Almogaveri

Almogaveri, Almogavari ili Almugaveri (katalonski jezik: almogàvers), bili su plaćenici u službi aragonsko-katalonskih kraljeva Đaumea Osvajača i Perea Velikog koji su se borili u pograničnim predelima protiv muslimana u XIII veku u doba Rekonkiste. Bili su poznati kao izuzetno vešti i nadasve hrabri ali i veoma agresivni i surovi ratnici. Na neprijateljskoj teritoriji su živeli od pljačke, a u doba mira su obično prouzrokovali probleme pljačkanjem seljaka i čestim tučama.

Nakon završetka Rekonkiste i borbi na jugu Italije, borili su se na Istoku, uglavnom u Vizantiji u 14. veku gde dobijaju ime Katalonska družina sa Istoka (katal. Companyia Catalana d'Orient). Odlazak almogavera u Vizantiju je plod tri bitna momenta:

• Federiko II od Sicilije je hteo da se reši almogavera koji su samo izazivali nerede na ostrvu, nakon mira u Kaltabeloti (1302.) sklopljenog između Aragona i Anžuvinaca prilikom kojeg se odlučilo da se Napulj dodeli Karlu II Anžuvinskom a Sicilija Federiku.
• Bivši templar, Ruđer de Flor, vođa almogavera, imajući u vidu da je Federiko imao veoma dobre odnose sa Svetom stolicom, nije želeo da bude predat pravdi jer je prethodno bio optužen za krađu dragocenosti iz templarskih riznica i hrišćana koje su templari spasili u San Huan de Akreu.
• Vizantijskom caru, Androniku II Paleologu su hitno bili potrebni ratnici kao almogaveri kako bi se suprotstavio Turcima koji su nadirali iz Male Azije.

Etimologija naziva

Termin almogaver dolazi od arapskog al-mugawir što bi značilo "grupa ljudi koja upada na neprijateljsku teritoriju". Drugi pak izvori tvrde da je značenje ove arapske reči "izviđač" Takođe nazivi za vođu (adalid) i kapetane (almokadeni) almogavera potiču od arapskih reči al-dalid što znači vodič, i al-muqadam što znači poglavica. Pretpostavlja se da su imena preuzeta iz arapskog jer su se tokom Rekonkiste borili uglavnom na granici sa mavarskim teritorijama i konstantnom dodiru sa arapskim jezikom kojem su tamo bili izloženi.

Ko su bili almogaveri?

Almogaveri su bili gorštaci iz kraljevine Aragon, ljudi odrasli na padinama aragonsko-katalonskih Pirineja i teruelskih planina u okolini mestašca Albarasin. Iako su originalno poticali iz Aragona, redove almogavera su činili pripadnici raznih naroda. U početku su to bili Katalonci, Navari i Baski čija je vlastela imala političke veze sa aragonskim kraljevima, kao i mosarapi - hrišćani koji su živeli na teritoriji pod muslimanskom vlašću, i koji su dovedeni u Aragon u jednom od "oslobodilačkih" pohoda na muslimanske teritorije, kao i muslimanski odbegli robovi. Kasnije, kad su otišli da ratuju na Istok, takođe su u svoje redove primali Grke i Turke.

Vojna ogranizacija almogavera je bila veoma jednostavna. Delili su se na obične vojnike (almogaveri), kapetane (almokadani) i vođe (adalidi). Obično su se organizovali u male grupe od 5-15 ljudi. Njihove vođe, adalidi, bili su sposobni ljudi koje su oni sami birali između svojih redova putem glasanja, a na osnovu zasluga i hrabrosti pokazanih u borbi. Ova jednostavna struktura organizacije i mogućnost napredovanja bez obzira na poreklo je stvarala među ovim ratnicima istinski čvrste veze čije su najbitnije karakteristike bile pre svega odanost i vernost prema drugu saborcu.

U ratna vremena, kada su ih upošljavali razni vladari kao plaćeničku vojsku i kada bi njihovi redovi naglo brojčano porasli, voleli su da se stave pod komandu nekog od plemića, ne zato što su se smatrali nesposobnima za komandu, nego što im je plemićko ime garantovalo poštovanje i legitimitet.

Almokadani i adalidi su ratovali na konjima, međutim, prema istorijskim izvorima izgleda da su više voleli da se bore peške rame uz rame sa svojim drugovima, iako su imali izuzetno dobre konje zadobijene u pljačkama. Nepobedivost almogavera u bitkama se zasnivala na lukavoj taktici, munjevitim i nadasve silovitim napadima ili zasedama, sposobnošću kretanja po nepristupačnim, visokim i kamenitim terenima, kao i velika agilnost i pokretljivost. Odbacivali su sve što bi im otežavalo brzo kretanje. Teški oklopi i naoružanje, toliko karakteristični za Srednji vek nije ih interesovalo; almogaveri su postali specijalisti u rukovanju lakim bacačkim oružjem, kao na primer kratko koplje koje su zvali askona (katal. ascona) i koje su bacali sa tolikom silinom da su bili sposobni da probiju štit protivnika, ili dugi široki nož koji su zvali koltelj (katal. coltell). Od odeće su, i zimi i leti, koristili samo kratku tuniku i široki kožni pojas, a na nogama su nosili samo sandale od kože. Ponekad bi koristili i male štitove, ali su uglavnom išli bez njih.

Razvili su veoma impresivnu taktiku zastrašivanja neprijatelja. Sa sobom su uvek nosili kamen kremen kojim su udarali o oštrice noža pre nego što bi se upustili u bitku uz zastrašujuće ratne pokliče koji su uterivali strah u kosti neprijateljima. U bitku su ulazili uz poklik: "Probudi se, čeliku!" (katal. Desperta, ferres!), "Sant Đordi! (katal. Sant Jordi!; Sveti Đorđe, koji je katalonski svetac zaštitnik), ili "Aragon!".. Muntaner piše o jednom franačkom ratniku koji je, kad je čuo ratne pokliče almogaversa, uzviknuo vidno uzbuđen:

Šta je to? Naleteli smo na đavole! Ako su sposobni da probude čelik, znači da stvarno hoće da nas napadnu! Dobili smo ono što smo tražili!

Izvori

Uglavnom sve što se zna o ovim ratnicima zna se na osnovu dela Ramona Muntanera Hronika (katal. Crònica), katalonskog pisca koji je i sam pripadao almogaversima i mnogi događaji koje opisuje su događaji u kojima je i on sam učestvovao ili je barem bio očevidac.

Takođe su veoma vredni kao primarni izvori Hronike samog Đaumea Osavajača, kao i Bernata Desklota, hroničara Perea III od Aragona, pod imenom Hronika vladavine kralja Perea III od Aragona.

Od vizantijskih istoričara, poznati su Nićifor Grigora i Georgije Pahimer, koji su u svojim delima takođe posvetili veliki deo almogaverima.

U XVI veku, Fransisko de Montkada, Markiz od Ajtone je napisao Ekspedicija Katalonaca i Aragonaca protiv Turaka i Grka, delo koje je takođe veoma vredan izvor saznanja o životu almogavera.

Počeci

Almogaveri su se borili protiv Mavara u službi Đaumea I Osvajača u osvajanju Valensije, a kad se Rekonkista završila, učestvovali su u teritorijalnom širenju Aragona pod Pereom III čija je ekspanzionistička politika bila uglavnom okrenuta ka južnoj Italiji, tako da su učestvovali u osvajanju Sicilije i Napulja. Kasnije su nastavili da se bore u službi Pereovog sina, Đaumea II, koji je za guvernera Sicilije proglasio svog brata Federika. Kada je Đaume hteo da vrati Siciliju Anžuvincima kako bi sklopio mir, Federiko se pobunio a almogaveri, kako su bili u njegovojslužbi, nastavili su da se bore na strani Federika oko preimućstva nad Sicilijom sa Anžuvincima. Mir u Kaltabeloti je almogavere ostavio bez posla, nisu mogli da se vrate u Aragon, jer su sad bili otpadnici u očima aragonskog kralja Đaumea, a nisu mogli ni da ostanu na Siciliji jer Federiko nije više mogao da ih plaća.

Ruđer de Flor

Ruđer de Flor (katal. Roger de Flor) - takođe na nemačkom, Rutger Blum (nem. Rutger de Blum), je bio vođa almogaversa koji je iz istorije prešao u legendu. Nije bio Katalonac niti je bio rođen u Aragonu, ali su mu njegovi ratni podvizi obezbedili počasno mesto u istoriji ovih neverovatnih ratnika.

Od majke Italijanke i oca Nemca, vrlo brzo je ostao siroče koga su prihvatili vitezovi Templari koji su u to doba prolazili kroz Jonsko more. Mladi Ruđer se vrlo brzo istakao po snazi i neverovatnoj hrabrosti. Čak je stigao da komanduje flotom galija sa kojom je takođe učestvovao u odbrani San Huana od Akre, kada je spasao živote mnogih hrišćana. Međutim, tom prilikom je bio optužen da je ukrao neke dragocenosti iz templarske riznice i od hrišćanskih izbeglica, te u strahu da ga ne stave na sud, pobegao je na Siciliju i obreo se na jednoj od galija don Federika. Tamo je po prvi put susreo almogaverse sa kojima je odmah našao zajednički jezik i sklopio prijateljstva sa mnogim adalidima.

Ruđer im je tada ponudio ono što su svi oni željno iščekivali - novo ratno angažovanje koje bi im donelo bogatstvo u vidu ratnog plena. Androniku II, vizantijskom caru preko su bili potrebni ratnici poput almogaversa kako bi zaustavio nadiranje Turaka kroz Malu Aziju. Zauzvrat, car im je ponudio duplu platu od one koja je bila uobičajena za plaćenike u Vizantiji, a Ruđeru je obećao mesto megavojvode i ruku jedne pripadnice vizantijskog plemstva.

Kako su almogaversi svaku odluku stavljali na glasanje ni ovaj put nije bio izuzetak. Nakon glasanja, ideju prihvatiše, a Ruđera izabraše za vođu.

U službi vizantijskog cara

Zidine Konstantinopolja danas

Almogaverska vojska koja se iskrcala 1303. godine u Konstantinopolju brojala je oko 7.000 ljudi. Dočekao ih je car Andronik II u društvu svog sina, Mihajla. Andronik je ispunio jedno od svojih obećanja i odmah je oženio Ruđera sa svojom nećakom, Marijom i dodelio mu titulu mega duke. Svadba je bila po svim pravilima kraljevska, i sve je prošlo u najboljem redu, međutim, već sledećeg dana je došlo do sukoba sa Đenovljanima koji su izvukli deblji kraj u tom sukobu. Sve je počelo šalom, kada su dva Đenovljanina naišla na jednog almogavera i počeli da ga ismevaju zbog njegovog, više nego skromnog odela. Almogaver, vičniji pesnicama nego jeziku, uzvratio je mačem i posekao obojicu. Utom priskočiše u pomoć i jedni i drugi i uskoro se napravi pravo krvoproliće na ulicama Konstantinopolja . Andronik, iako zadovoljan porazom Đenovljana, ipak je ubrzao odlazak almogaversa na zadatak. Montkada kaže:

Andronik je sa zadovoljstvom posmatrao sa prozora palate kako su Đenovljani maltretirani i neki čak pobijeni, i potom naglas iskazao svoju netrpeljivost prema njima; međutim kad vide da su almogaveri počeli da kolju sve odreda sa svojom uobičajenom revnošću, uplaši se da će tog dana svi Đenovljani u Konstantinopolju biti pobijeni, što je bila veoma opasna stvar po njegov opstanak, jer je mir carstva zavisio od njih (Đenovljana).

Prvo su bili poslati na drugu obalu Mramornog mora gde se nalazio turski logor. U zoru, razviše senjeru (katalonsku zastavu) i boje don Federika i napadoše Turke. Uhvaćeni na prepad, Turci nisu uspeli da se snađu i bili su svi do jednog pobijeni. Prema nekim izvorima, tog dana je poginulo od katalonskog noža oko 8.000 Turaka. Vizantijci su bili zadivljeni, a princu Mihajlu je već bilo jasno da almogaveri predstavljaju potencijalnu opasnost, kako po njegov presto, tako i po njegov život.

U proleće 1303. godine, trebalo je braniti grad Filadelfiju od turske opsade, te su almogaveri bili poslati u pomoć. Kao i uvek, u munjevitom napadu almogaveri su desetkovali tursku pešadiju i konjicu, usmrtivši i samog emira, čija je smrt dovela do opšteg rasula turske vojske. Turci su pokušali da se povuku, ali su bili masakrirani. Prema nekim hronikama, u toj borbi na aragonsko-katalonskoj strani palo je samo 100 almogavera i nekih 80 konjanika.

Tokom oslobađanja Tirije, poginuo je Korbaran de Alet (katal. Corbarán de Alet), veoma cenjen i hrabar vođa, međutim, te iste godine taj gubitak je bio nadoknađen dolaskom Bernata de Rokaforta (katal. Bernat de Rocafort) (u nekim izvorima se pominje i kao Berenger de Rokafort) sa Sicilije, čoveka koji je bio poznat kao odličan vojnik i koji je doveo pojačanje od 1.000 almogavera.

Od tada, legenda se sama širila. Gradovi širom Vizantijskog carstva, ako bi se našli u opasnosti od Turaka, zvali su almogavere u pomoć. Sami almogaveri su nastavili sa svojom borbenom kampanjom i prodirali sve dalje u Malu Aziju. Kod Efesa su ih Turci napali na prepad. Iako iznenađeni jer po prvi put nisu bili oni koji su napadali, brzo su se pribrali i desetkovali su napadače. Borbe koje su vodili bile su uglavnom munjeviti i iznad svega nemilosrdni napadi u kojima se računalo na efekat iznenađenja i odlikovali su se izuzetnom surovošću.

Odlučujuća bitka se desila 15. avgusta 1304. kod tesnaca koji Muntaner naziva Gvozdena vrata, što bi bio tesnac poznat kao Kilikijska vrata tur. Gülek Boğazı) u Maloj Aziji, kod brda Toro (tur. Ala-Dagh ili Bulghar-Dagh) u današnjoj južnoj Turskoj. Taj prolaz je bio od strateškog značaja jer se njime dolazilo do bogatih ravnica na jugu Male Azije. Ruđer de Flor je komandovao konjicom a Rokafort almogaverima, ukupno 8.000 ljudi. Turska vojska je brojala 30.000. Rezultat je bio koliko neverovatan, toliko i zastrašujući: Tog dana su almogaveri ostavili nekih 18.000 turskih leševa na bojnom polju.

Nakon ove pobede, almogaveri se krajem jeseni 1304. godine vratiše se na obalu, pređoše tesnac, te se smestiše u gradu Galipolju na obalama Dardanela. Tamo im se pridružio još jedan ratnik koji će ostaviti traga u istoriji ovih ratnika: Berenger Etensa (katal. Berenguer Etença), koji je sa sobom doveo još 1.000 almogaversa i 300 konjanika. Ruđer je zatražio od vizantijskog cara da Etensu proglasi mega dukom što je Andronik II vrlo rado učinio, a Ruđera je uzdigao do položaja carskog cezara. Ovakve počasti su izazvale zavist među Vizantincima a Mihajlo je počeo da kuje plan ne bi li se oslobodio konkurencije.

Izdaja i ubistvo Ruđera de Flora

Osim Mihajla, Đenovljani su takođe počeli da kuju zaveru protiv almogaversa. Ispričaše caru da se almogaversi pripremaju da krenu protiv njega, da je Etensa došao ne da bi pomogao u borbi protiv Turaka, nego kako bi pomogao zaveru protiv cara, kako se kralj Sicilije, Federiko, sprema da dođe sa 12 brodova u pomoć almogaversima, međutim, Andronik im nije poverovao. Međutim, s druge strane, Mihailo je takođe govorio caru protiv almogaversa i ukazivao mu na njihovu neotesanost i arogantnost, jer su ovi, pošto je plata kasnila, maltretirali naokolo grčke seljake, i time ukazivao na opasnost koja im je pretila od ovih neukrotivih ratnika.

Uskoro je Mihajlo prešao sa reči na dela. Početkom aprila 1305. godine, kobazilej Mihajlo se nalazio u gradu Adrijanopolju. Pozvao je Ruđera de Flora pod izgovorom da želi da proslavi njegove veličanstvene pobede. Ruđerova žena, Marija, kao i mnogi kapetani, pokušaše da odvrate svog adila od puta, jer im taj poziv nije slutio ni na šta dobro. Međutim, Ruđer je odbio sve savete i napustio Galipolje sa pratnjom od 1.300 ljudi, što almogaversa što konjanika, i krenuo put Adrijanopolja, ne slutivši šta mu se tamo sprema.

Mihajlo ga je lepo dočekao i nije ničim pokazivao svoje namere. Organizovao je banket na kome se pilo i jelo više dana. Konačno, poslednjeg dana Ruđerovog boravka, u salu gde su gosti i domaćini jeli, upao je Georgios, vođa Alana, sa svojim ljudima koji su takođe bili vizantijski plaćenici, i posle kratke borbe, ubi Ruđera de Flora i odseče mu glavu, a Alani sve almogaverse iz pratnje pobiše i raskomadaše.

Međutim, tu nije bio kraj stradanja katalonskih plaćenika. U Herakleji i Rodostu, gde su se nalazile isturene jedinice almogavera, desio se pravi pokolj - u Rodostu, grupa almogavera koji su bili deo jedne ambasadorske grupe, bila je uhvaćena, ubijena i raskomadana, da bi se kasnije ti isti komadi njihovih tela našli izloženi na pijaci, okačeni o mesarske kuke.

Katalonska osveta

Svestan svog zločina, ali čvrsto rešen da završi ono što je počeo, Mihajlo se uputio ka Galipolju na čelu vojske koja je brojala 30.000 vojnika. Berenger Etensa, koji je izabran na mesto Ruđera de Flora, imao je samo 3.3000 almogavera i oko 200 konjanika. Međutim, Katalonci, ne samo da se nisu uplašili, nego su čak objavili rat vizantijskom caru. Umesto da sačeka vizantijsku vojsku u Galipolju, Etensa se ukrcao na brod sa 800 almogavera na 5 galija i krenuo put Herakleje, gde je stigao po noći, napao grad i poklao skoro svo stanovništvo.

Pošto je dobio vesti o pokolju, car Andronik je sakupio još jednu vojsku koja se pridružila Mihajlu koji je bio na putu ka Galipolju. Etensa, kad je saznao za ovu drugu vojsku, pošao joj je u sustret sa nekih 800 ljudi i uništio je. Međutim, na povratku, naišao je na đenovljansku galiju čiji ga je kapetan pozvao da dođe sa izgovorom da je hteo da ga upozna. Međutim, radilo se o zasedi, te su Etensu, kako je stupio na đenovljanski brod, zaskočili i zarobili, te su ga odveli za Đenovu.

Kako je katalonsko-aragonska družina opet ostala bez vođe, staviše opet na glasanje to pitanje i izglasaše Bernata de Rokaforta za novog vođu.

Dana 7. juna 1305. godine, almogaverska vojska je kod Galipolja izašla u susret vizantijskoj vojsci princa Mihajla. Almogaveri, znajući da se sukobljavaju sa brojčano daleko nadmoćnijim neprijateljem, jurišali su u očajnički napad. Muntaner tvrdi da su tog dana 10.000 Vizantinaca izgubilo živote na bojnom polju, dok su gubici na katalonsko-aragonskoj strani bili neznatni. Princ Mihajlo je uspeo da pobegne, međutim, uskoro je opet okupio vojsku i pošao u još jednu bitku, kod Aprosa, koju je takođe izgubio.

Od tada, pa tokom dve pune godine, Vizantinci se nisu usuđivali da ponovo izazivaju sukobe. To vreme su almogaveri iskoristili za neprekidnu pljačku i masakre po celoj Grčkoj, a posebno u Trakiji i okolini Konstantinopolja. Takođe nisu zaboravili na Rodosto i u jednom munjevitom napadu sravnili su grad sa zemljom. Rodosto, kaže Muntaner, prestao je da postoji. Cela Trakija je bila opustošena. Pošto su im bili potrebni brodovi kako bi prevezli ogroman plen koji su sakupili tokom svojih napada i pljački, napali s đenovljanske brodove koji su bili ukotvljeni u gradu Steniji, na nekih 200 kilometara od Konstantinopolja. Napali su grad, spalili ga i domogli se galija.

Alani i njihov vođa Georgios, ubica Ruđera de Flora, nisu ništa bolje prošli. Napali su ih kad su se ovi spremali na odlazak kući po isteku ugovora o najamništvu koji su imali sa Vizantijom. Napali su ih i do jednog masakrirali.

Ovi masakri koji su trajali pune dve godine su u istoriji poznati kao "katalonska osveta". Koliko su nedela almogaversa ostala urezana u narodnom sećanju govori činjenica da se u Grčkoj smatra najgorom kletvom kad neko kaže: "Dabogda te stigla katalonska osveta.", a da je u jednom delu Albanije reč Katallán-i poprimila značenje "vampir" ili "monstrum".

Kraj jedne legende

Početkom 1306. godine, Etensa se vratio iz zatočeništva pošto je Đenovljanima bio plaćen otkup. Međutim, stvari su se promenile i on više nije mogao da računa na podršku među almogaverima, koji su sada stajali čvrsto uz Rokaforta. Umro je 1307. godine pod veoma čudnim okolnostima najednoj ekspediciji u Makedoniji, verovatno po naređenju samog Rokaforta.

Od ovog momenta pa na dalje, izvori su prilično neprecizni. Rokafort se verovatno, takođe borio za vođstvo sa princem Fernandom od Majorke (sinom Đaumea II od Majorke), koga je Federiko II od Sicilije poslao kao svog predstavnika, te se zarad moći, odrekao vernosti Federiku i stavio u službu franačkog princa Šarla de Valoe. Izgleda da je želeo da se proglasi kraljem Grčke te je zato stupio u vezu sa Tiboom Sepojem (fr. Tibaut de Cepoy) koji ga je međutim, 1308. godine uhapsio i poslao u Napulj, gde je Rokafort umro od gladi u zatvoru. Izvori takođe navode da su ga sami almogaveri uhvatili i predali zbog terora koji je uveo nakon smrti Etense.

Nakon nestanka Rokaforta, almogaveri su sledećih sedam godina ratovali u službi franačkih vlastelina, da bi se na kraju sukobili sa franačkim grofom od Atine, Gotijeom de Brijenom (fr. Gautier de Brienne), zato što je ovaj odbio da ih plati za vojevanje u njegovoj službi protiv Tesalije i Turaka. Godine 1311. posle krvave bitke, almogaversi zauzimaju grofoviju Atinu, da bi nešto kasnije stvorili još jednu almogavarsku grofoviju, Neopatriju, koje su uskoro postale zaboravljeni vazali Krune Aragona.

Sedamdeset i sedam godina se vijorila "senjera" na brdu Partenon. Godine 1388. drugi ratnici sa Iberijskog poluostrva, ratnici koji su dolazili iz Navare, oteli su almogaverima grofoviju Atinu. Nakon toga, almogaveri prelaze u legendu.

Zanimljivost: Almogaveri i Srbi

Katalonske najamnike je koristio i Stefan Dečanski u bici kod Velbužda protiv Bugara 1330. godine. U Srbiju su verovatno stigli preko Kraljevine Sicilije koja je u to vreme bila deo Krune Aragona koja je tada bila u rukama barselonske dinastije.

Povezano

• Ruđer de Flor
• Katalonska osveta

Vanjske veze

• Izgled jednog almogavera viđen očima skulptora don Antonija Kolmeira Arhivirano 2007-06-06 na Wayback Machine-u
• Katalonska osveta
• Almogaversi Arhivirano 2007-04-30 na Wayback Machine-u
• [1] Arhivirano 2018-03-31 na Wayback Machine-uALMOGÁVARES