Wikipedija

Bogdan Bogdanović

Za ostale upotrebe, v. Bogdan Bogdanović (razvrstavanje).

Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. august 1922. — Beč, 18. jun 2010.) je bio srpski i jugoslovenski arhitekta, graditelj, filozof, pisac, profesor i dekan na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije i gradonačelnik grada Beograda of 1982. do 1986. godine.[1] Značajan je neimar memorijalne arhitekture.

Bogdan Bogdanović
Biografske informacije
Rođenje(1922-08-20)20. 8. 1922.
Kraljevina Jugoslavija Beograd, Kraljevina Jugoslavija
Smrt18. 6. 2010. (dob: 87)
Austrija Beč, Austrija
Profesionalne informacije
ObrazovanjeUniverzitet u Beogradu
Zanimanjearhitekta, esejista

Bogdanović je najpoznatiji po projektovanju spomenika i spomen-obeležja žrtvama fašizma i borcima otpora u Drugom svetskom ratu građenih širom SFR Jugoslavije između ranih 1950-ih i 1980-ih godina. Posebno je međunarodnu pažnju privukla monumentalna betonska skulptura Kameni cvet u blizini bivšeg koncentracionog logora u Jasenovcu.[2] Drugi značajni spomenici se nalaze u Beogradu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Napisao je brojne članke o urbanizmu, posebno o njegovim mitskim i simboličkim aspektima, od kojih su se neki pojavili u međunarodnim žurnalima kao što su El Pais, Die Zeit,[3] i drugi.

Bio je profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. Od 1982. do 1986. je bio gradonačelnik Beograda. Politiku je napustio zbog sukoba sa Slobodanom Miloševićem, koji je opisao u knjizi Zelena kutija. Zbog istog je sukoba otišao u egzil u Beč gde živio sa suprugom do smrti 2010. godine.[4]

Biografija

uredi

Bogdanović je rođen u porodici levičarskih intelektualaca. Njegov otac Milan Bogdanović bio je književni kritičar, dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Srbije i direktor Narodnog pozorišta u Beogradu.[5]

Počev od 1940. godine Bogdan je studirao arhitekturu na Univerzitetu u Beogradu. Učestvovao je u Narodnooslobodilačkoj borbi,[5] tokom koje je teško ranjen u istočnoj Bosni, i postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Uprkos povredi, nastavio je akademsku karijeru posle rata. Diplomirao je 1950. godine, postao asistent na Katedri za urbanizam 1953. godine, docent 1960., vanredni profesor i predsednik Saveza arhitekata Jugoslavije 1964. godine, dekan Arhitektonskog fakulteta i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) 1970., a redovni profesor 1973. godine. Dao je ostavku u SANU 1981. godine, a status emeritusa dobio je 1987.[6]

Bogdanović je bio istaknuti levičar i protivio se rastućem nacionalizmu vlasti saveznih država Jugoslavije početkom 1980-ih. Ppostao je gradonačelnik Beograda 1982. godine na inicijativu Ivana Stambolića, tadašnjeg predsednika Saveza komunista Srbije. Bogdanovićev mandat je trajao do 1986. godine. Za to vreme organizovao je međunarodni konkurs za kompletnu obnovu Novog Beograda, tj. planiranog prostora na levoj obali Save. Sve prijave na ovo takmičenje su od tada nestale.[6] Posle mandata Slobodan Milošević ga je imenovao za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Bogdanović je prihvatio funkciju pod uslovom da neće morati da prisustvuje sastancima odbora jer je „imao važnija posla“.[7] Sledeće godine je Miloševiću poslao antinacionalističko pismo dugačko preko 60 stranica, uključujući Staljino-rečnik, satirični dodatak o nacionalističkoj retorici, i Lament nad Srbijom, u kojem izražava stav da je Srbija „umorna“ (od svojih lidera). Centralni komitet je odgovorio: „Pismo, u kojem kritikujete rad osmog sastanka, a koje nije stiglo do nas, možete poslati Centralnom komitetu ako smatrate da je neophodno“. Pismo je, u kombinaciji sa drugim primedbama o Miloševiću, dovelo do pokušaja provale u Bogdanovićev stan, pretnji smrću i isključenja iz Centralnog komiteta.[5][8] To ga, međutim, nije sprečilo da obnovi svoje antinacionalističke izjave kada su počeli ratovi u Jugoslaviji početkom 1990-ih, ponovo pretvorivši Bogdanovića u metu nasilnih napada i kampanja kleveta od strane srpskih državnih medija.[6]

Bogdanović je 1993. godine sa suprugom Ksenijom otišao u samonametnuto izgnanstvo u Pariz. Međutim, pošto je tamošnji jugoslovenski emigrantski krug imao jake nacionalističke tendencije, par se na poziv njegovog prijatelja, pisca i prevodioca Mila Dora, nastanio u Beču.[4][9] Bogdanović je preminuo u bolnici u Beču 18. juna 2010. od srčanog udara. Kremiran je u Beču, a njegova urna poslata u Beograd. Iako je grad ponudio grob za njega u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, na zahtev njegove supruge, i uz saglasnost Jevrejske zajednice, Bogdanovićevi posmrtni ostaci su smešteni na sefardskom groblju gde stoji njegov spomenik jevrejskim žrtvama fašizma i palim borcima.[10]

Ostvarenja

uredi
 
Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu

Reference

uredi
  1. ↑ Мала енциклопедија Просвета, Београд, 1959.
  2. ↑ „Bogdan Bogdanović. Commemoration and Utopias in Tito’s Yugoslavia”. European Architectural History Network Newsletter 4 (8). 2009. Arhivirano iz originala na datum 26 July 2011. 
  3. ↑ Bogdanović, Bogdan (1992-09-18). „Der rituelle Städtemord | ZEIT ONLINE”. web.archive.org. Arhivirano iz originala na datum 2025-01-26. Pristupljeno 2025-03-07. 
  4. ↑ 4,0 4,1 Bogdanović, Bogdan 1997
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 „In der Sprache des Schweigens” (de). Die Zeit. 2009-02-26. ISSN 0044-2070. Pristupljeno 2025-03-07. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 „Bogdan Bogdanović”. Architekturzentrum Wien. Arhivirano iz originala na datum 31 May 2011. Pristupljeno 7 March 2025. 
  7. ↑ Bogdanović, Bogdan 1997: str. 248-249
  8. ↑ Bogdanović, Bogdan 1997: str. 8-9
  9. ↑ „JUSP Jasenovac - BOGDAN BOGDANOVIĆ”. www.jusp-jasenovac.hr. Pristupljeno 2025-03-07. 
  10. ↑ Sretenović, Mirjana. „U Beču ga je Dunav povezivao sa Beogradom”. Politika Online. Pristupljeno 2025-03-07. 
  11. ↑ „Donald Nyebil: Partisan Memorial Cemetery in Mostar (Partizansko Groblje u Mostaru)”. Spomenik Database. Pristupljeno 12. 9. 2017. 

Literatura

uredi
  • Bogdanović, Bogdan (1997) (de). Der verdammte Baumeister [Prokleti arhitekta]. Beč: Zsolnay. ISBN 3-552-04846-4. 

Spoljašnje veze

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bogdan_Bogdanović&oldid=42441716