Wikipedija

Bor (grad)

(Preusmjereno sa stranice Bor, Srbija)


Бор је град у Србији, познат по рудницима и топионици бакра. Представља административно средиште Борског округа.

Bor


Panorama Bora

Grb
Grb
Osnovni podaci
Država  Srbija
Upravni okrug Borski
Stanovništvo
Stanovništvo (2022) 34160
Geografija
Koordinate 44°04′25″N 22°05′26″E / 44.073666°N 22.0905°E / 44.073666; 22.0905
Nadmorska visina 353 m
Bor na mapi Srbije
Bor
Bor
Bor (Srbije)
Ostali podaci
Poštanski kod 19210
19211
19212
19218
Pozivni broj 030
Registarska oznaka BO


Koordinate: 44° 04′ 25" SGŠ, 22° 05′ 26" IGD

Географија uredi

Бор се налази у регији званој Тимочка Крајина. Окружују га многа сликовита мјеста као што су Бањско Поље, Брестовачка Бања, Борско Језеро, и планина Стол, а близу је и планина Црни Врх. У близини Бора се налази и село Брестовац.

Град Бор uredi

Општина Бор се налази на крајњем истоку Србије, у близини граница са Бугарском и Румунијом. Општина Бор је и седиште Борског округа који, поред Бора, чине општине Кладово, Мајданпек и Неготин. Територијално припада Борском округу, заузимајући површину од 856 км2 на којој живи 255.817 становника или 65 становника на км2 (у укупној популацији Србије учествује са 0,7%, а Борског округа са 38,1%).

Општина Бор се састоји од централног насеља и седишта општине – градског насеља Бор и 12 села: Горњане, Танда, Лука, Кривељ, Бучје, Оштрељ, Доња Бела Река, Брестовац, Слатина, Злот, Шарбановац и Метовница. У ових 12 села има 13 месних заједница.

Историја uredi

Најзначајнији део новије историје овог краја повезан је са налазиштима руде бакра и других метала. Поред експлоатације налазишта бакарне руде, металуршке прераде и производње блистер и електролитског бакра и пратећих метала изграђени су бројни прерађивачки капацитети у општини, а на њима је базирана индустријска производња у другим местима Србије.

Историски Борска општина никад не беше мирна. На прелазу из старе у нову еру Римљани су владали и данашњом територијом општине Бор. Империја је хтела да савлада и премости Дунав због освајања нових територија, источно и северно од велике реке. Требало је велике количине бакра и злата. А тога одувек било. Много је трагова материјалне културе. Близу је Гамзиграда, римског средиште Феликс Ромулијана. Данашње село Рготине је имена изведено од римског Агрегантарес.

У раном средњем веку територија Бора и околине била је у сатаву државе Цара Душана. Средином 15. века освајају га Турци. Основ је Видински санџак. Крајем 17. века У време дуготрајних ратова Аустрије и Турске, крајем 17. века, Бор заједно с територијем данашњих 14 насеља. Брестовцем, Брестовачком Бањом, Бучјем, Доњом Белом Реком, Злотом, Кривељом, Луком, Метовницом, Оштрељом, Слатином, Сумраковцем, Тандом, Топлом и Шарбановцем с османском империјом пролазе и насељавају се Роми, Турци, Албанци, Власи, Цинцари, Јермени, Арапи, беше у саставу Тимочке крајине. Насеља су претежно налазила у области Црне реке, која је потпадала у административно под управом видинског санџакбега.

Први помен места Бора у историјским изворима је у 18. веку, када се налазио у саставу Видинског санџака. После Пожаревачког мира (1718.) Србија, и Бор с околином са бројним Шопима и Бугарима потпали су по власт Аустрије. Такво стање траје до 1739. када се поново враћају Турци. Ослобођење Тимочкој Крајини од Бугара, а самим тим и Бору и околини донео је Миленко Стојков. Посебно храброшћу одликовао се Хајдук Вељко Петров. Присаједињење Србији (тимочка долина са Црном Реком, Крајином и Кључем) уследило је 1833. године. Носиоци развоја паланке били су Цинцари, Јермени, Бугари. Роми су били ковачи и музичари. Власи су радили седла. Књаз Милош често је интервенисао због пробугарских немира. Вилу за одмор гради у Брестовачка Бања. На његов позив у Бор војнике плаћенике шаљу Немци. 1835. године долази барон Хердер, рударски стручњак из области Саксоније. Задатак му је био да истражи налазишта бакра и злата. 1844. године имао је 58 кућа са 230 становника. Кроз читав 19. век, захваљујући богатој рударскској традицији, околина Бора је била у жижи интересовања трагача за златом – страних и домаћих научника и истраживача али и авантуриста. Бор је имао 146 кућа са 775 становника.

Из борске чаршије иселили су после српских устанака и српско-бугарског рата богати муслимани Турци, Гагаузи, Бошњаци и Албанци у Турску, Санџак, Босну и у Румелију. Због историских разлога, и бројних грчких држављана, грчких трговаца и Цинцара из Грчке почасни конзулат у Бору је отворила Грчка. Живот и повремени немири шопских комита пратили су Бор све до великог рата. По попису из 1900. године Бор село има 775 становника и 146 кућа, настањено становништвом, које се бавило сточарством, пчеларством, гајењем винове лозе, смокве, кајсије и рогач. Енглески инжињери радили су опите с укрштеним тесалијским памуком. Од те године у Бор из Хрватског Загорја долазе инжењер Фрањо Шистек и стотињак мајстора. Мештани Бора први пут су чули кајкавски и механама су се певале песме на кајкавштини. Фрањо и мајстори врше проспекцију терена. Према лгенеди у пролеће 1902. године радили су без икаквих резултата месец и више дана. Већ кад је прекинуо рад радника и спремао се на пут, дечак од 16 година Междиновић Павле остао је добровољно да ради. После једног сата, пијуком ударио руду, одвалио парче и однео инжењеру Шистеку. Сопственика концесије за отварање рудника, Ђорђе Вајферт, силно је обрадовало што је нашао бакар. Злато увек вреди, али то је било време ране телеграфије кад су због телеграфских жица цене бакра отишле у небо. Сељаци су увек веровали су да се у брдима њиховог села крије злато и даће тако да се обогате. Вајферт је по масонским везама 1904. године продао концесије француској банци Мирабо у Паризу, где је формирано Француско друштво борских рудника. Доласком Француза у Бор село, у коме су куће биле од брвана, покривене сламом или ћерамидом, изглед места се у потпуности мења и трансвормише у рударску колонију са низом дугачких приземних зграда. Бор постаје мултинационална и мултиконфесионална средина у којој коегзистирају разнородне етничке групе: Руси, Французи, Италијани, Немци, Мађари, Чеси, Македонци, Хрвати, Словенци. Француско друштво борских рудника финансира изградњу православне цркве, посвећене св. Ђорђу – 1912. године. 1915. године Бугари су без велика отпора заузели Бор. Власи су побегли у Румунију. Срби су заточени у логор иза војних штала. Јермени су преко Грчке побегли у Америку. Седмог октобра 1918. француска коњичка бригада генерала Гамбете улази у Бор и ослобађа Србе. Рудник прелази у надлежност српских јединица, али цена француског заузимања за Србију је да пређе у сопственитво француског капитала.

Између два светска рата Бор и шпански рудник Рио Тинто беше највећи произвођач бакра у Европи. Од бакра, злата и сребра у Бору домаћи људи нису имали много. Све су експлоатисали иностранци. Француско друштво борских рудника финансира изградњу римокатоличке цркве посвећене светом Људевиту, 1928. године. Посвећена је Људевиту, јер се у давна времена овде скупа са Србима против Франака борио хрватски кнез Људевит Посавски. Духу југославенства је одговарало јер се Људевит на хрватском звао Немац Лудва Гај, јужнословенски препородитељ. Поред богате земље домаћи Срби и Власи нису имали много више од Рома, сем богатих трговаца и персонала у државној функцији. По наређењу Команде Југословенске војске, рудник је био миниран 1941. Немци су заузели Бор Априла 1941. године. Почели су рашчишћавање рушевина, јер су настојали да максимално искористе бакар, злато и сребро. Вршен је притисак на становништво да се пријављује за рад у руднику. Присилна радна снага били су заробљени совјетски цивили. Депортовани су у Бор и околину радници из различитих делова Србије, Југославије и Европе. Инжињери су довучени чак из НДХ и смештени су у Бору, Крепољину, Жагубици, Петровцу и Пожаревцу. За присилну радну снагу изграђена су 33 логора, а инжињери су били уз управне зграде рудника које су били де факто екстериторијални посед Рајха. Било је у њима и Јевреја из Мађарске и политичких затвореника. Радни услови били су испод људског достојанства. Живот радника био је тежак. Услове за живот имали су тек немачки инжињери. Роми су депортовани у логоре. Цивили у Бору су имали лепа времена јер су богати Немачки официри и инжињери имали добре плате и много трошили у граду. Много су зарадили ресторани, крчме, кафане, занатлије. Деловала је јавна кућа за немачку војску за које су донели жене из логора. Била су то неизвесна али богата времана. 23. дивизија Црвене армије 3. октобра 1944. године ослободила је Бор. Иза ње су на готово дошли борци Девете и Седме српске бригаде. Богате сељаке, предузетнике и фолксдојчере из Баната који су дошли да раде одвели су преко ноћи иза брда и отад им се губи сваки траг. Почиње нова етапа развоја Бора. Оружје се замењује оруђем. Заробљени хрватски војници доведени са словеначке границе градили су друмове. Пушка је замењена крампом, митраљез рударском бушилицом, топ багером. Статус града Бор је добио 30. маја 1947. године.

Брзо се ширио и постао рударски и индустријски центар домаћег, европског и светског значаја. Убрзано се а рударство и металургија у дугом периоду дају обележје економског развоја општине Бор и источне Србије. До средине 90-их година прошлог века, у РТБ Бор запослење је нашло око 14 хиљада радника. Развијале су се и друге привредне гране и друштвене делатности. Бор је постао привредни, образовни, здравствени, културни и спортски центар источне Србије. Први рачунар у Србији био је немачки ратни механичко-електрички рачунар у халама борског рудника, али због виших интереса тај је рачунар однесен. Фудбал се у Бору играо пре него у Београду јер су га овде играли инострани стручњаци. Прва утакмица била је између француских и енглеских великих акционара. У старим коповима накупљала се вода коју су немачки стручњаци оплеменили рибом. Насеље Бор уз рудник бакра отворио је 1903. године Ђорђе Вајферт. Бор се нагло рзавијао од тада. Од 1933. до 1940. добио је ново насеље, Нова (Јужна) колонија, подигнута је болница и нова школа, а рудник је прерастао у један од највећих у Европи. Амерички стручњаци и радници дошли су на позив француских сопственика. Тада је одиграна први кошаркашки меч у Бору и Србији, вероватно лета 1934. Године 1931. Бор је имао 4.749 становника. 30. маја 1947. године Бор је имао 11.000 становника и добио је статус града. Данас броји 34.160 (попис из 2011.) са двадесетак нација.

17. априла 1941. до 19. септембра 1944. године uredi

Колона од око 3.000 мађарских Капоша напустила је руднике 17. септембра 1944. године под стражом око 1.000 фашистичких мађарских војника под командом Беле Озсватх-а, који је са породицом емигрирао у САД. Снаге су се преселиле до понтонског моста у Смедерову, а затим даље до Баје. У Панчеву су колону појачали чланови Deutsche Mannschaft и чланови њихових породица. 19. септембра 1944. друга колона од око 3.000 мађарских капоа напустила је руднике под врховном командом SS-Polizei-Gebirgsjägerregiment бр. 18. Од Панчева до Баје, колона је била под врховном командом Deutsche Mannschaft, а њени чланови су имали чланове породице са собом. SS-Policija је дошла из Грчке и коришћена је против офанзиве коју је водила Црвена армија у Панчеву. Ова јединица је додељена за пратњу одабраних капоа на запад за изградњу југоисточног зида. Врховно заповедништво имао је Obersturmbannführer Günther Lammert. У СС-полиција Углавном војници Scharfschützen са способношћу гађања циљано су „извршавали своју дужност“, како то неко воли да назива на немачком. Током оба присилна марша, било је неколико напада југословенских партизана. У међувремену су неки затвореници искористили прилику да побегну и тако пронашли заштиту за спасавање. Због масовне офанзиве Црвене армије за ослобођење Беча, ова полиција оставила је мађарске затворенике на граници и возом кренула на запад преко бечког Новог Мјесто и Беча. Многе преостале затворенике масакрирали су фанатични аустријски цивили, на пример у масакру у Рецхнитзу у Градишћу, коме се драмска списатељица Елфриеде Јелинек обраћала у представи. У 1943. годинУ око 17.000 присилних радника дошло је из Србије и морали су да покрију 50 посто потреба за бакром у ратној индустрији нацистичке Немачке. Сви мађарски Капоши имали су дужност надзора, али и привилеговане услове живота, за разлику од осталих затвореника. Капоси су или коришћени за изградњу југоисточног зида како би заштитили границу Остмарка или су их возом превозили од Баје до Аушвица. На крају, али не најмање важно, многи националистички социјалистички дунавски швапски званичници, укључујући чланове породица, такође су искористили прилику да побегну возом из Баје у Немачки рајх. Главни заповедници Deutsche Mannschaft-а били су Michael Lang из Глогоња и његов ађутант Anton Fuchs из Јабуке за западну операцију и Peter Köller из Ковина и његов ађутант Franz Fuchs из Јабуке за источну операцију.[1][2][3][4][5][6][7][8][9]

Економија uredi

Обзиром да се досадашњи развој базирао на развоју рударства и металургије, привреда општине Бор је остала доминантно моноструктурна. Застарела технологија, пад цене бакра на светском тржишту, мали проценат бакра у самој руди и изолација у протеклом периоду довели су до битног смањења производње, реалног пада стандарда и куповне моћи становништва, повећања незапослености, појаве вишкова услед започетог процеса реструктуисања РТБ-а Бор, спорог процеса приватизације, недефинисаних сопственичких односа...

Другу важну специфичност општине, која није карактеристична за индустријски развијене средине са високим степеном загађености животне средине, представљају природни услови за развој туризма. Под шумама је 37,1% територије општине са стаништима разноврсне фауне. Истичу се висови Црног врха, Стола, ловиште Дубашница, комплекс Злотских пећина (Лазарева пећина и Верњикица), са изванредним пећинским украсима, изворима минералне и лековите воде. На тој основи изграђени су бројни смештајни, рекреациони и други инфраструктурни објекти.

Међу културно историјским вредностима посебан значај имају одређени објекти у Брестовачкој бањи удаљеној 12 км од Бора. Ту је конак кнеза Милоша из прве половине XИX века, кнежев замак са малим базеном кружног облика и извором топле воде, дворац Александра Карађорђевића из 1856. године изграђен у романско ренесансном стилу.

Данас, пред општином Бор стоје значајни проблеми: захтеви и неизвесност транзиционих промена, реструктуирање и диверсификација привреде, незапосленост, проблем загађености и вековне дегредације тла и воде последицама рударења. Истовремено, отварају се нове перспективе развоја на пољу туризма, пољопривредне производње и развоја малог и средњег предузетништва.

Славни људи uredi

  • др Бранислав анђелковић, Археолог
  • Марија Здравковић, манекенка
  • Борко Ђорђевић, рукометаш
  • Иван Гвозденовић , познати фудбалер
  • Бориша Ђорђевић, познати југословенски фудбалер

Становништво uredi

Општина Бор је добила статус општине 1946.године. Састоји од централног насеља и седишта општине – градског насеља Бор и 12 села: Горњане, Танда, Лука, Кривељ, Бучје, Оштрељ, Доња Бела Река, Брестовац, Слатина, Злот, Шарбановац и Метовница. У ових 12 села има 13 месних заједница.

Органи општине су: скупштина општине, председник општине и општинско веће.

Скупштина Општине је највиши орган власти, који врши основне функције локалне власти, утврђене уставом, законом и статутом.

Председник општине има извршну функцију у општини и непосредно је одговоран извршавању одлука и других аката скупштине општине, стара се и извршава општински буџет, заступа општину у правном и финансијском промету.

Председник општине председава општинским већем.

Општинско веће је орган који усклађује остваривање функције председника општине и скупштине општине и врши контролно-наџорну функцију над радом општинске управе.

Према попису из 1991. године, општина Бор је имала 59.900 становника, од тога апсолутну већину Срба.

Године 2002. попис је показао како општина Бор има 55.817 становника, од тога:

  • Срби = 39.989 (71,64%)
  • Власи = 10.064 (18,03%)
  • Роми = 1.259 (2,26%)
  • остали.

Смањење броја становника се приписује загађењу зрака које је многе становнике присилило на исељавање.

Економија uredi

Од средине 1990-их и за вријеме санкција против Савезне републике Југославије, производња у руднику бакра је пала у односу на просперитетне 1970-е и 1980-е. То се објашњава дијелом због исцрпљивања руде а дијелом због немогућности набавке нове опреме. Смањење производње бакра се снажно одразило на град.

Спољашњи линкови uredi

  1. ↑ Немачки меморијални портал са статуом у Баји мађарског Капоша Миклоша Раднотија.
  2. ↑ Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito: The Disappearance of the Vojvodina Germans, Monografija, Beograd 2000. godina.
  3. ↑ Постојеће датотеке ОЗНА у Војном архиву Министарства одбране Републике Србије.
  4. ↑ Војни архив немачког Bundesarchiv Freiburg.
  5. ↑ Eleonore Lappin-Eppel, Ungarisch-Jüdische Zwangsarbeiter und Zwangsarbeiterinnen in Österreich 1944/45. Arbeitseinsatz – Todesmärsche – Folgen. LIT, Wien 2010, ISBN 978-3-643-50195-0.
  6. ↑ Johannes Bähr, Ralf Banken, Das Europa des "Dritten Reichs": Recht, Wirtschaft, Besatzung, Klostermann, Frankfurt/Main 2005, ISBN 978-3-465-03401-8.
  7. ↑ Erhard Roy Wiehn, Zwangsarbeit, Todesmarsch, Massenmord. Erinnerungen überlebender ungarischer Zwangsarbeiter des Kupferbergwerks Bor in Jugoslawien 1943-1944. Hartung-Gorre, Konstanz 2007, ISBN 978-3-86628-129-5.
  8. ↑ Политичка подвала у веб-дневнику Hungarian Spectrum "који уређује приватност корисника који одлуче да је користе" (Privacy Policy): Оштећена статуа из Бора, Географски јаз у образовању направљен у САД: Абда Arhivirano 2020-12-10 na Wayback Machine-u.
  9. ↑ Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 4: Menschenverluste-Namen und Zahlen zu Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944-1948. München 1994, ISBN 3-926276-22-3.
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bor_(grad)&oldid=41591235