Beretta MAB 38

Bereta 38 (ital. Moschetto Automatico Beretta Modello 1938) je italijanski automat u kalibru 9x19mm, nastao 1938. u fabrici Pjetro Bereta. Ovaj automat su tokom II svetskog rata pretežno koristile snage Italije i njenih saveznika ali je značajan broj pao i u ruke raznih pokreta otpora. Uživao je reputaciju jednog od najboljih automata Drugog svetskog rata, a u Italiji se nastavio proizvoditi i iza rata, sve do početka 1960-ih kada ga je zamenio Bereta M12.

Beretta 38
Deo
Bereta M38/42
Vrsta: Automat Poreklo: Kraljevina Italija Upotreba Upotreba u: Italija i drugi Bojno delovanje: Drugi svetski rat Proizvodnja Proizvođač: FABBRICA D’ARMI PIETRO BERETTA S.p.A. Varijante: 1938A 1938/42 1938/43 1938/44 1938/44 Special - Model 1 1938/49 - M2, M3 & M4 Model 5 Specifikacije Težina: MAB 38A: 4.2 kg Dužina: 946 mm Dužina cijevi: 315 mm Kalibar: 9x19 mm Vrsta operacije: Način dejstva: jedinačno, rafalno Brzina paljbe: do 600 met/min Brzina zrna: 430 m/s Maks. ef. domet: 200 m Odvojivi magacin: 10,20,30 ili 40 kom. Nišan: mehanički

Istorija

Italijanski propagandni poster koji prikazuje Beretu 38 i natpis „Rad i borba za Otadžbinu, za pobedu".

Prvobitno dizajniran od strane glavnog inžinjera kompanije Bereta, Tulija Marengonija 1935. godine. Iz automata Beretta M18 i 18/30 razvijen je Moschetto Automatico Beretta 38 ili MAB 38, izveden iz Vilar Perosa lakog mitraljeza iz vremena Prvog svetskog rata. Bereta 38 široko je poznata kao najuspešnije i najdelotvornije italijansko pješadijsko oružje Drugog svetskog rata, i proizvedena je u velikom broju i u nekoliko varijanti. Ograničena industrijska moć Italije u Drugom svetskom ratu nije bila stvarna prepreka razvoju naprednih i delotvornih vatrenih oružja jer je većina oružja zahtevala veliki broj zanatskih i polutantnih radnih sati da budu fino obrađene i podrazumevano pouzdane. Zbog toga što su italijanski radnici odlikovali sporom proizvodnjom je značilo da je automat Bereta 38 postao dostupan u većem broju tek 1943. godine, kada je fašistički režim već srušen, a Italija podijeljena između savezničkih snaga na jugu i nemačkih kolaboracionista i Republike Salo na sjeveru.

Bereta je razvila MAB 38 kako bi se probila na bogato tržište automata i mittaljeza; to je bilo dobro napravljeno i čvrsto oružje, sa nekoliko naprednih karakteristika, pogodno za policijske svrhe i specijalne jedinice vojske. Predstavljen je italijanskim vlastima 1939. godine, njegov prvi kupac bilo je italijansko ministarstvo kolonija, koje je kupilo nekoliko hiljada automata koje će biti izdate kao standardno vatreno oružje ,,Polizia dell'Africa Italiana"(Italijanska Afrička Policija), vladine kolonijalne policijske snage. Međutim, vojne naredbe su sporo dolazile: iako impresionirana odličnim kvalitetima i vatrenim oružjem italijanska vojska još nije smatrala da bi Bereta 38 mogla biti pogodna za standardnu pešadijsku borbu. Bilo je ocenjeno kao idealno za policiju i jurišne jedinice, a početkom 1941. godine poručeni su automati za Karabinijere, Nacionalnu državnu policiju i padobrance. Italijanska vojska je zatražila manju promenu u cilju smanjivanja troškova proizvodnje, naročito promjenljivog oblika kompenzatora paljbe i uklanjanja bajoneta. Oružje je tako promenjeno i nazvano MAB 38A. Ovo je bila standardna vojna varijanta koja se koristila tokom celog rata i izdata je najelitnijim italijanskim jedinicama: padobrancima, bataljonu ,,Alpini Monte Cervino", 10. arditskom puku, crnokošuljaškim bataljonima "M", vojnoj policiji itd.

Italijanska kraljevska mornarica ga je takođe kupila, a MAB 38A je dodeljen i marinskom puku "San Marco" i snagama pomorske sigurnosti.

Regia Aeronautica (Italijansko kraljevsko vazduhoplovstvo) izdalo je MAB 38A svom A.D.R.A. puku. Ipak, Beretta 38 je naručena u relativno malim količinama, a standardna puška i M1891 Karkano ostala je kao standardno oružje čak i kod elitnih italijanskih jedinica. Do 1943, MAB 38A (i od 1942. godine, MAB 38/42) dostupna je skoro isključivo za padobrance, crnokošuljaše, posade tenkova i vojne policajce Karabinijere s obzirom na potrebu ovih jedinica za velikom vatrenom moći. Standardni padobranac vazduhoplovne divizije ,,Folgore" bio je naoružan isključivo ovim oružjem, a divizija je dala zadovoljavajuće borbene rezultate. Slično tome, legije crnokošuljaša smatrane su i korišćene kao elitne jedinice za napad, kako zbog njihovov fanatizma, tako i zbog njihovog naoružanja, u kome je i Bereta 38 imala važno mesto.

Posle italijanskog primirja i 8. septembra 1943. godine, kada su se italijanske oružane snage raspale, a italijanska kolaboracionistička vojska rekonstruisana u sjevernoj Italiji pod nemačkim sponzorstvom, Bereta 38 je postala široko rasprostranjena. Vojska Republike Salo je od svog nastanka bila u velikoj meri angažovana u gerilskom ratu protiv pokreta otpora, kao i u borbi protiv saveznika; za jurišne i antigerilske jedinice, gde je vatreno oružje u neposrednoj blizini bilo vitalno sredstvo, Bereta je bila idealno oružje. Tako je proizvodnja Berete 38 postala prioritet i isporučena je u velikim količinama svim Musolinijevim formacijama, posebno elitnim: padobranci, pomorska pješadija, "Arditi" i bataljoni, Republička nacionalna garda itd. Postala je ikonično oružje koje simbolizuje italijanskog vojnika u popularnoj kulturi. Kasnije u ratu uvedena je i pojednostavljena varijanta pod nazivom M38/44, sa daljim rešenjima za ubrzanje proizvodnje i smanjenje troškova. Bez obzira na pripadnost i opremu određenih jedinica, Beretta 38 je bilo popularno oružje koje bi se na kraju moglo naći u rukama praktično bilo kojeg vojnika, posebno među oficirima i višim podoficirima, naročito među lakom pešadijom Bersaglieri, artiljerijskim i oklopnim jedinicama. Republika Salo je razvila posebni prsluk za nošenje Beretinih okvira koji je nazvan samurajski prsluk. Taj prsluk se odlikovao kompaktnošću i pokretljivošću pa je izdat elitnim jedinicama i fanatičnim crnokošuljašima.

Bereta M38 je visoko cenjen automat od svih strana i među raznim pokretima otpora, mnogo precizniji i snažniji od britanskog Stena što je bio uobičajen problem u partizanskim jedinicama, iako je Sten bio pogodniji za tajne operacije zahvaljujući njegovim kompaktnijim razmerama. Nemačkim vojnicima se takođe dopala Bereta M38, smatrali su ga velikim i teškim automatomatom ali pouzdanim i dobro napravljenim.

Serija iz 1938. godine bila je izuzetno robusna i pokazala se veoma popularnom među silama osovine kao i savezničkim trupama koje su koristili zarobljene primerke. Mnogi nemački vojnici, uključujući elitne snage kao što su snage Vafen SS i falširmjegeri zapravo su više voleli da koriste Beretu 38 u borbi. Koristeći snažnu verziju italijanske 9×19mm M38 municije, Bereta je bila preciznija i na većim daljinama od većine drugih automata tog vremena. MAB bi mogao pružiti impresivnu vatrenu moć u neposrednoj blizini, a na dužim rastojanjima zbog veličine i težine (to je bila njegova jedina „mana") Bereta 38 bi bila veoma stabilna, a težina je ublažavala trzaj što je obezbeđivalo veliku preciznost. Prosečan strelac bi na 100m bez problema pogodio metu ljudske veličine. Bereta 38 je bila potpuno precizna i do 200m što je za većinu onovremenih automata bilo retko.

Bereta 38 je bila jako popularna i među pokretima otpora. Na prostoru Jugoslavije je bila dostupna u onim krajevima gde se nalazila i italijanska vojska. Koristili su je četnici na prostoru Dalmacije, Hercegovine i Crne Gore, često zahvaljujući isporukama od strane Italijana koji su četnike koristili kao pomoćnu miliciju u borbi protiv partizana, koji su je, pak, pretežno zarobljavali. Bereta 38 je takođe bila veoma popularna među pokretima otpora u Albaniji, Grčkoj, Italiji i na Istočnom frontu.

Korisnici

Italijanski vojnik sa automatom Bereta 38/49, 1985. godine

• Kraljevina Italija
• Albanija
• Kostarika
• Dominikanska Republika
• Kraljevina Grčka
• Japansko carstvo
• Etiopsko carstvo
• Zapadna Nemačka
• Maroko
• Nacistička Nemačka
• Kraljevina Rumunija
• Jemen
• Republika Salo
• Sovjetski Savez
• Kraljevina Jugoslavija
• FNRJ

Literatura

Beretta MAB 38 na Wikimedijinoj ostavi

• Quarrie, Bruce (2001). Fallschirmjäger: German Paratrooper, 1935-45. Osprey Publishing. str. 59. ISBN 978-1-84176-326-2. 
• Dunlap, Roy F. (1948). Ordnance Went Up Front. Samworth Press. ISBN 978-1-884849-09-1. 
• Hogg, Ian V. and Weeks, John (1991). Military Small Arms of the 20th Century. 6th ed. DBI Books. Inc. ISBN 978-0-87349-120-4. 
• Smith, Joseph E. (1969). Small Arms of the World. 9th ed., Harrisburg, PA: The Stackpole Company. ISBN 978-0-8117-1566-9. 
• G. Rosignoli, RSI: uniformi, equipaggiamento ed armi, Albertelli Ed., 1985
• (italijanski) Beretta A5 SMG Brochure. Gardone Val Trompia, Italy: Pietro Beretta S.P.A.. Pristupljeno 8. 9. 2015.