Otvori glavni meni
Amfitrion (Amphitruo)
Napisao: Plaut
Likovi Merkurije
Jupiter
Amfitrion
Sosija (rob Amfitrionov)
Alkmena (žena Amfitrionova)
Blefaron (zapovednik broda i prijatelj Amfitrionov)
Bromija (služavka Alkmenina)
Datum premijere 206. pne. ili 195. pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja Teba u Grčkoj
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Amfitrion (razvrstavanje).

Amfitrion (latinski: Amphitruo) je komedija rimskog književnika Tita Makcija Plauta, koja se sastoji od prologa i pet činova. Najverovatnije je prikazana 206. pne. ili, prema drugom mišljenju, oko 195. pne.[1]

Ova palijata, tj. rimska komedija s grčkom tematikom, nazvana je po jednom od njenih protagonista ― Amfitrionu, zapovedniku tebanske vojske u grčkom mitu, a kao ostali likovi u komadu se pojavljuju bogovi Jupiter i Merkurije te smrtnici Alkmena, žena Amfitrionova, i Sosija ("spasitelj" na grčkom), njegov rob, kao i dva lika s manjim ulogama: Blefaron ("koji vidi"), zapovednik broda i prijatelj Amfitrionov, te robinja Bromija ("koja se trese"), služavka Alkmenina.

Komedije su se obično bavile ljudima iz svakodnevnog života, a ne božanskim i mitskim ličnostima, koje su bile predmet tragedija. Zbog toga u prologu Amfitriona pesnik kroz Merkurijeva usta ovaj svoj komad definiše kao tragikomediju.

Tekst koji je došao do nas sadrži veliku lakunu u 4. činu, od koga je ostalo sačuvano samo pedesetak sthihova.

ZapletUredi

Radnja komedije odvija se u grčkom gradu Tebi. Zaljubivši se u smrtnicu Alkmenu, bog Jupiter uzima na sebe lik njenog muža, vojnog zapovednika Amfitriona, i uživa u Alkmeninim čarima dok je pravi Amfitrion odsutan i vodi rat protiv neprijatelja domovine. Jupiteru pri tom pomaže i bog Merkurije, koji je na sebe uzeo lik Sosije, Amfitrionovog roba.

Po povratku iz vojnog pohoda pravi Amfitrion i Sosija sreću se sa svojim dvojnicima. Tako se na sceni kreću dva para dvojnika, a stalni nesporazumi i zamene identiteta proizvode niz komičnih situacija, sve dok Amfitrion ne optuži Alkmenu za neverstvo. Na kraju se sve razjasni, a Alkmena rađa dvojicu blizanaca, od kojih je jedan Amfitrionov sin, dok je drugi sin Jupiterov ― polubog Herkul.[2]

ArgumentUredi

U sačuvanim rukopisima Amfitrion počinje sa dva argumenta (tj. dva sažetka s kratkim sadržajem drame). Te argumente nije napisao Plaut, već su dodati kasnije, nakon Plautove smrti. U njima se daje kratak pregled sadržaja drame, s posebnom osvrtom na opšte okolnosti, razvoj zapleta i njegov epilog. Drugi argument u Amfitrionu ima oblik akrostiha, koji nalazimo i u argumentima drugih Plautovih drama:

Amore captus Alcumenas Iuppiter
Mutauit sese in formam eius coniugis
Pro patria Amphitruo dum decernit cum hostibus.
Habitu Mercurius ei subseruit Sosiae:
Is aduenientis seruum ac dominum frustra habet.
Turbas uxori ciet Amphitruo: atque inuicem
Raptant pro moechis. Blepharo captus arbiter
Uter sit non quit Amphitruo decernere.
Omnem rem noscunt; geminos Alcumena enititur.
Alkmenu je snažno zavoleo Jupiter,
muža je njenoga zato uzeo izgled,
falange dok Amfitrion na neprijatelje vodi;
isto se Merkur u Sosiju pretvorio i glumi slugu
te po povratku roba i gospodara s njima zbija šale;
raspravu sa ženom zapodene Amfitrion, a Jupiter
i Amfitrion jedan drugog za preljubu optužuju;
o tome ko je ko ni Blefaron ne može odlučiti;
napokon sve se razjasni i Alkmena blizance rodi.

PrologUredi

Prolog se sastoji iz monologa Merkurija, sina Jupiterovog i glasnika bogova. Na odlasku s pozornice priređuje publici iznenađenje, jer opisujući zaplet komada kaže da se ne radi ni o komediji ni o tragediji, već o tragikomediji. S komičke strane, jedan od glavnih likova je rob (Sosija), a s tragičke, u komadu se pojavljuju božanstva, što je zapravo jedna od karakteristika tragedije.

Sad ću prvo reći šta sam ovde došao da zamolim,
zatim ću ispričati sadržaj ove tragedije.
Molim? Namrštili ste se jer rekoh da će ovo
biti tragedija? Pa bog sam, mogu da promenim.
Isti ovaj komad, ako hoćete, mogu iz tragedije
da u komediju pretvorim, a da ni stih ne promenim.
Hoćete li tako ili nećete? Ali previše sam glup,
iako sam bog: kao da ne znam da hoćete.
Znam šta mislite o ovoj temi:
napraviću mešavinu, neka bude tragikomedija.
Smatram, naime, da nije dobro da cela bude komedija,
jer se u njoj i kraljevi i bogovi pojavljuju.
Šta mislite? Pošto se i rob tu pojavljuje,
urediću, kako rekoh, da ovo bude tragikomedija.[3]

Merkurije nastavlja u moralističkom tonu i osuđuje one koji, u potrazi za slavom i popularnošću, unajmljuju ljude da se mešaju s publikom i podstiču ih da aplaudiraju njihovim komedijama. Prema Plautu, svaki komediograf treba da se procenjuje na osnovu istinske vrednosti njegovih komedija, a ne prema tome kome je učinio kakvu uslugu, a to se odnosi i na celo društvo ― što se može tumačiti i kao kritika prakse političkog pokroviteljstva nad književnim radom:

A sad, Jupiter mi je naredio da vas zamolim,
da se službena lica spuste među publiku
i prođu svim prolazima između sedišta i da,
ako vide neke koji su unajmljeni da aplaudiraju
nekom glumcu, njih treba da izvedu napolje.
A ako neko pobedničku grančicu dodeli glumcima
ili bilo kojem umetniku, bilo putem pisma,
bilo lično ili putem glasnika da ih je proglasio,
ili ako edili nepošteno dosude nagradu,
Juputer je naredio da se primeni isti zakon kao kad
magistrat za sebe ili drugoga saletanjem počasti traži.
Rekao je da se pobednikom pomoću vrline postaje,
a ne pomoću kampanje ili lukavstva: zašto bi jedan
princip važio za glumca, a drugi za ugledne ljude?
Kampanju treba voditi vrlinom, a ne pružanjem usluga.
Ima dovoljno poštovalaca onaj ko dobro uvek čini,
ako imaju poštenja oni koji presudu donose.[4]

Zatim Merkurije konačno prelazi na sadržaj komedije. Otkriva publici da se on i Jupiter pojavljuju kao komički likovi. Radnja drame odvija se u Tebi, polisu u kojem živi Amitrion, oženjen Alkmenom, zapovednik tebanske vojske. Amfitrion je dugo odsutan, jer predvodi tebansku vojsku u ratu s Tafljanima, ogrankom leleškog plemena. Pre nego što je otišao u rat, njegova žena Alkmena zatrudnela je s njim i sad čeka dete. No tada se bog Jupiter zaljubi u Alkmenu, uzme na sebe lik Amfitriona i pojavi se pred Alkmenom, koja dakako zaključi da joj se muž vratio iz rata. Njih dvoje provodu noć punu strastvene ljubavi.

U međuvremenu Merkurije je na sebe uzeo lik Sosije, Amfitrionovog roba koji se takođe nalazio na vojnom pohodu s gospodarom. Mekurije stoji ispred kuće pazeći da niko ništa u kući ne posumnja. No u tom trenutku pravi Sosija stiže u Tebu da gospodarici javi dobre vesti o Amfitrionovoj pobedi i njegovom predstojećem povratku u domovinu. Merkurije mora učiniti sve da spreči Sosiju u toj nameri.

1. činUredi

 
Merkurije, sin Jupiterov, glasnik bogova, na slici Hendrika Goltziusa (1558–1617), jednog od velikana holandskog barkoknog slikarstva. Naslikana je 1611. u stilu Johna Clostermana i deo je serije koju još line potreti Herkula i Minerve

Na zahtev svog gospodara, Amfitriona, Sosija se vraća iz rata u sred noći da Alkmeni donese dobre vesti o tebanskoj pobedi nad Tafljanima. Obraćajući se publici priča o tome kako je tebanska vojska pod Amfitrionovim zapovedništvom dobila rat i osigurala vlast kralju Kreontu, pri čemu se i sam zapovednik istakao hrabrošću i lično u bici ubio kralja Pterelaja, koji je prevodio neprijatelje. Kako bi odali počast Amfitrionu, Tafljani su mu dali zlatni vrč koji je ranije pripadao Pterelaju. I odmah potom Amfitrion je poslao svog roba natrag u Tebu da Alkmenu obavesti o pobedi.

U međuvremenu bog Jupiter se zaljubio u Alkmenu i uzeo je na sebe lik njenog supruga, Amfitriona, te je sa suprugom tebanskog vojskovođe proveo noć punu ljubavne strasti. Alkmena ne sumnja ni u šta i veruje da se pored nje nalazi njen muž. Ispred kuće čuva stražu Merkurije, koji je pak uzeo lik Amfitrionovog roba Sosije, i stara se da niko i ništa ne smeta Jupiteru u kući.

Uto stiže Sosija i ispred kuće nalazi Merkurija, koji ga ne pušta unutra i još mu preti da će ga istući. Sledi svađa između njih dvojice. Merkurije optuži Sosiju da laže, snažno ga udari i stane tvrditi da je on sam pravi Sosija, nakon čega usledi intenzivna i komična rasprava. Pritisnut Merkurijevim argumentima, Sosija odlazi, sasvim zbunjen i opterećen sumnjom u svoj vlastiti identitet.

Ostavši sam na pozornici, Merkurije konačno izlaže svoj plan i otkriva publici da će Alkmena roditi dva sina: jednog Amfitrionovog i jednog Jupiterovog. Isprva će, kaže Merkurije, Amfitrion optužiti svoju ženu za neverstvo, no Jupiter neće dozvoliti da smrtnica trpi kaznu zbog njegovih vlastitih postupaka.

Tada na pozornicu stupaju Jupiter i Alkmena. Bog se nakon burne noći oprašta s Alkmenon, i dalje se pretvarajući da je Amfitrion. Alkmena ga uzalud nagovara da ostane, no on kaže da se mora vratiti svojoj vojsci. Jupiter odlazi s Merkurijem, no prvo je Alkmeni poklonio isti onaj vrč koji je pripadao Pterelaju, neprijateljskom vojskovođi, koji su Tafljani poklonili pravom Amfitrionu nakon rata.

2. činUredi

Sledeće jutro vraća se Sosija s pravim Amfitrionom. Nakon noćašnjeg susreta s Merkurijem Sosije sad veruje za sebe da je bio na dva mesta istovremeno. Uzalud pokušava u to uveriti svoga gospodara, koji pak tu čudnu priču pripisuje ludilu ili pijanstvu svog roba. Stižu do kuće i na ulazu sreću Alkmenu, koja je već trudna.

Amfitrion je pozdravlja svečanim tonom, s obzirom da se dugo nisu videli, no ona odgovara na sasvim običan način, jer ― što se nje tiče ― tek što se rastala s njim. Na Amfitrionovo i Sosijino iznenađenje, Alkmena potvrđuje da je provela noć sa svojim suprugom, a kaže i da videla Sosiju (tj. Merkurija), što ovaj poriče. Alkmena im tad ispriča detalje o tebanskoj pobedi u ratu i pomene vrč koji joj je muž dao prethodne noći. Sasvim zbunjen, Amfitrion zaključi da mu je žena verovatno poludela.

Zatim Amfitrion podvrgne suprugu ispitivanju, a ona, sa svom ozbiljnoću nekoga ko govori istinu, detaljno priča o svemu što se dogodilo prethodne noći: dočekala je muža, večerala s njim i zatim provela s njim noć u bračnoj postelji. Amitrion je optuži za nepoštenje i izdaju. Da bi dokalazala istinitost svojih reči, Alkmena iznosi vrč koji joj je muž dao, isti za koji Amfitrion misli da se nalazi na sigurnom u jednom od njegovih sanduka. Kad otvore taj sanduk, Amitrion i Sosija otkriju da vrča više nema tamo. Zbunjen, Amfitrion odlući da potraži Naukratisa, rođaka Alkmeninog i jednog od učesnika upravo završenog rata, kako bi ovaj potvrdio da Amitrion i Alkmena nikako nisu mogli zajedno provesti tu noć. Zatim odlazi sa pozornice, a ubrzo ga sledi Sosija, koga otera Alkmena.

3. činUredi

 
Drugi prikaz Herkulovog rođenja, na slici čiji je autor možda Bernardino Mei, oko 1676; iza deteta je njegova majka, lepa Alkmena

Sam na sceni, Jupiter obećava publici da će ispraviti sve loše stvari koje je napravio supružnicima, jer smatra da nije pošteno da Amfitrion nepravedno optužuje Alkmena za nepočinstvo zbog postupaka koje je sam bog počinio u liku smrtnika. No pre toga namerava da izazove još veću zbrku. Još uvek u obličju Amfitriona vraća se Alkmeni i moli je za oproštaj, govoreći kako je sve to bio samo test, jer je hteo videti kako će se ona ponašati suočena s optužbom za neverstvo. Slomljena srca ona traži od njega da je pusti da ode od kuće, no nakon njegovih daljih molbi, Alkmena mu oprašta.

Uto stiže pravi Sosija. Da bi ga se otresao, Jupiter ga pošalje da dovede Blefarona, kormilara broda, da večera s njima. Jupiter se sprema da još malo uživa u Alkmeninom društvu. Pre toga zapovedi Merkuriju da pazi na to da se pravi Amfitrion ne približi previše kući. Jupiterov sin, i dalje u obličju Sosije, poslušno se smesti na krov kuće i osmatra da li će se pojaviti pravi Amfitrion. U završnici čina Merkurije se razmeće sposobnošću da smrtnicima napravi tako veliku zbrku, no ovaj monolog ima i tu funkciju da publici objasni sve detelje zapleta, s obzirom na to da se situacija prilično zapetljala.

4. činUredi

Amfitrion, koji nije uspeo da pronađe Naukratisa, vraća se svojoj kući, no suočava se s Merkurijem (u obličju Sosije), koji se pravi da ga ne prepoznaje, izručuje na njega salvu uvreda i optužuje ga da je varalica, jer se pravi Amfitrion u tom trenutku nalazi u kući sa svojom ženom. Merkurije onda uđe u kuću ostavljajući zbunjenog Amfitriona napolju.

Na ovom mestu tekst je znatno oštećen i veći deo ovog čina nedostaje. U nekom trenutku vraća se Sosija s Blefaronom, koji takođe ne veruje u Sosijinu priču. Obojica dolaze do Amfitriona i nalaze ga sasvim zbunjenog. On se čudi Blefaronovom dolasku i poriče da ga je pozvao na večeru. Odmah potom udara Sosiju, koga krivi za zbrku, no umeša se Blefaron, koji sugeriše da je sva ta zabuna možda delo nekog vrača.

Zatim Jupiter, tj. lažni Amfitrion, ilazi iz kuće i nailazi na ovu trojicu (Amfitriona, Sosiju i Blefarona). Po prvi put u drami susreću se dva Amfitriona licem u lice i sad se više ne zna ko je ko. Sosija ne zna koji od dvojice Amfitriona je vrač i odlazi u kuhinju. Dva Amfitriona se potuku, a Blefaron ne zna kome od njih dvojice da pomogne. Zatim obojica prekinu tuču da bi napokon razjasnili celu situaciju, te Blefarona zamole da presudi.

Dva Amfitriona naizmence odgovaraju na pitanja koja im postavlja Blefaron u vezi s nedavnim ratom i uopšte s Amfitrionovim životom. Obojica odgovaraju tačno i precizno. Na kraju obojica pokazuju na desnoj ruci ožiljak od rane koju je Amfitrionu zadao Pterelaj u bici. Blefaron kaže da im ne može pomoći te se zbunjen udaljava sa pozornice. Jupiter se vraća u kuću, pošto je Alkmena počela da se porađa. Slomljena srca, Amfitrion odluči da na silu provali unutra, no uto se začuje grmljavina i Amfitrion pada u nesvest.

5. činUredi

 
Alkmena i Amfitrion posmatraju malog Herkula kako ubija zmije; ilustracija Robineta Testarda (1470–1531) iz 16. veka za delo Histoires de Troyes Raoula Lefevrea

Bromija, služavka Alkmenina, u očaju izlazi iz kuće i govori publici da su se u kući dogodile neverovatne stvari. Dok se njena gospodarica porađala, ona je zazivala bogove da joj pruže zaštitu. U tom se trenutku začula grmljavina i svi su se bacili na pod. S neba se začuo glas, koji im je poručio da se ne plaše i da će im se uskoro pridružiti jedan nebesnik. Tad je Bromija začula pozive svoje gospodarice i ova je uz njenu pomoć rodila dva sina blizanca.

Uto služavka primeti da se tu nalazi Amfitrion, koji je došao k svesti, ali je još ošamućen. Ona mu prenosi sve što se dogodilo u kući. Uprkos svemu, Amfitrionu je drago da čuje da je dobio blizance. No ona mu priča još jednu neverovatnu stvar: jedan od dva blizanca je izuzetno snažan i niko mu ne može navući pelene jer se jako opire. Štaviše, dok su dva blizanca ležala u kolevci, odnekud su se pojavile dve zmije i napale ih. No onaj snažan dečak samo ih je zgrabio i ubio. Uto se začuo glas koji se obraća Alkmeni: to je bio Jupiter, koji je konačno Amfitrionovoj ženi otkrio celu zabunu, odnosno činjenicu da se on bio pretvorio u Amfitriona da bi bio uz nju, te da je jedan blizanac njegov sin, a drugi je Amfitrionov.

Impresioniran služavkinom pričom, tebanski vojskovođa razmišlja o tome da se obrati Tiresiji, tebanskom vraču, i od njega zatraži objašnjenje. No pre nego što je to uspeo uraditi, ponovo se začula grmljavina: to je opet Jupiter, koji se pojavljuje među oblacima i potvrđuje da je Bromijina priča istinita. Kaže i da će sin začet božanskim semenom doneti Amfitrionu besmrtnu slavu, te savetuje ovome da se pomiri s Alkmenom, jer je ona nedužna i ne zaslužuje muževljev prezir. Rekavši to, Jupiter se vraća na nebo. Konačno zadovoljan, Amfitrion posluša Jupitera i vrati se u kuću svojoj ženi. Pre no što uđe unutra, traži od publike glasan aplauz u slavu najvišeg boga.

Komedija zabuneUredi

Amfitrion je tipičan primer onoga što se obično zove "komedija zabune", koja se temelji na nekoj zabuni, koju u ovom slučaju stvara "dupliranje" dvojice smrtnika, čije obličje preuzimaju dva božanstva. Na sceni je sličnost između dva para likova postignuta korišćenjem perika i drugih pomagala, među kojima su verovatno bile i pozorišne maske. No gledaoci su u svakom trenutku mogli razaznati ko je ko: lažni Sosija (Merkurije) imao je sve vreme dva mala krila zakačena na kapi, dok je Jupiter bio ovenčan zlatnom trakom ― publiku je o tome upozorio sam Merkurije još u prologu.

Značaj i uticajUredi

Sofokle je autor jedne izgubljene tragedije pod naslovom Amfitrion, no mnogi drugi obradili su ovu priču na komički način. Plaut je tu priču obradio gotovo kao lakrdiju. Njegova dramska obrada od svoga je nastanka prisutna na pozornici. To je jedini Plautov komad koji se, makar adaptiran, prikazivao u srednjem veku. Redovno je prikazivan tokom renesanse i bio je druga po redu antička komedija koja je prevedena na engleski.

Ova Plautova komedija inspirisala je različite druge pozorišne komade tokom 16. veka, uključujući dva na španskom, dva na italijanskom i jedan komad na portugalskom, čiji je autor Luís de Camões. Jean Rotrou je 1636. preveo Plautov komad na francuski jezik i tu verziju prikazao na pozornici pod naslovom Les Deux Sosies (Dvojica Sosija). Taj je komad inspirisao vrlo uspelu Molièreovu komediju Amphitryon (1668). U tom se delu pojavljuje rečenica: Le véritable Amphitryon est l’Amphitryon ou l’on dîne (srpskohrvatski: "Pravi Amfitrion je Amfitrion kod koga se jede"), pa se kasnije reč "amphitryon" u francuskom upotrebljavala da opiše domaćina koji je naročito gostoljubiv i neštedljiv prema svojim gostima. Brojni su drugi kontinentalni pisci, inspirisani Plautom, pratili Molièreov primer, uključujući i Johannesa Burmeistera, koji je sastavio jednu hristijanizovanu verziju.

Na engleskom prvo delo koje je bar u nekoj meri bilo temeljeno na ovoj Plautovoj drami jeste interludij u Jacke Juggler (oko 1550). What You Will (1607) pesnika Johna Marstona takođe se delimično bazira na Plautu. Prvo veće delo kome je Plaut bio glavni uzor jeste The Silver Age (1613) Thomasa Heywooda. Drydenov Amphitryon (1690) zasniva se i na Molièreovoj verziji iz 1668. i na samom Plautovom komadu. Kao inovacije u Drydenovoj adaptaciji mogu se istaći muzika koju je komponovao Henry Purcell te lik Fedra, koja flertuje sa Sosijom, ali je na kraju pridobije Merkurije svojim obećanjima o bogatstvu. Modernu adaptaciju nalazimo u delu Georgea Maxima Rossa iz 1950-ih pod naslovom Too Much Amphitryon (Previše Amfitriona).

U Nemačkoj Kleistov Amphitryon (1807) i dalje je najčešće izvođena verzija ovog mita, pri čemu Kleist Alkmeninu nemogućnost da razlikuje Jupitera i svoga muža koristi da bi istražio razna metafizička pitanja. Po uzoru na ovaj komad Giselher Klebe je 1961. napisao operu Alkmene. Među drugim dramskim obradama na nemačkom jesu posthumno objavljen Zweimal Amphitryon (Dvostruki Amfitrion, 1943) Georga Kaisera te Amphitryon (1968) Petera Hacksa.

U Francuskoj ovaj je mit obradio Jean Giraudoux u drami Amphitryon 38 (1929), pri čemu se broj "38" u naslovu odnosi na to koliko je puta, prema poroceni Giraudouxa, ta priča već prikazana na pozornici. Ta drama, koju je na engleski preveo by S. N. Behrman, bila je 1938. nekoliko puta sa zapaženim uspehom prikazana na Broadwayu. Plautova je verzija poslužila Coleu Porteru kao uzor za mjuzikl Out of This World (1950).[5] Godine 1991. to je bio uzor za film Hélas pour moi Jean-Luca Godarda

Amphitryon, nemački film iz 1935. godine, koji se kasnije tumačio kao prikrivena kritika nacističkog režima, baziran je na Kleistovoj verziji.

IzvoriUredi

  1. M. C. Howatson, The Oxford Companion to Classical Literature, 1997, s.v. "Amphitruo".
  2. Plauto e Terêncio. "A Comédia Latina (Anfitrião, Aulularia, Os Cativos, O Gorgulho, Os Adelfos, O Eunuco)". Tradução de Agostinho da Silva. Rio de Janeiro: Ediouro, 1982.
  3. Plaut, Amfitrion, 50–63.
  4. Plaut, Amfitrion, 64–80.
  5. Michael H. Hutchins. "Cole Porter / Out of This World". Arhivirano iz originala 2009-10-25. http://www.webcitation.org/5kmzrlhKR.