Wikipedija

Adolf Muk

Adolf Muk (Kotor, 4. jun 1893 – Debeli Brijeg, kod Herceg Novog, 21. april 1943) je bio crnogorski revolucionar i komunista, osnivač KPJ i član Politbiroa od 1934. do 1936.

Adolf Muk
Rođenje(1893-06-04)4. 6. 1893.
Kotor,
 Austrougarska
Smrt21. 4. 1943. (dob: 49)
Herceg Novi,
 Italija
Uzrok smrtistreljanje
NacionalnostJugoslaven
Ostala imenaLevi, Jelka, Zehner, Zweig
DržavljanstvoKraljevina Jugoslavija
Zanimanjetrgovac, trgovački putnik, revolucionar
TitulaČlan Politbiroa CK KPJ
Politička partijaKomunistička partija Jugoslavije
Vjeroispovijestateista
RoditeljiFridrih Muk (otac)
RodbinaTripo Muk (brat)

Isključen je iz Partije 1937. godine, jer je jugoslovenskoj policiji, između ostalog, otkrio da se iza imena Milana Gorkića, tada generalnog sekretara KPJ, u stvari krije novinar iz Sarajeva koji se zove Josip Čižinski. 1943. godine su ga streljali italijanski fašisti.

Biografija uredi

Rana biografija uredi

Rođen je i živeo u Kotoru, gde se njegov otac doselio 1882. godine. Služio je u austrougarskoj, a potom i jugoslovenskoj vojsci. Radio je kao trgovac i jedno vreme imao privatnu radnju.

Partijski rad uredi

Glavni članak: Atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića (1921)

Član je KPJ od njenog osnivanja 1919.[1] Radio je u partijskoj organizaciji u Crnoj Gori, u Kotoru, gde je bio član mesnog komiteta. Osim toga, bio je član Okružnog komiteta za Boku Kotorsku i Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru. Bio je kandidat KPJ za Ustavotvornu skupštinu iz Kotora. Aktivno je sarađivao sa prokomunističkim radničkim sindikatima. Tokom dvadesetih godina je više puta hapšen kao komunista.

Nakon neuspelog atentata na regenta Aleksandra i uspelog atentata na ministra policije Draškovića, u talasu hapšenja komunista, početkom avgusta 1921. godine u Kotoru su uhapšeni Adolf Muk, Ilija Jelović i Franja Blaho. Na saslušanju, Muk je navodno "razotkrio celokupno delo­vanje tamošnje tajne teroristične or­ganizacije".[2] On je izjavio da je znao za atentat na ministra policije Draškovića u Delnicama, pre nego što je atentat izvršen. Takođe je izjavio, da je 30. jula imeno­vana tajna organizacija, radi pripreme daljih atentata. Raspravljalo se o regentovom boravku u Francuskoj i dogovoreno je da se pripremi nov atentat na njega u Francuskoj. Ako taj atentat ne uspe, Adolf Muk je preuzeo dužnost da izvrši nov atentat, čim se prestolonaslednik regent vrati iz Pariza.[2]

1932. godine, u vreme ultralevog perioda u KPJ, planirao je zajednički ustanak komunista i crnogorskih federalista. Nezavisna Crna Gora je onda trebala da se odvoji od Jugoslavije i priključi Sovjetskom Savezu.[3]

Tokom 1934. godine, posredstvom Milana Gorkića počinje njegov uspon ka vrhu partijske hijerarhije. Gorkić ga predlaže da pripremi referat na temu "Borba protiv rata i antiratni rad" za sledeću partijsku konferenciju zajedno sa Josipom Brozom. Na Četvrtoj zemaljskoj konferenciji u Ljubljani, 24. i 25. decembra 1934. godine, izabran je u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije, kao i u Politbiro CK KPJ.[4] Učestvovao je u pripremi Proglasa zemaljske konferencije i pregledanju partijskih finansijskih obračuna.[5] Tokom svog rada u CK uvek je blisko sarađivao sa Brozom.[5]

Krajem 1935. godine učestvuje u pokušaju stvaranja Jedinstvene radničke partije, kao legalnog krila Partije, i doprinosi formulisanju politike narodnog fronta u KPJ.[6] 1936. godine prisustvuje Aprilskom plenumu u Beču. Kada su na Plenumu "levičari" Vladimir Ćopić, Štefek Cvijić i Karlo Hudomal istupili protiv Gorkića, Muk ga je podržao.[7] Na tom Plenumu, Muk je određen za člana Politbiroa odgovornog za Crnu Goru i Makedoniju.[8] Od Aprilskog plenuma do izbijanja Građanskog rata u Španiji, boravio je i radio u Beču, gde je tada bilo sedište CK KPJ. Posle toga je zajedno sa Centralnim komitetom prešao u Pariz.

Provala broda "La Corse" uredi

Decembra 1936, Milan Gorkić organizuje odlazak dobrovoljaca iz Jugoslavije u Španiju. Odlučeno je da se dobrovoljci tajno izvedu iz zemlje francuskim trgovačkim brodom "La Corse", koji je polazio iz Kotora. Muk je izabran za koordinatora ove akcije jer je bio "dobar poznavalac mora".[9] Ostali organizatori akcije bili su Gorkić, mornar Anton Franović i dr Braina Rudin-Fos.[1] Policija Kraljevine Jugoslavije je saznala za plan, a Partija je upozorenja o tome ignorisala.[10] Muk i Franović su pošli brodom iz Marselja u Kotor, gde su trebali da se povežu sa 400 jugoslovenskih dobrovoljaca i odvedu ih u Španiju. 4. marta 1937. godine, po ulasku u jugoslovenske teritorijalne vode kod Zelenike, brod je zaustavljen, a Muk i Franović su uhapšeni. Istovremeno je uhapšena i grupa od oko 120 dobrovoljaca u Čanju i Braina Rudin-Fos.[1]

Da bi se utvrdilo ko je odgovoran za propast akcije, formirana je specijalna komisija koju su sačinjavali Tito i Gorkić. Oni su utvrdili da je za neuspeh najodgovorniji Muk, jer je bio "nedovoljno konspirativan".[9] Tito je za propast ove akcije kasnije (septembra 1938.) delimično okrivio tada već ubijenog Milana Gorkića i Brainu Fos, tvrdeći da su oni "popularizovali" odlazak u Španiju i da je akcija propala njihovom krivicom, pošto je na kraju za akciju znalo previše ljudi.[9] Živojin Pavlović je pisao o ovoj aferi i tvrdio da odgovornost nije ni Gorkićeva ni Mukova, nego da je grešku napravio "jedan od onih koji danas optužuje Gorkića kao jedinog krivca", mada ne kaže da li se radi o Josipu Brozu ili o nekome drugom. Tvrdi da je cela afera Kominternu koštala 500.000 francuskih franka.[10]

Robija i smrt uredi

Posle mučenja u Glavnjači, i Muk i Franović su priznali krivicu. Režim ondašnje Jugoslavije je Muku izrekao kaznu zatvora od deset godina, a Franoviću od pet (Franović je kasnije uspešno pobegao iz sremskomitrovačkog zatvora i pridružio se partizanima).[1] Muku je kazna skraćena za pet godina u amnestiji septembra 1939.[11] U početku se verovalo da se Muk dobro drži i da ništa nije otkrio policiji.[12] Međutim, ubrzo se pokazalo da je u stvari bilo suprotno: Muk je tokom mučenja progovorio i odao mnoge važne partijske tajne. Mukova najveća izdaja, u očima Partije, bila je to što je razotkrio Gorkića. Zahvaljujući Mukovom svedočenju, jugoslovenska policija je saznala pravi identitet vođe jugoslovenskih komunista, tj. saznala da se iza imena "Milan Gorkić" krije novinar iz Sarajeva po imenu Josip Čižinski.[13] Pored toga, otkrio je imena većine članova Centralnog komiteta i kanale komunikacije KPJ. Zbog ovoga je Muk isključen iz Politbiroa 1937. godine, a potom je "za svagda" isključen iz KPJ.[9] Partija ga je na Petoj zemaljskoj konferenciji optužila da je nakon hapšenja "već pod prvim pritiskom na policiji sve priznao o partijskom radu".[14] Izveštaji jugoslovenske policije pokazuju da je takva ocena KPJ bila sasvim tačna. Milovan Đilas je rekao da mu je Muk iz zatvora uputio pismo u kome priznaje izdaju i naziva sebe najgorim imenima.[15]

Zbog njegovog slabog držanja pred policijom, partizani nisu ni pokušavali da ga oslobode iz zatvora kada je Jugoslavija okupirana. Prebačen je iz Mitrovice u Mostar, a potom u zatvor u Kotoru. Tamo mu je nuđena saradnja sa Italijanima, ali on ju je odbio.[9]

Prema saznanjima do kojih je nakon rata došla Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih slugu, Adolf Muk je 14. aprila 1943. godine, po naređenju prefekta Skazelati, izveden iz kotorskog zatvora i odveden u Herceg Novi. Tamo je ostao do 21. aprila 1943. kada je automobilom odveden na mesto "Debeli Brijeg" i tu streljan od karabinjera divizije "Emilija".[16] Njegov rođeni brat Tripo streljan je u Cetinju godinu dana kasnije.[17]

Literatura uredi

  • Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988),

Izvori uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 „Milivoj Bešlin, "Kraljevina Jugoslavija u borbi protiv antifašizma 1936-1939." u "Preispitivanje prošlosti i istorijski revizionizam: (zlo)upotreba istorije Španskog građanskog rata i Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije", ur. Milo Petrović (Beograd: Udruženje Španski borci 1936-1939, 2012), 207-208.”. Arhivirano iz originala na datum 2020-10-20. Pristupljeno 2016-06-18. 
  2. ↑ 2,0 2,1 Slovenski narod, Ljubljana, 14. avgust 1921.
  3. ↑ Safet Bandžović, "Sovjetska "Pravda" o unutrašnjim prilikama i spoljnoj politici Jugoslavije (1919.-1941.)", Prilozi, 34, Sarajevo, 2005, 172.
  4. ↑ https://www.znaci.org/00001/93_7.pdf
  5. ↑ 5,0 5,1 Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988), 222-226.
  6. ↑ Mila Čobanski, Zvonimir Golubović i Živan Kumanov, "Novi Sad u ratu i revoluciji", knjiga I (Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 1976), 156.
  7. ↑ Ivan Očak, "Vojnik revolucije, Život i rad Vladimira Ćopića"
  8. ↑ Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988), 245.
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988), 257-260.
  10. ↑ 10,0 10,1 Živojin Pavlović, "Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora"
  11. ↑ Vreme, 8. sept. 1939, str. 6. digitalna.nb.rs
  12. ↑ Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988), 304-305.
  13. ↑ Ivan Očak, "Gorkić: Život, rad i pogibija" (Zagreb: Globus, 1988), 285.
  14. ↑ https://www.znaci.org/00003/661.pdf
  15. ↑ „Vladimir Dedijer, "Prilozi za biografiju Josipa Broza Tita". Beograd: Kultura, 1953.”. Arhivirano iz originala na datum 2017-12-15. Pristupljeno 2016-06-18. 
  16. ↑ https://www.znaci.org/00003/399.pdf
  17. ↑ https://www.znaci.org/00001/193_10.pdf

Povezano uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Adolf_Muk&oldid=41446117