Wikipedija

Adolf Galland

(Preusmjereno sa stranice Adolf Galand)

Adolf Galand (nem. Adolf Galland; Vesterholt, 19. mart 1912 — Obervinter, 9. februar 1996) je bio nemački lovački as u Drugom svetskom ratu i komandant lovačke avijacije.

Adolf Galand

Adolf Galand
Adolf Galand

Lični podaci
Datum rođenja (1912-03-19)19. 3. 1912.
Mesto rođenja Vesterholt (Nemačko carstvo)
Datum smrti 9. 2. 1996. (dob: 83)
Mesto smrti Obervinter (Nemačka)
Najviši čin General lovačke avijacije
Bitke i ratovi Španski građanski rat
Drugi svetski rat
Bitka za Francusku
Bitka za Britaniju
Potpis

Rana mladost uredi

Rođen je u Vesterholtu u Vestfaliji kao drugi od četiri sina u porodici zemljoradnika. Završio je Hindenburgovu školu u Bueru i 1932. godine nakon koje je pošao u pilotsku školu nemačke nacionalne avio-kompanije Lufthanza. 1933. godine pristupio je Luftvafe koja je tada bila u ilegali zato što je nemačkoj posle Prvog svetskog rata, Versajskim sporazumom bilo zabranjeno da ima ratno vazduhoplovstvo. Borbenu obuku završio je 1935. godine u Italiji i bio je raspoređen u 1. lovačku grupu koja je bila stacionirana u Dobericu.

Španski građanski rat uredi

Tokom Španskog građanskog rata stekao je čin kapetana i dobio komandu nad 3. lovačkom eskadrilom u sastavu Legije Kondor koja je bila stacionirana u El Ferolu. Od sredine 1937. godine leteći na dvokrilcu Hajnkelu He-51 izvršio je preko 300 borbenih letova ali nije ostvario ni jednu vazdušnu pobedu. U vazdušnim borbama He-51 se pokazao potpuno nedoraslim sovjetskim lovcima jednokrilcima iz republikanskih snaga, koje su često vodili odlični sovjetski piloti, pa su ga počeli šire koristiti za napade na zemaljske ciljeve. Tokom svoje službe u Legiji Kondor, tokom Španskog građanskog rata, Galand će početi da označava svoj avion sa amblemom u liku miša iz crtanih filmova (koji je podsećao na Miki Mausa), sa obaveznom cigarom u ustima. Prvi put je ovaj amblem bio naslikan na njegovom avionu Hajnkel He-51 A-1 koji je pored nacionalističkih oznaka nosio i broj 2-78,[1] a kasnije će se pojavljivati i na većini aviona na kojima je leteo u toku Drugog svetskog rata.

Piloti Galandove generacije, među njima i Verner Molders morali su da stvore modernu lovačku taktiku, oslobođenu uticaja dotadašnjih besmislenih vežbanja u vazduhu. Kao rezultat petnaestogodišnjeg prekida u postojanju nemačkih vazdušnih snaga, nove generacije pilota još uvek su podučavali veterani iz Prvog svetskog rata koji nisu mogli da prate razvoj aviona i nastanak novih taktika. Galand je tek nakon povratka u Nemačku, u avgustu 1938, prvi put seo u novi Meseršmit Bf-109.[2] Odmah je shvatio da će ovi avioni zahtevati potpuno novu taktiku u vazdušnim borbama, no tu je taktiku ostvario i doradio Molders - koji je u Španiji stekao 14 vazdušnih pobeda, a postala je osnova ne samo za lovce Luftvafe, već su je preuzeli i Britanci i Amerikanci.

Pripreme za rat i početak rata uredi

Po povratku u Nemačku 1938. godine kraće vreme je radio kao probni pilot u ispitivačkom centru Rehlin. U Berlinu se zatekao onda kada se sve više govorilo o ratu koji predstoji i koji je bio rezultat nemačkog zahteva za Sudetskom oblašću. Galand je postavljen da organizuje dve nove grupe za podršku jedinicama na zemlji naoružane raznovrsnom kolekcijom zastarelih dvokrilaca. Međutim, ove dve na brzinu sastavljene grupe nisu učestvovale u okupiranju Čehoslovačke zbog rđavih vremenskih uslova pa i zbog nekih drugih okolnosti. 1939. godine odlikovan je Španskim krstom.

Galand je bio sve više razočaran sve ozbiljnijim nastojanjima da Luftvafe postane pre svega oružje za podršku borbama na zemlji. Vazdušna odbrana Nemačke i samostalne vazdušne operacije velikih formacija bombardera jedva da su se i spominjale među vojnim teoretičarima koji su bili zaokupljeni idejom o planiranom „blickrigu“ (munjevitom ratu), koji podrazumeva koncentrisane napade snažne oklopne zemaljske armije, pod zaštitom mnoštva bombardera, u to vreme novouvedenih bombardera za obrušavanje i lovaca. Galand je tako kraće vreme svoje karijere proveo kao probni pilot u ispitivačkom centru Rehlin, leteći na prvim primercima aviona za podršku Foke Vulf Fv-189 i Henšel Hs-129.

Neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata unapređen je u čin kapetana. Za vreme napada na Poljsku leteo je kao vođa eskadrile na dvokrilcu Henšel Hs-123 pod komandom majora Vernera Špilfogla (W. Spielvogl) u 2. grupi, 2. puka koji je bazirao na aerodromu Alt-Rozenberg.[3] Izvršio je 50 borbenih letova za 27 dana koliko je ukupno trajala poljska kampanja. U toku kampanje Galand je predvodio jedinicu koja je bila namenjena za napade na zemaljske ciljeve i nije ostvario ni jednu vazdušnu pobedu ali je odlikovan Gvozdenim krstom II klase. 1940. godine prekomandovan je u 27. lovačku grupu (JG-27). Njegova dva brata su takođe bili piloti; Paul je poginuo 1942. a Vilhelm 1943. god.

Vazdušne bitke na Zapadu uredi

 
Adolf Galand i Verner Molders, april 1941. god. (Molders očigledno objašnjava svoju vazudšnu borbu prisutnim pilotima.)

Početkom 1940. Galand je nakon istrajnih molbi prekomandovan u lovačku avijaciju, postavši pukovski ađutant u Lovačkoj grupi JG-27 dovoljno rano da učestvuje u velikom napadu 10. maja 1940. godine. Dva dana kasnije on je postigao svoju prvu vazdušnu pobedu, kada je leteći meseršmitom Bf-109 uništio dva belgijska Harikena zapadno od Liježa.[4] Pet dana kasnije on je oborio jedan francuski Potez-631, ali je bio prinuđen da izvrši prinudno sletanje zbog pomanjkanja goriva. Trećeg juna njegov broj vazdušnih pobeda popeo se na 12. Već se bio susreo i sukobio sa Harikenima i Spitfajerima britanskog vazduhoplovstva i uvideo da su oni i te kako dostojan protivnik u vazdušnim borbama.

Neposredno pred početak bitke za Britaniju, Galand je 30. juna. 1940. godine postavljen za komandanta 3. eskadrile u 26. lovačkoj grupi „Šlageter“ (III./JG26.)[5], koja je bila bazirala kod Kafijera u blizini Pa de Kalea i po njegovim rečima bila je tamo „... gde je Bog rekao laku noć na zaboravljenom i starom francuskom aerodromu“.

Kao i mnogi drugi nemački piloti lovci iz tog vremena i Galand je bio razočaran zbog pogrešne upotrebe izvanrednog mesersmita Bf-109E zvanog „Emil“. Sve češće je naime određivan za neposrednu podršku i zaštitu bombardera Luftvafe - i tako vezani za formacije bombardera, piloti Bf-109 sa svojim lovcima koji su bili i te kako ravni britanskim nisu bili u mogućnosti da učestvuju u borbama sa avionima Lovačke komande RAF-a. Kada su ih nakratko oslobodili te obaveze Bf-109 su u samostalnim borbenim operacijama uništavali dnevno skoro po čitavu lovačku grupu britanskih Harikena i Spitfajera. Odluka da glavni cilj nemačkih bombardera postanu britanski gradovi, dala je Britancima toliko potreban predah tokom kojeg je Lovačka komanda reorganizovala i osvežila svoje umorne jedinice.

19. jula 1940. godine bio je unapređen u čin majora,[1] a 1. avgusta, kada je njegov ukupni broj vazdušnih pobeda na Zapadnom frontu dostigao 17, Albert Keselring ga je odlikovao Viteškim krstom.

U novembru 1940. godine, pred kraj bitke za Britaniju, Galand je bio unapređen u oberlojtnanta i komandovao već celokupnom 26. lovačkom grupom što je bilo u skladu sa novom politikom komande Luftvafe da posebno uspešne mlade pilote određuje za vođe. Kada je dostigao 40 pobeda odlikovan je Hrastovim lišćem za Viteški krst, drugi nakon Meldersa.

Bio je oboren samo jednom 21. juna 1941. godine.[6] Početkom 1941. Galand se sa svojim pukom nalazio u Brestu, gotovo van domašaja engleske južne obale, pa je retko imao priliku da se sukobi sa britanskim lovcima. Na dan 21. juna, međutim, bio je opet na području Pa de Kalea, gde je oborio dva Blenhajma, pre nego što su ga Spitfajeri primorali da prinudno sleti. Uprkos tome, istog dana opet je bio u akciji protiv Spitfajera, jednog je oborio iznad Bulonja - njegova 70 pobeda - ali je njegov avion bio dobro izrešetan, a Galanda su metalne krhotine ranile u glavu i ruku. Nedugo zatim eksplodirao je rezervoar za gorivo. Galand je jedva uspeo da iskoči iz aviona u plamenu i prizemljio se u šumi nedaleko od Bulonja. Nakon ovog događaja vrhovna komanda Luftvafe zabranila je Galandu da obavlja borbene letove.[7] Međutim, on je često kršio ovo naređenje obavljajući "neborbene" letove.

Dostignuća toga dana donela su mu odličje Mačeve za njegov Viteški krst. Sledećeg dana Nemci su napali Sovjetski Savez.

Generalni inspektor lovačke avijacije uredi

Ostavljajući samo dva lovačka puka na zapadnom frontu, Luftvafe je bacila gotovo svoje celokupne lovačke snage na istočno ratište. I Melders je sa svojim pukom prekomandovan na istok, dok je Galand ostao u Francuskoj sa svojim 26. pukom. Uskoro nakon toga, Melders je bio izabran za inspektora lovačke avijacije, ali je poginuo u vazduhoplovnom udesu na svom odlasku na sahranu Ernsta Udeta koji je izvršio samoubistvo. Pošto su i Melders i Udet bili njegovi prijatelji, njihova smrt je Galanda jako pogodila. Nakon što je u novembru 1941. godine postigao svoju poslednju zvaničnu pobedu (postigao je 97 vazdušnih pobeda), Herman Gering ga je postavio na položaj generala lovačke avijacije unapredivši ga u čin general-majora.[8] Tako je postao najmlađi nemački general.

Pod rukovodstvom načelnika generalštaba Luftvafe (nem. Oberkommamdo der Luftwaffe) Hansa Ješoneka Galand je bio sada kontrolor svih lovačkih zadataka koji su se ticali nemačkog lovačkog vazduhoplovstva na istočnom frontu, na Balkanu, u Sredozemlju i na zapadu. Uprkos zahtevima nastalim zbog sukcesivnih nemačkih ofanziva tokom 1942. Luftvafe je ipak zadržala inicijativu na svim frontovima tako što je svoje jedinice selila sa ratišta na ratište a pomagala joj je i ubrzana proizvodnja aviona. Galand je, međutim, stalno snažno zagovarao svoje ubeđenje, da zbog ulaska SAD u rat i narastanja britanskih bombarderskih snaga, Luftvafe premalo čini za zaštitu same Nemačke koja će neizbežno postati meta savezničkih vazdušnih snaga. Smatrao je da je osnovna greška Hitlera i Geringa što su uporno smatrali da Luftvafe treba pre svega da pruža podršku kopnenim snagama. Potpuno je zanemarena i noćna odbrana Nemačke. Relativno mali broj noćnih lovačkih pukova bio je u uzanom pojasu raspoređen preko čitave Evrope, od Finske do Sredozemlja. Nemačke fabrike aviona i gradovi bili su bukvalno otvoreni ciljevi za savezničke bombardere.

Galand je bio odlikovan Briljantima uz Viteški krst, 28. januara 1942. god. 12. februara 1942. godine organizovao je vazdušnu zaštitu prilikom prolaska nemačkih bojnih krstaša Šarnhorst, Gnajzenau i teške krstarice Princ Eugen iz luke Brest kroz Lamanš, tokom Operacije Kerberus.[7] Posle toga on se potpuno posvetio pitanjima vazdušne odbrane Nemačke, koja je postala još kritičnija zbog nemačkih neuspeha na istočnom frontu. Od tada, pa do kraja rata, Nemci su pribegavali improvizacijama. Na primer, kada su sovjetski avioni krenuli u napad na nemački železnički saobraćaj prema Istočnom frontu, Galand bi brzo organizovao specijalne vozove sa radarima, reflektorima i flakovima koji su delovali u tesnom sadejstvu sa lovcima.

Odbrana Trećeg rajha uredi

 
Generalni inspektor lovačke avijacije Adolf Galand u obilasku nepoznatog nemačkog vojnog aerodroma na jugu Italije, 1943. god.

Slutnje koje je Galand izrekao počele su da se ostvaruju u nedelju 24. jula 1943. kada je izvršen prvi iz niza pustošećih dnevnih i noćnih vazdušnih napada na Hamburg koji su trajali čitavu sedmicu. Avioni RAF-a su bacali staniolske trake zvane „prozor“ da bi stvorile konfuziju u nemačkoj radarskoj mreži i onemogućili odbranu protiv bombardera, dok su noćni lovci bili nesposobni da dođu u kontakt sa nadolazećim bombarderskim formacijama. Tada je postalo očigledno da treba poslušati što traži Galand i nekoliko lovačkih pukova je vraćeno u Nemačku. Galand je delovao brzo i efikasno, što je bilo i neophodno obzirom na najnoviji razvoj u američkoj dnevnoj bombarderskoj ofanzivi na nemačke gradove i bombarderi B-17 „leteće tvrđave“ i B-24 „liberatori“ ubrzo su suočeni sa poboljšanom nemačkom odbranom. Usklađeno obaveštavanje i usmeravanje nemačkih lovaca sa mrežom osmatračkih stanica na zemlji i usklađeni napadi velikog broja bolje naoružanih lovaca naneli su dramatične gubitke američkim bombarderima, što je kulminiralo u pogubnom napadu na Švajnfurt 14. oktobra 1943. godine. Galand je često leteo sa aerodroma na aerodrom za vreme ovih napada, da bi se i sam osvedočio kako se sprovode njegova naređenja. Sa uvođenjem odličnih američkih lovaca velikog doleta P-51 „mastanga“, ratna sreća je opet napustila Nemce, a tako je i ostalo sve do kraja rata. Mastanzi su nadvladali formacije Meseršmita i Foke Vulfa i saveznički teški bombarderi skoro su neometano napadali svoje ciljeve.

Jednog dana, početkom 1944. godine, Galand i pukovnik Hanes Trautloft (inspektor za dnevne lovce na Istoku), poleteli su u dva Foke Vulfa Fv-190 da bi izbliza osmotrili vazdušnu borbu blizu Magdenburga, između ogromne formacije bombardera B-17 u pratnji lovaca P-51, i oko 300 nemačkih lovaca. I njih dvojica su uspeli da izdvoje jednu leteću tvrđavu i da je obore, a onda su ih napali mastanzi. Trautloftovi topovi su otkazali i oba najviša oficira nemačkih lovaca morala su ubrzano da se povuku. Kada su se saveznici iskrcavali u Normandiji, Luftvafe je bila skoro sasvim odsutna. Galand je zbog novog shvatanja prioriteta morao sve svoje lovačke snage da povuče u takozvani „unutrašnji krug“ Nemačke. Pre toga je doživeo još jedno jako razočaranje: izvanredni mlazni lovac meseršmit Me-262 koji je na izričit Hitlerov zahtev trebalo da se koristi kao lovac-bombarder, još uvek nije bio u tehničkom pa ni u taktičkom smislu dovoljno dorađen i spreman za upotrebu, tako da u presudnom trenutku američkih masovnih bombardovanja nemačkih gradova nije bio ni od kakve koristi.

Mlazni lovci prekasno u akciji uredi

 
Nemački mlazni lovac Meseršmit Me 262 na kakvom je leteo Adolf Galand u 44. lovačkom puku.

U kakvoj tajnosti je razvijan prototip novog nemačkog mlaznog lovca Meseršmit Me-262 svedoči podatak da je Galand, uprkos tome što je bio generalni inspektor lovačke avijacije, za njega saznao tek početkom 1942. godine. Prvu priliku da leti na Me 262 imao je 22. maja 1943. godine kada je poleteo na četvrtom prototipu. Posle ovog leta Galand je svoje iskustvo opisao na sledeći način: "Osećao sam kao da me anđeli nose...".[9] Bio je izuzetno oduševljen novim avionom i zalagao se za njegovo što brže uvođenje u jedinice lovačke avijacije.[10] Pod Galandovim uticajem Erhard Milh je samo 72 sata nakon ovog leta naredio da se otpočne sa serijskom proizvodnjom Meseršmita Me 262.[9] Međutim, Hitler je odlučio da se novi avion mora koristiti kao bombarder, a ne kao lovac. Pod pritiskom Galanda i njegovih istomišljenika pristao je da se na svakih 20 proizvedenih bombardera Me 262 proizvede jedan lovački avion Me 262. Tek 4. novembra 1944. godine Hitler je dao dozvolu da se započne puna proizvodnja lovačke verzije Meseršmita Me 262.[11]

Na Galandovu inicijativu 9. decembra 1943. godine formirana je prva eksperimentalna mlazna lovačka jedinica pod nazivom Operativno test odeljenje 262, EKdo 262 (Erprobungskommando 262).[12] Jedinica je bila bazirana na aerodrom Lešfild, koji se nalazio južno od Meseršmitove fabrike u Augsburgu, u Bavarskoj. Jedinica pod komandom hauptmana Vernera Tierfeldera imala je zadatak da vrši preobuku lovačkih pilota sa klipnih na mlazne lovce Me 262. EKdo 262 će, nakon što je postala operativna, biti integrisana u jedinicu "Novotni".

Tek oktobra 1944. kada su se britanske, kanadske, američke i sovjetske armije već jako približile nemačkim granicama, Galand je konačno dobio odobrenje za formiranje nove lovačke jedinice koja bi letela mlaznim avioniina. Komandu je poverio majoru Valteru Novotniju, poznatom pilotu, starom 23 godine. Jedinica „Novotni“ uskoro je demonstrirala nesumnjivu superiornost mlaznih lovaca Me-262 u odnosu na neke druge savezničke ili nemačke lovce. Galand je potom razrešen položaja lovačkog inspektora i na lični Hitlerov zahtev formirao je novu jedinicu lovaca Me-262, 44. lovački puk (Jagdverband 44).[13] Lično je njome komandovao i u njoj prikupio najbolje pilote što ih je bilo moguće naći. Od ukupno 61 pilota koji je prošao kroz ovu jedinicu, njih osamnest su bili nosioci Viteškog krsta, a njih petnest je imalo preko 50 vazdušnih pobeda. Ova jedinica ubrzo je postala poznata po nadimku "Galandov cirkus".[14] U poslednjih pet meseci rata, otpor nemačkih pilota lovaca bio je ogorčen no potpuno beznadežan. Britanski i američki lovci stalno su krstarili po nemačkom nebu i obrušavali se na svakog neprijateljskog lovca koji bi ugledali i grupa JV-44 je i sama trpela gubitke. Mnogi Galandovi piloti su oboreni, a mnogi jednostavno nisu više mogli da izdrže napore i da se nose sa još nepoznatim avionom i razbijali su se. Tek ponekad bi se uspeli probiti kroz savezničke lovce i naneti razaranje među bombarderima. U poslednjoj nedelji rata, preostali Me-262 iz JV-44 su ostali bez goriva na aerodromu kod Salcburga koji su uskoro zauzele savezničke jedinice. Adolf Galand je svoj poslednji borbeni let obavio nedelju dana ranije, kada je predvodio šestorku mlaznih Me-262 protiv formacije bombardera B-26 „maroder“ iznad Nojburga. Posle munjevitog napada na bombardere, Galand je bio uhvaćen u makaze od lovaca iz pratnje koji su oštetili njegov avion i prisilili ga da se prinudno spusti na aerodrom u Remsu, koji je upravo bio pod napadom američkih P-47 „tanderbolta“. Galand se spustio brzinom od preko 240 kilometara na čas i uleteo u krater od eksplozije bombe. Zbog lakše povrede kolena prebačen je u bolnicu gde je dočekao kraj rata.[15]

Zarobljen je 14. maja 1945. godine i bio je u zarobljeništvu sve do 1947. godine. Rat je završio sa 104 postignute vazdušne pobede, od kojih 7 na mlaznom lovcu Meseršmit Me 262,[16] za šta je odlikovan Viteškim krstom sa hrastovim lišćem, mačevima i dijamantima.

Posle rata uredi

Posle oslobađanja je radio u RAF-u gde je obučavao engleske pilote taktici. Od 1948. do 1955. godine radio je zajedno sa poznatim nemačkim konstruktorom aviona Kurtom Tankom[15] i drugim veteranima Luftvafe kao savetnik u Argentinskom ratnom vazduhoplovstvu. Nakon 1982. godine i Folklandskog rata između Argentine i Velike Britanije, više puta je izneo mišljenje da je za odlične rezultate dejstva Argentisnkog ratnog vazduhoplovstva možda zaslužna obuka koju su on i njegove kolege veterani vršili u Argentini.[15] U februaru 1954. godine oženio se Silviniom fon Donholf. Potom se vratio u Nemačku gde je radio za više avijacijskih firmi. Bio je predsednik Udruženja pilota lovaca (Gemeinschaft der Jagdflieger). Umro je 9. februara 1996. godine, u svojoj kući u Obervinteru, u Nemačkoj.[15]

Njegova biografija „Od prvog do poslednjeg“ objavljena je 1957. god.

Reference uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 Patton 2001: str. 57
  2. ↑ Grupa autora 1987: str. 103
  3. ↑ Grupa autora 1987: str. 104
  4. ↑ Murawski 2002: str. 26
  5. ↑ Murawski 2002: str. 36
  6. ↑ Grupa autora 1987: str. 105
  7. ↑ 7,0 7,1 Patton 2001: str. 60
  8. ↑ Chant 1996: str. 114
  9. ↑ 9,0 9,1 Morgan 1998: str. 9
  10. ↑ Price 1969: str. 128
  11. ↑ Morgan 1998: str. 10
  12. ↑ Morgan 1998: str. 11
  13. ↑ Price 1969: str. 156
  14. ↑ Crandall 1999: str. 7
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Patton 2001: str. 61
  16. ↑ Morgan 1998: str. 88

Literatura uredi

  • Morgan, Hugh; Weal, John (1998). German Jet Aces of World War 2. London: Osprey Publishing Ltd.. ISBN 978-1-85532-634-7. 
  • Murawski, Marek J. (2002). JG 27 in action Vol. I. Lublin: OW KAGERO. ISBN 978-83-914824-9-0. 
  • Crandall, Jerry (1999). Doras of the Galland Circus. Hamilton USA: Eagle Editions Ltd.. ISBN 978-0-9660706-2-0. 
  • Chant, Cristopher (1996). The Nazi War Machine. London: Tiger Books International. ISBN 978-1-85501-830-3. 
  • Grupa autora (1987). Ilustrovana istorija vazduhoplovstva: Ratnici neba. Beograd: Vuk Karadžić, Službeni list SFRJ. ISBN 978-86-307-0084-2. 
  • Price, Alfred (1969). Luftvaffe: Birth, life and death of an air force. London: Ballantine Books Ltd. ISBN 978-0-345-09791-0. 
  • Patton, Wayne W. (2001). Aces 2. Carrollton, Texas, USA: Squadron/Signal Publications, Inc.. ISBN 978-0-89747-423-8. 

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Adolf_Galland&oldid=40664019