Dekonstruktivizam

Dekonstruktivizam je jedan pravac u novijoj istoriji arhitekture koji se nastavlja na postmodernu arhitekturu. U oslanjanju na dekonstrukciju Žak Derida („Jacques Derrida“) će se podrobiti jednoj novoj konstrukciji i tehnici.

Muzej Gugenhajma u Bilbau po projektu Frenk Gerija

Razvoj i nastanak uredi

Vitra dizajn muzej u Vajl na Roni iz 1989. godine

Volt Dizni koncertna hala u Los Anđelosu iz 2003. godine

Ufa-kristalna palata iz 1998. godine

Pojam dekonstrukcija kao jedan pravac u razvoju arhitekture ima svoje početke sa 1988. godinama od Filip Džonsona („Philip Johnson“) i Mark Vidžleja („Mark Wigley“) koji su inscenirali u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku izložbu „Dekonstruktivičke arhitektura“ u delima sedam arhitekata: Frenk Geri („Frank Gehry“), Daniel Libeskind („Daniel Libeskind“), Rem Kolhas („Rem Koolhaas“), Peter Aisenman („[Peter Eisenman“), Zaha Hadid („Zaha Hadid“), Kup Himelbau („Coop Himmelbau“) i Bernard Čumi („Bernard Tschumi“). Razvoj je započeo oko 10 godina ranije sa delom Frenk Gerija u Santa Monici sa stambenom zgradom koja se smatra prvim delom u dekonstruktivističkoj arhitekturi.

U arhitekturi su u upotrebi uvek čiste forme zgrada jednostavnih geometrijskih formi kocke, kupe, kugle, piramide, valjka itd. za konstrukciju i za određivanje stabilnih karaktera. Omekšavanje i stvaranje harmonije jedinstvo i stabilan karakter rešeno je stvaranjem određenog ornamenta.

Početkom 20. veka u delima ruske avangarde sa klasičnim pravilima kompozicije uz upotrebu kose kompozicije Naum Gabo, El Lisicki, Kazimir Maljevič, Aleksandar Rodčenko, Vladimir Tatljin, Laslo Moholji Nađ su pokušavali ostvariti dela u geometrijskim oblicima u slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi u kojoj su ova dela koja su ostala nerealizovana predskazala pojavu ovakove arhitekture.

Između površne sličnosti u istovetnosti imena u filozofiji i literaturi dekonstrukcije ne postoji nikakva stvarna povezanost sa njima i arhitekturom ovoga stila.