Wikipedija

Antimah iz Kolofona

Antimah iz Kolofona (starogrčki: Ἀντίμαχος ὁ Κολοφώνιος, 5. vek pne.), sin Hiparhov, bio je starogrčki pesnik koji je pisao epske pesme i elegije.[1] Izgleda da je rođen u Klarosu,[2] ali obično se naziva Kolofonjaninom zato što je Klaros pripadao teritoriji grada Kolofona.[3]

Život uredi

Vrhunac njegovog stvaralaštva pada u razdoblje druge polovine peloponeskog rata.[4] Suda navodi da je Antimah bio Panijasidov učenik, što bi značilo da je pripadao 6. veku,[5] ali činjenica da se u jednoj Ciceronovoj anegdoti Antimah i Platon navode kao savremenici[1] te da Plutarh dovodi Antimaha u vezu s Lisandrom ipak ukazuje na to da je Antimah živeo u 5. veku pne.[6] Plutarh kazuje da se na Lisandrijskom festivalu ― kako su Samljani, u Lisandrovu čast, nazivali svoju veliku svetkovinu ― Antimah nadmetao u pesništvu s nekim Nikeratom iz Herakleje. Nikerat je naposletku pobedio i primio nagradu iz ruku samog Lisandra, a Antimah, razočaran svojim neuspehom, uništio je tekst vlastite pesme. Slučajno se tu zatekao Platon, tada još mladić, te je utešio pesnika rečima da je neznanje, kao i slepilo, nesreća za one koji se pod njim muče.[6] Ciceron susret Antimaha i Platona slika dručkije i očito ga smešta u drugo vreme i na drugo mesto; prema njemu, Antimah je jednom prilikom čitao svoj opsežan ep brojnoj publici, ali su se slušaoci toliko umorili, da su postepeno svi otišli, a ostao je jedino Platon, na šta je pesnik rekao: "Ipak ću nastaviti s čitanjem, jer jedan Platon vredi više od hiljada drugih slušalaca".[1] Međutim, jedna slična anegdota zabeležena je i u vezi s Antagorom Rođaninom, pa su neki filolozi odbacili obe anegdote smatrajući da su izmišljene ili zato da bi se istaklo kako su te epske pesme bile nezanimljive ili da bi se aludiralo na to da su ih cenili obrazovani ljudi, makar ukusu običnog sveta nisu odgovarale.[3]

Delo uredi

O Antimahovom je životu poznato još to da je voleo neku Liđanku, koja mu je bila ili ljubavnica ili supruga. S njom je otišao u Lidiju, ali čini se da je ona ubrzo potom umrla, pa se pesnik vratio u Kolofon i pokušao se utešiti sastavljanjem jedne elegije pod naslovom Liđanka (Λύδη), koja je u antici bila vrlo slavna.[7] Ova je elegija bila vrlo duga i opisivala je nedaće mitskih heroja, kojima je, kao i pesniku, smrt prerano otela osobu koju su voleli.[8] Stoga je pesma sadržavala obilje mitoloških i antikvarskih informacija, i upravo je zbog toga, a ne iz nekog estetskog ili književnog razloga, Agatarhid u 2. veku napravio sažetak ove pesme.[3] Ova elegija nastavlja tradiciju Mimnermove Nane, kao što će se na Antimahovu Liđanku kasnije ugledati Fileta s Kosa u svojim elegijama pisanim u čast Bitidinu te Hermesijanakt u svojoj Leontiji.[9]

Glavno Antimahovo delo bio je ep pod naslovom Tebaida (Θηβαΐς), koji Ciceron naziva "onom velikom knjigom" (magnum illud volumen). Od ovog epa, koji je opevao pohod Sedmorice protiv Tebe, sačuvani su samo ostaci iz pet knjiga.[9] Porfirije kaže da je Antimah toliko razvukao svoju knjigu, da sedmorica junaka ni do 24. knjige (volumen) još nisu stigli do Tebe, a budući da je u preostalom delu trebalo opisati ne samo rat Sedmorice protiv Tebe, nego i pohod Epigona, opseg knjige morao je biti ogroman.[3] Kao i Liđanka, i ovaj je ep bio pun mitoloških detalja, budući da je u njega uključeno sve što je imalo bilo kakve veze s temom pesme. Takvu količinu informacija bilo je teško organizovati, pa Kvintilijan kaže da Antimah nije bio uspešan u opisivanju osećanja, da mu delo nije imalo dostojanstvenost (dignitas) i da je bilo slabe kompozicije.[10] Ni njegov stil nije tekao onako jednostavno i lako kao homerske pesme. Reči i izraze posuđivao je od tragičkih pesnika, a često je unosio i dorske oblike. Stoga se može pretpostaviti da je Antimah bio jedan od preteča aleksandrijskih pesnika, koji nisu pisali za široku publiku, nego za uzan krug učenih čitalaca.[3] Tebaida je i oblikom i sadržajem bila učeno delo, puno reminiscencija iz Homera i kikličkih epopeja, ali je zbog traženih glosa i izraza, uključujući dorizme, čime je pesnik nastojao postići nove efekte, običnom svetu bila slabo razumljiva, kako pokazuje i navedena anegdota koju kazuje Ciceron.[9]

Aleksandrijski filolozi uvrstili su Antimaha u kanon epskih pesnika, a rimski car Hadrijan cenio je njegove pesme više i od Homerovih.[11][12] Osim Platona, po čijem je savetu Heraklid s Ponta prikupio Antimahove pesme, Antimaha su cenili i Asklepijad sa Samosa, Posidip i Kratet iz Mala, dok s potcenjivanjem o njemu govori Kalimah, a pod njegovim uticajem i rimski pesnik Katul.[9]

Spominju se i neka druga dela koja su se pripisivala Antimahu, npr. Artemida (Ἄρτεμις),[13] Delta (Δέλτα),[14] Ἰαχίνη,[15] te možda jedno delo o kentauromahiji. No, svuda se Antioh spominje bez ikakvih drugih epiteta koji bi mogli ukazativati na to radi li se o pesniku iz Kolofona ili o nekom od druge dvojice pesnika istog imena.[3] Suda kaže da je Antimah iz Kolofona bio i gramatičar,[5] a spominje se i njegovo izdanje Homerovih pesama.[9]

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 Ciceron, Brut, 51.
  2. ↑ Ovidije, Tužaljke, I, 6, 1.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Schmitz 1867, s.c. Antimachus (2)
  4. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, XIII, 108, 1.
  5. ↑ 5,0 5,1 Suda, s.v. Ἀντίμαχος (α 2681)[mrtav link]
  6. ↑ 6,0 6,1 Plutarh, Lisandar, XVIII, 4‒5.
  7. ↑ Atenej, Gozba sofista, 598a.
  8. ↑ Plutarh, Uteha Apoloniju, 106b.
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Đurić 1990, str. 149
  10. ↑ Kvintilijan, Obrazovanje govornika, X, 1, 53.
  11. ↑ Dion Kasije, Rimska historija, LXIX, 4.
  12. ↑ Elija Spartijan, Hadrijanov život, XVI, 2.
  13. ↑ Stefan Bizantinac, Ethnica, s.v. Κοτύλαιον.
  14. ↑ Atenej, Gozba sofista, 300d.
  15. ↑ „Ἀβολήτωρ”. Etymologicum Magnum. Leipzig. 1818. 

Literatura uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Antimah_iz_Kolofona&oldid=41817759