene po bataljonima kako bi popunile britanske i francuske pukove i brigade (mada su se 27. i 30. američka divizija, pozajmljene tokom očajničkih dana u proleće 1918, borile u okviru britansko-australijsko-kanadske četvrte armije do kraja rata, učestvovavši u probijanju Hindenburgove linije u oktobru.).

Oktobra 1918. godine, Peršing je uočio potrebu za specijalizovanim snagama vojne policije, i prva američka škola za vojnu policiju je uspostavljena u Otunu, Francuska. Zbog ovoga, Peršing se smatra osnivačem vojne policije.

Zbog negativnih uticaja rovovskog ratovanja na stopala vojnika, u januaru 1918, Peršing je nadgledao razvoj unapređene borbene čizme, Rovovska čizma 1918, koja je nakon uvođenja postala poznata kao Peršingova čizma.

Američke snage su u prvim ozbiljnim borbama učestvovale u leto 1918, učestvovavši sa osam velikih divizija, uz 24 francuske, u Drugoj bici na Marni. Uz pobedu četvrte armije kod Amjena, francusko-američka pobeda u Drugoj bici na marni je predstavljala prekretnicu u ratu na Zapadnom frontu.

Avgusta 1918. je formirana američka Prva armija, prvo pod direktnom Peršingovom komandom, a zatim pod komandom Hantera Ligeta, nakon što je formirana američka Druga armija, pod komandom Roberta Bularda. Nakon brze pobede kod Sen Mihijela, istočno od Verdena, neki agresivniji komandiri Američkih ekspedicionih snaga su se nadali prodoru istočno do Meca, ali ovo se nije uklapalo u planove vrhovnog savezničkog komandanta, maršala Foša, za tri simultane ofanzive na izbočinu na Zapadnom frontu (druge dve ofanzive su bile probijanje Hindenburgove linije od strane četvrte armije, i anglo-belgijska ofanziva u Flandriji). Umesto prodora, Američke ekspedicione snage su bile razmeštene, i uz pomoć francuskih tenkova započele veliku ofanzivu ka severu po vrlo teškom terenu kod Meze-Argona. U početku je brojčani odnos bio osam prema jedan, ali vremenom je ova ofanziva vezala 35 do 40 od oko 190 nemačkih divizija na Zapadnom frontu. Međutim, perspektive radi, oko polovine nemačkih divizija je bilo vezano na sektoru Britanskih ekspedicionih snaga u to doba.

Kada je stigao u Evropu, Peršing je otvoreno prezirao sporo rovovsko ratovanje od prethodne tri godine na Zapadnom frontu, verujući da će im veština američkih vojnika omogućiti da izbegnu skupe i besmislene borbe oko malih površina ničije zemlje. Britanski i francuski generali su ovo smatrali nerealnim (kao i određeni broj američkih generala, kao što su bili Tasker H. Blis i Hanter Liget. Američke ekspedicione snage su se dobro pokazale u relativno otvorenim borbama u Drugoj bici na Marni, ali konačna američka stopa gubitaka protiv nemačkih defanzivnih pozicija u Argonu (120.000 gubitaka za šest nedelja protiv 35 ili 40 nemačkih divizija) nije bila značajno manja nego u francusko-britanskoj ofanzivi na Somi dve godine ranije (600.000 za četiri i po meseca protiv oko 50 nemačkih divizija). U Drugoj bici na Marni je osvojeno više teritorije ali je i nemačka vojska bila u lošijem stanju nego prethodnih godina.

Neki autori su spekulisali da je Peršingova frustracija zbog sporog napredovanja kroz Argon ozrokovala dva incidenta koji su usledili. Prvo, naredio je da Prva armija preuzme čast osvajanja Sedana, poprišta francuskog poraza 1870; u konfuziji koja je nastala (izdato je naređenje da granice nisu obavezujuće) je izložila američke trupe opasnosti ne samo od Francuza s leve strane već i međusobno, jer je 1. divizija napadala na zapad noću prelazivši putanju 42. divizije (izvori se ne slažu da li je tačno da je Daglas Makartur zaista uhapšen jer je pomešan sa nemačkim oficirom). Liget, koji je prethodnog dana bio van štaba, morao je da sredi nastali nered i da primeni instrukcije vrhovnog komandanta, maršala Foša, dozvolivši Francuzima da osvoje grad; kasnije je izjavio da je to bila jedina situacija tokom rata kada se zaista iznervirao i izgubio smirenost.

U svojim memoarima, Peršing je tvrdio da je američko probijanje iz Argona početkom novembra predstavljalo odlučujući događaj koji je naterao Nemce da prihvate primirje, jer je linija Antverpen-Meza postala neodbranjiva. Ovo je verovatno preuveličavanje; izbijanje građanskih nereda u Nemačkoj, pomorska pobuna, propast Bugarske, Turske, i pogotovo Austrougarske nakon savezničkih pobeda kod Soluna, u Siriji, Italiji i savezničke pobede na Zapadnom frontu su bili među bitnim događajima koji su na jesen 1918. jasno pokazali da je saveznička pobeda neizbežna, i diplomatsko raspitivanje u vezi sa primirjem je počelo već u oktobru.

Američki uspesi su u velikoj meri pripisani Peršingu, i on je postao najslavljeniji američki vojskovođa u Prvom svetskom ratu. Daglas Makartur je video Peršinga kao salonskog vojnika, i odnos između njih dvojice je bio sve lošiji kako je rat odmicao. Slične kritike na račun najviših komandanata su se čule od strane mlađe generacije oficira (budućih generala Drugog svetskog rata) u britanskoj i drugim armijama, ali iako nije bilo neuobičajeno da komandanti brigada budu blizu fronta pa čak i da poginu, stanje komunikacija u Prvom svetskom ratu je učinilo praktičnijim da najviši generali komanduju iz pozadine. Kontroverzna je njegova naredba trupama da nastave sa borbom nakon potpisivanja primirja. Ovo je ishodovalo gubicima od 3.500 američkih vojnika poslednjeg dana rata, što je nekoliko oficira pod njegovom komandom smatralo ubistvom.

Kasnija karijera

General Peršing kao načelnik generalštaba armije.

1919, kao priznanje za istaknutu službu u Prvom svetskom ratu, američki Kongres je ovlastio predsednika da unapredi Peršinga u čin generala vojske Sjedinjenih Američkih Država što je najviši mogući čin za bilo kog pripadnika oružanih snaga Sjedinjenih Država, čin koji je uveden posebno za njega i on je bio jedini koji je nosio taj čin u to vreme (generala Džordža Vašingtona je posthumno u ovaj čin unapredio američki predsednik Džerald Ford 1976. godine). Peršing je takođe ovlašćen da sam sačini oznake koje će nositi uz ovaj čin, i on je izabrao da nosi četiri zlatne zvezde do kraja svoje karijere, što se razlikovalo od četiri (privremene) srebrne zvezde koje je nosio načelnik generalštaba armije, i od oznake sa pet zvezdica za čin generala armije, koje su nosili Maršal, Makartur, Bredli, Ajzenhauer i Arnold u Drugom svetskom ratu (Peršingov čin je bio iznad njihovog čina).

Tokom dvadesetih godina dvadesetog veka je postojala inicijativa da Peršing postane predsednik Sjedinjenih Država, ali je on odbio da aktivno učestvuje u kampanji. U jednom novinskom članku je rekao da ne bi odbio da služi ako bi ga narod hteo, i ova izjava je dospela na naslovne strane. Mada je Peršing bio republikanac, mnogi od partijskih vođa su smatrali da je isuviše blisko vezan za politiku demokratskog predsednika Vilsona. Republikanci su na kraju nominovali senatora Vorena Hardinga iz Ohaja, koji je pobedio na predsedničkim izborima 1920.

Peršingova bista u bronzanom reljefu u Kanzas Sitiju, Misuri

Godine 1921, Peršing je postao načelnik generalštaba vojske Sjedinjenih Država, što je pozicija na kojoj je bio tri godine. Sačinio je Peršingovu mapu, predlog nacionalne mreže vojnih i civilnih auto-puteva. Međudržavni sistem auto-puteva koji je uveden 1956. ima značajne sličnosti sa Peršingovom mapom. 1924, Peršing, koji je tada imao 64 godine se delimično povukao iz aktivne vojne službe

Peršingov grob na Nacionalnom groblju Arlington.

1. novembra 1921, Peršing je u Kanzas Sitiju učestvovao u ceremoniji početka izgradnje Liberti memorijal, velikog memorijalnog centra u kome se danas nalazi američni Nacionalni muzej Prvog svetskog rata. Prisutni su bili i general-potpukovnik Baron Žak iz Belgije, admiral Dejvid Biti iz Velike Britanije, maršal Ferdinand Foš iz Francuske i general Armando Dijaz iz Italije. Jedan od glavnih govornika je bio američki potpredsednik Kalvin Kulidž. 1935. su u memorijalni centar dodate bronzane reljefne biste Peršinga, Žaka i Dijaza, koje je sačinio vajar Voker Henkok.

Dana 2. oktobra 1922, Peršing je u hotelu Viljard u Vašingtonu sa nekoliko stotina oficira, od kojih su mnogi bili veterani borbi iz Prvog svetskog rata, zvanično osnovao Udruženje rezervnih oficira (ROA). Ovo je profesionalna organizacija koja broji oko 75.000 bivših oficira i njihovih supruga iz svih grana američkih oružanih snaga. Kongresnom poveljom je utvrđeno da Udruženje rezervnih oficira savetuje predsednika SAD u vezi sa pitanjima nacionalne bezbednosti.

Tokom 1930ih, Peršing je živeo povučeno, ali su ga proslavili njegovi memoari, Moja iskustva iz Svetskog rata, knjiga koja je 1932. nagrađena Pulicerovom nagradom za istoriju. Takođe je u ovom periodu bio aktivan u CIvitanskoj internacionali.

Obraćanje iz 1940.

1940, Peršing je bio otvoreni zagovornik pomoći Ujedinjenom Kraljevstvu tokom Drugog svetskog rata. 1944, kad je uveden čin general armije (pet zvezdica), Peršing je priznat kao oficir sa najvišim činom u vojsci Sjedinjenih Država. Kada su ga upitali da li ovo znači da je Peršing general sa šest zvezdica, sekretar rata, Henri L. Stimson je odgovorio da nije tako jer Peršing nikada nije nosio više od četiri zvezdice, ali da Peršing ipak ima viši čin od svih trenutnih generala sa pet zvezdica.

Jula 1944, Peršinga je posetio vođa Slobodne Francuske, Šarl de Gol. Kada je Peršing, tada već napola senilan, upitao svog gosta za zdravlje svog starog prijatelja, maršala Petena (koji je bio vođa Višijevske Francuske i saradnik nacista), de Gol je taktično odgovorio da je, kada ga je poslednji put video, maršal bio dobro.

15. jula 1948, Peršing je umro od koronarne bolesti srca u vojnom medicinskom centru Valter Rid u Vašingtonu (gde je i živeo od 1944). Sahranjen je na Nacionalnom groblju Arlington.

Literatura

• Vandiver, Frank E. (1977). Black Jack: The Life and Times of John J. Pershing. 1. Texas A&M University Press. str. 67. ISBN 978-0-89096-024-0. 
• Leonhart, James Chancellor (1962). The Fabulous Octogenarian. Baltimore Maryland: Redwood House, Inc.. str. 277. 
• Jenkins, Roy (2001). Churchill: A Biography. New York: Farrar, Straus & Giroux. str. 743. ISBN 9780374123543. OCLC 47658851. 

Spoljašnje veze

Džon Peršing na Wikimedijinoj ostavi

• Peršingov muzej Arhivirano 2009-07-12 na Wayback Machine-u
• Biografija Džona Dž. Peršinga
• Blek Džek Peršing na Kubi
• Kolekcija Džona Dž. Peršinga Državnog istorijskog društva Nebraske