Бугарска егзархија
Бугарска егзархија (bug. Българска екзархия) је била аутокефална бугарска национална [1][2] црква, основана 28. фебруара 1870. године.[3][4]
У периоду 1870—1918. и 1941—1944. њена јурисдикција је обухватала територије које данас припадају различитим државама: целу територију данашње Бугарске, део Македоније и делове Грчке, Турске, Србије, Албаније и Румуније (Северна Добруџа).
Бугарској егзархији је 1950. године промењен назив у Бугарска православна црква, који носи и данас.
ПозадинаUredi
Цариградска патријаршија је потискивала словенски језик при богослужењу и народне верске обичаје, а на епископска места је постављала само Грке. То је била политика хеленизовања. Пошто је у Србији постепеним стицањем државне самосталности национализована и црквена управа, Словени који су остали у саставу Отоманске царевине су почели да траже своја национална права у црквеном животу. У првом реду Словене свештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога дошло је до већег захтева: да се словенски крајеви и њихов православни народ излуче испод власти цариградске патријаршије.[5]
ОснивањеUredi
Почетком друге половине XIX века Бугари су затражили успостављање црквене аутокефалности. Тај је покрет помагала нарочито Русија, а противило се грчко свештенство, које није хтело да удовољи бугарске захтеве.
Суочен са растућим незадовољством и немирима у Османској Империји, султан је обнародовао 28. фебруара 1870. ферман о оснивању од цариградске патријаршије независна, словенске егзархије са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући оне епархије у Бугарској, Македонији и Старој Србији, у којима је то желело две трећине народа. У пракси, овај егзархат је постао бугарска црквена организација. Због тога су се неки вратили под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско богослужење. Србија и Црна Гора су уз помоћ Русије приволеле цариградску патријаршију да преда епископска места у Призрену, Скопљу и Дебру Србима.[5]
Православни сабор у Цариграду 10. септембра 1872. године, сазван на иницијативу васељенске патријаршије, осудио је бугарски егзархат због филетизма, „јереси која ставља националну идеју изнад јединства вере“.[6]
Деловање у МакедонијиUredi
Почев од оснивања Бугарске егзархије и добијања јурисдикције над територијом Македоније, а и због деловања про-бугарске ВМРО, бугарски Егзархат је настојао да спречи функционисање Српске цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. До балканског рата и протеривања Бугара из Старе Србије, Бугарска егзархија је често (са помоћу ВМРО комита) спроводила ликвидације српских свећеника и учитеља.
Непосредни ефекат поделе Македоније у балканским ратовима 1912-1913 био је анти-бугарска кампања у областима под српском и грчком влашћу. Србија је протерала свештенике и учитеље Бугарске егзархије, и затворила бугарске школе и цркве (било је 641 школа и 761 црква).[7] Обновом српске власти 1918, поново су протерани бугарски наставници и свештенство егзархије, бугарски језик је забрањен, све књиге и знаци на бугарском језику уклоњени, сва бугарска друштва и организације распуштене, а србизација презимена спровођена, тако да Станков постаје Станковић, а Атанасов улази у књиге као Атанацковић.[7]
РеференцеUredi
- ↑ Stephen A. Fischer-Galaţi - „Man, state, and society in East European history“, 1970, Praeger, с. 200 („...and in 1870 it established a Bulgarian national church (Bulgarian Exarchate)“)
- ↑ L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich - „The Balkans since 1453“, 2000, C. Hurst & Co. Publishers, с. 371 („BULGARIAN EXARCHATE The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a national church known as the exarchate.“)
- ↑ "Bulgarian Orthodox Church", Encyclopædia Britannica: "The struggle for an independent Bulgarian church, begun late in the 18th century, culminated in the establishment in 1870 of a Bulgarian exarchate." (en)
- ↑ L. S. Stavrianos, Traian Stoianovich, "The Balkans since 1453", "Bulgarian Exarchate", p. 371: "The first great victory for Bulgarian nationalism was the establishment in 1870 of a national church known as exarchate." (en)
- ↑ 5,0 5,1 Grigorije Mikić, Srpska Crkva u kraljevini Srbiji i Staroj Srbiji i Makedoniji
- ↑ Fotiev, C. The Living God, Overseas Publications Interchange, Лондон, 1989. стр. 343
- ↑ 7,0 7,1 Ivo Banac, "The Macedoine", "The National Question in Yugoslavia. Origins, History, Politics", Cornell University Press, 1984, pp. 307-328. (en)