U fizici čestica, svaka čestica ima svoju antičesticu. Antičestice ima istu masu kao i čestica, ali ima obrnuto naelektrisanje. Izuzetak su čestice bez mase, bozoni, u koje spada na primer foton. Zanimljivo je, da čak i električno neutralne čestice, na primer neutron, nisu identične sa svojom antičesticom. U navedenom primeru, neutron je izgrađen od kvarkova, dok je antineutron izgrađen od antikvarkova.

Parovi čestica-antičestica: 1. elektron-pozitron, 2. proton-antiproton, 3. neutron-antineutron

Čestica i antičestica mogu da unište jedna drugu ukoliko se nalaze u odgovarajućem kvantnom stanju. Mogu se proizveti u raznim procesima. Ovi procesi danas se koriste u akceleratorima čestica, u cilju stvaranja novih čestica i testiranju teorije fizike čestica.

Procesi sa visokom energijom prirodno mogu da proizvedu antičesticu. Antičestice se mogu videtu u kosmičkom zračenju, kao i u određenim nuklearnim reakcijama.

EksperimentUredi

Godine 1932., ubrzo nakon pojave pozitrona (Pol Dirak), Karl D. Anderson je pronašao ove čestice u sudarima, u kosmičkom zračenju . Pronađene su pomoću Vilsonove kamere tj. detektora. U ovom detektoru čestica došlo je do pomeranja elektrona ili pozitrona, pritom se vizuelno može videti putanja kojom se kreću. Kada se u detektor uvede magnetsko polje, dolazi do specifičnog kretanja svake čestice, u upravo po toj putanji se prepoznaje o kojoj čestici je reč. U slučaju elektrona i pozitrona, došlo je do zakrivljenja putanje, ali u obrnutom smeru od smera kojim bi se elektron kretao. Tako je otkriven pozitron tj. elektronova antičestica. Antiproton i antineutron je pronašao Emilio Segre i Oven Čamberlejn 1955. godine na Barkli univerzitetu u Kaliforniji.

Od tada, mnoge antičestice se koriste u akceleratorima čestica za velike eksperimente. Poslenjih godina ova grana fizike je veoma napredovala u istraživanju i detekovanju skoro svih postojećih antičestica.

Spoljašnje vezeUredi