Borbe za Gornji Milanovac 1941.

Borbe za oslobođenje Gornjeg Milanovca 1941. godine vodili su srpski ustanici (zajedno partizani i četnici) protiv okupatora. U borbama protiv nemačkog garnizona, sa Čačanskim i Kragujevačkim partizanskim odredom učestvovali su i delovi Takovskog četničkog odreda.

Sahrana poginulih partizana u Gornjem Milanovcu, početkom oktobra 1941.

Nakon oslobođenja Gornjeg Milanovca, usledio je napad četnika na partizane u gradu, u sklopu opšteg napada četnika na Užičku republiku. Partizani zarobljeni u Gornjem Milanovcu su odvedeni na Ravnu goru, odakle su predati Nemcima, koji su većinu zarobljenih streljali.

Ubrzo potom, Gornji Milanovac su ponovo okupirali Nemci.

Ustanički napad na Nemce

Pripreme za napad

Dogovor o napadu na Nemce u Gornjem Milanovcu postignut je na sastanku između četnika i partizana u selu Lunjevici. Na sastanku je Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda, postavljen za komandanta zajedničke četničko-partizanske akcije protiv Nemaca, a partizanski vođa, učitelj Milan Rakić za njegovog zamenika.

Uloga četnika

Četnički komandant Zvonko Vučković je hteo da zaustavi partizanski napad na Gornji Milanovac, pa čak i da se postavi između ustanika i nemačkog garnizona, ali je procenio da bi to bilo veoma štetno po četnike. Zbog toga je rešio da se, bar privremeno, pridruži ustanicima:

Nije moglo biti ni malo sumnje da bi smo pretrpeli veliku štetu ako u toj fazi našeg organizovanja ostanemo skrštenih ruku i po strani. Moćna propaganda partizana ne bi imala ni malo muke da ubedi narod da su oni jedini borci za slobodu. Samo za trenutak pomislio sam na mogućnost da se negde ispod Gornjeg Milanovca postavim sa odredom između partizana i Nemačkog garnizona. Rezultat takve akcije nesumnjivo bi nam kudi i kamo više škodio. (...) Odluka koju sam doneo, tako mi se činilo, mogla je bar nešto spasiti, pored toga što mi je ulivala malo nade da ću, kad se pridružim partizanima, biti u stanju da ih nagovorim da odlože napad za koji dan.

– Zvonimir Vučković

Iste razloge za učešće Takovskog četničkog odreda u borbama za Milanovac navodi i poručnik Dušan Đorić u svom izveštaju Draži Mihailoviću od marta 1942. godine:

Kada su komunisti hteli da napadnu na Milanovac, ja dobijem naređenje od poručnika Vučkovića sa kojim me poziva da se posavetujemo i dogovorimo, šta da radimo. Vas nismo mogli blagovremeno da obavestimo i rešili smo da i mi napadnemo. Ako ne napadnemo, a partizani Milanovac zauzmu, sav će narod preći na njihovu stranu, jer oni rade protiv okupatora a mi ne.

– Dušan Đorić

Tok borbi

Početak napada na Gornji Milanovac određen je 28. septembra 1941. za tri sata ujutru. Posle par časova borbe, poručnik Vučković je ponudio opkoljenim Nemcima da se predaju, što su oni i prihvatili. Zarobljeni Nemci su kasnije sproveni na Ravnu goru.

Četnički napad na partizane

Davanje "časne reči"

4. novembra 1941. godine u 16 časova poručnik Zvonimir Vučković se nalazio na sastanku povodom odbrane Gornjeg Milanovca sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem, kada ga je telefonom pozvao Načelnik Gorskog štaba potpukovnik Dragoslav Pavlović i naredio da odmah napadne partizane i da ih razoruža. Lokalni četnički komandanti su tada odlučili da Zvonko Vučković ode lično u Vrhovnu komandu u Brajićima i obavesti potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje trenutno nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje, jer su baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostave relativno dobre odnose sa partizanima. Potpukovnik Pavlović je odbio ove razloge i naredio da u Milanovcu odmah postupe po izdatom naređenju.

U međuvremenu, partizani su posumnjali da se nešto sprema. Jedan deo četnika se izvukao iz grada, a drugi deo četnika su razoružali borci Takovskog bataljona Čačanskog NOP odreda u Gornjem Milanovcu. Po povratku u Milanovac, Vučković je našao četnike u Selu Brusnici, pored Milanovca, kako se pripremaju za napad. Poručnik Vučković se potom vratio u Milanovac kako bi uverio partizane da njihovo savezništvo neće biti prekršeno. Sa partizanskim komandantom Brankom Rakićem se, dajući časnu oficirsku reč, sporazumeo da oružje vrate razoružanim četnicima, i da se ostali četnici mogu odmah vratiti u Milanovac.

4. novembra 1941 godine u 16 čas. kada sam se nalazio na sastanku povodom pitanja odbrane Milanovca sa komunističkim komandantom bataljona Rakićem pozvat sam na telefon iz Brajića od Načelnika Gorskog štaba potpukovnika Pavlovića koji mi je tada kratko naredio da odmah napadnem komuniste i da ih razoružam. Kapetan Reljić komandant mesta i komandant odreda koji je tada stigao u Milanovac kapetan Stojanović rešili su da ja odem u Brajiće i lično obavestim potpukovnika Pavlovića da je njegovo naređenje sada nemoguće izvršiti jer nije kod vojnika stvoreno potrebno raspoloženje jer smo baš tih dana u Milanovcu uspeli da uspostavimo relativno dobre odnose. Potpukovnik Pavlović odbio je ove moje razloge i naredio da mi u Milanovcu postupimo odmah po izdatom naređenju. (...) Sve ovo koštalo me je časne reči da neću komuniste napasti, koju je od mene tražio Rakić kao garanciju. Odmah sutradan sa Stojanovićem doneo sam odluku da napadnem komuniste no s tim da se ja privremeno sklonim kako bih održao časnu reč u koju su komunisti čvrsto verovali.

– Poručnik Zvonimir Vučković, komandant Takovskog četničkog odreda

Neposredno uoči napada na partizane u G. Milanovcu, i četnički kapetan Radovan Stojanović je uveravao partizane da ne želi sukob, iako je upravo on predvodio napad koji je usledio. Takovski partizani su dozvolili da četničke snage budu prisutne u gradu zahvaljujući uveravanju i "časnoj oficirskoj reči" Stojanovića i Vučkovića. Sve ovo se dešavalo uporedo sa napadom četnika na partizane u čačanskom kraju.

Napad na partizane u bolnici

Noću između 6. i 7. novembra četnici su iznenada napali na partizane u Gornjem Milanovcu. Glavnina partizanskih snaga bila je smeštena u dve zgrade. Takovski bataljon nalazio se u Zdravstvenom domu, a Šumadijski odred u bolnici. U toku noći, četnici Zvonka Vučkovića, koje je vodio narednik Kljajić, su iznenada opkolili bolnicu i napali partizane. Nakon kraće borbe, punih šest časova narednik Kljajić je pokušavao da ubedi opkoljene partizane da se predaju. Partizani koji su bili opkoljeni u zgradi bolnice (oko 125 boraca) predali su se nakon što im je garantovana bezbednost.

Međutim, u noći između 7 i 8 novembra 1941, u dva časa posle pola noći, oni su izvršili mučki prepad na nas. Ja sam se nalazio u bolnici na prvom spratu. Oni su divljački urlikali i pucali iz mitraljeza. Pohvatali su neke naše drugove na spavanju. Mi smo se držali od 2 sata do posle podne kad nam je ponestalo municije. Oni su nam, međutim, ponudili da pregovaramo o predaji. Mi smo bili protiv predaje, ali pošto se na prvom spratu iste bolnice nalazilo oko 50 do 60 pogorelaca iz Gornjeg Milanovca, to jest dece i žena, a oni su pretili da, ako mi ne odemo na pregovore i ako se ne predamo da će zapaliti bolnicu, što nikako nismo smeli dozvoliti...

– Ninko Sakić, komandant Drugog bataljona Prvog šumadijskog partizanskog odreda, jedan je od partizana zarobljenih u bolnici u Gornjem Milanovcu

Istovremeno, četnički odred Radovana Stojanovića je napao Zdravstveni dom. Većina partizana smeštenih u zdravstvenom domu uspela je da se probije iz grada i izbegne zarobljavanje. Iz te grupe ih je zarobljeno deset. Prema četničkim podacima, četnici su u Gornjem Milanovcu 8. novembra 1941. zarobili oko 135 partizana. Partizani zarobljeni u gradu, zajedno sa borcima zarobljenim u okolnim selima, 8. novembra su sprovedeni u Mihailovićev štab na Ravnu goru, nakon čega su zarobljeni partizani predati Nemcima. Nemci su većinu zarobljenih streljali, dok je samo manji broj uspeo da se spase.

Uporedo sa četničkim napadom na partizane u G. Milanovcu, četnički štab je pripremao napad na Guču od koga je odustao zbog toga što je četnička Gučka četa odbila da učestvuje u napadu. Kasnije su četnici napali partizane u Guči 19. novembra.

Vidi još

• Ustanak u Srbiji 1941.
• Napad četnika na Užičku republiku