Софроније Јовановић

Софроније Јовановић (Нови Сад — Пакрац, 26. децембар 1757/6. јануар 1758.) је био седми епископ пакрачки.

Биографија

Школовање

Основно образовање, грчки и латински је стекао од језуита, у Петроварадинском Шанцу (данас Нови Сад). Замонашио се у манастиру Хопово и 1719. са владиком Нићифором Стефановићем отишао у Славонију, као његов штићеник и сарадник.

Архимандрит

Године 1741. постао је архимандрит и тада је наречен за епископског коадјутора Нићифору Стефановићу. Још док је био архимандрит подигнут је фронтални део епископског двора, а дао је и да се изради нови иконостас за придворну капелу Благовештења на спрату резиденције, вероватно најраскошније опремљеном простору у двору, од кога до данас више није остала ниједна сачувана икона.

Епископ

Као архимандрит је био две године, а затим, пошто епископ Нићифор после дугогодишње болести повукао, рукоположен је 1743. за епископа славонског. Патријарх Арсеније IV га је посветио пре потврде царичине, која је уследила тек 15. августа 1746. Нићифор је након повлачења живео још седам година и после своје смрти 1750. оставио легате црквама и манастирима.

Тако је Софроније Јовановић постао седми по реду епископ пакрачки од 1743. до 1757. Био је доследан експонент руско-украјинске оријентације у свим сферама верског и културног живота. Монашка правила која је издао 1745. прописивала су манастирима у његовој епархији обавезно набављање богослужбених и богословских књига кијевског или московског издања.

Као одличан познавалац прилика у Славонији, где је скоро четврт века службовао пре него што је постао епископ. Посебну пажњу је поклонио школству уопште, а највише свештеничком образовању. У Пакрацу је основао придворну школу за образовање парохијског свештенства и подигао је на ниво граматикалне, те се старао о квалитету наставе у њој. И по селима је почео отварати школе, које су се због сметњи од стране језуита тешко одржавале.

Године 1750. је успоставио парохијске канцеларије у којима су настали први редовни протоколи, венчаних, крштених, исповеданих и умрлих. У већ заведеној конзисторији је завео још бољи ред, имао је и своју личну архиву, у којој је сва документа лично сортирао и која су након његове смрти 1758. доспела у Сремске Карловце.

Савременици су га хвалили и опевали у песмама.

Његова политичка делатност у Славонији углавном је остала неистражена, али је познато да је одржавао везе са Сремским Карловцима и био трајно одан политичким интересима како митрополији, тако и царским властима. Током свог владичанства је остао чврсто везан за хоповску, односно фрушкогорску и сремску средину. У Хопову је често боравио и остварио значајне ктиторске подухвате, те је одатле доводио људе који су за њега обављали важне послове.

Освештавање цркава и антиминса

Освештао је капелу Св. Трифуна 1747. при храму Св. Тројице и непосредно је контролисао послове око двора, те вршио припреме око изградње нове саборне цркве, која је грађене у периоду 1757-1768. Трудио да обезбеди најбоље што је тадашња српска средина у Монархији могла да пружи. За сва своја епископска добра издејствовао је од цара 1749. год. нову донационалну потврду.

Епископи Карловачке митрополије уступили су му 1748. Осјечко поље, са Осијеком и селима Чепин, Погановци, Бекетинци, Копривница, Мартинци, Допсин, Тење, Сарваш, Аљмаш, Ердут, Веру, Бобота, Пачетин, Бршадин и Трпиња. Владика је једно време боравио у Осијеку, у резиденцији коју је купио још владика Максим. Своју стару резиденцију је мењао 1750. године за велику зграду преко пута Саборне цркве Успенија Богородице, коју је троносао 1751. Оно подручје је остало у саставу Славонске епархије само до његове смрти 1758.

За време његове управе, у Славонију се доселио велики број Срба из Лике и Босне, које је требало брзо уклопити у постојећу црквену структуру и предухитрити покушаје унијаћења. Обилазио је своје парохије и освештавао (троносао) нове и раније саграђене цркве, постављао туторе, који су се старали о храмовима, њиховим приходима и потребама, а уређивана су и гробља.

У његово време је подигнут велики број цркава, а уз њих и народне школе. За старе и нове цркве дао је да се израде нови антиминси. Према попису епархије из 1759. у њој је било за једну трећину више парохијских цркава, него на почетку његовог епископовања. Само у периоду од 1744. до 1752. је осветио антиминсе за 60-ак нових цркава.

Међу нове цркве које је он освештао спадају цркве: Св. Арханђела у Пакрацу (1743), Св. Илије у Пакрацу (1744), Св. Јована Крститеља у Уљанику (1744), Св. Илије у Дољанима (1744), Св. Георгија, Кусоњама (1744), Св. Арханђела у Рајићу (1746), Св. Петра и Павла у Граховљанима (1746), Св. Теодора Тирона у Ловској (1746), Успенија Богородице у Латиновцима (1747), Преображења Мељанима (1747), Св. Вазнесења у Добровићу (1747), Св. Илије у Горњој Буковици (1747), Успенија пресвете Богородице у Борови (1747), Св. Георгија у Великим Бастајама (1747), Св. Николе у Кореничанима (1747), Св. апостола Петра и Павла у Брестовцима (1747), Св. арханђела Михаила и Гаврила у Бијелој, седишту парохије манастира Пакра (1747), Успенија пресвете Богородице у Сирачу (1747), Св. Николе у Бучју 1747, Св. Јована Богослова у Обријежи (1747), Св. Георгија у Лисичинама (1748), Рождества Богородице у Мајару (1749), Св. апостола Петра и Павла у Цјепидлакама (1749), Св. Георгија у Рогољима (1749), Св. архангела Гаврила у Бршадину (1750), малу капелу у Рожденства Богородице у Смртићу (1752), Успенија Богородице у Бодеграју (1752), Св. Параскеве у Гређанима (1752), Св. апостола Петра и Павла у Дејановцима (1752), Св. Николе у Медарима (1752), Ваведења Пресвете Богородице у Чечавцу (1752), Св. Николе у Слобоштини (1752), Св. Николе у Смољановцима (1752), Св. Стевана у Боломачама (1752), Св. Арханђела у Горњим Врховцима (1752), Вазнесењу Господњем (Спасовдан) у Трештановцима (1752), Рождества Богородице у Градишту (1752), Св. Илије у Лонџици (1752), Св. Георгија у Поучију (1752), Св. Петра и Павла у Паки (1752), Св. Апостола Петра и Павла у Окучанима, Св. Николе Старој Градишки (17??), Вазнесења Господњег у Доњим Богићевцима (17??), Св. Георгија у Кобашу (1753), Вазнесења Господњег у Трпињи код Вуковара (1753), Св. великомученика Георгија у Паучју (1753), Св. Николе у Пачетину (1755).

Освештао је и антиминс за цркву Св. Параскеве (Петке), подигнуту 1744. у Обрадовцима, али је црква остала неосвештана.

У периоду 1754–1756, тражио је од царице Марије Терезије обнову манастира Дејановца, парохијске цркве у Бенковцу и филијалне цркве у Цагама.

У то време је постојала нетрпељивост према подизању српских цркава на подручју Вировитичке и Пожешке жупаније, чији су администратори рушили започете цркве. Тако је ђаковачки солгабиров Јелачић са много наоружаних људи разрушио цркву у Газијама која је на његову иницијативу подигнута на темељима старије дрвене цркве претходно разрушене у невремеме, после чега су се Гажани 1747. жалили и протествовали. Црква је коначно била готова 1754. Слични проблеми су се дешавали у Сарвашу и Подворју.

У Сарвашу је солгабиров Чачковић, са више од сто људи, сву црквену грађу узео и предао тењском спахији, док је становништву претио на разне начине како се не би жалили, те се помирли са тим да се црква не гради.

У селу Кипу код Сирача, администратор властелинства је протерао свештеника да би од његовог брата наплатио порез, јер је свештеник тврдио да је кућа његова, те да укућани не треба да плаћају порез, по праву имунитета.

Током 1753. поново је било проблема са поседима манастира Ораховице, пошто је властелин терао, претио батинама и наплаћивањем глобе, те католичко становништво са свог поседа терао да узурпира посед око манастира, иако су Хрвати тврдили да то није никада припадало њима, него манастиру. Проблема је било и са поседом манастира Свете Ане, који је за себе захтевала католичка црква.

Поводом обустављања изградње нове цркве Свете Недјеље (1750), на месту старе у Подборју, код места Илиџи (Даруварске топлице Топлице, данас Дарувар), писао је оштро писмо властима Пожешке жупаније, које су тражиле царску дозволу. Дозвола је након дуге преписке преко митрополита, све до царице, ипак добијена, а црква је довршена 1753.

Подигао је и малу капелу у Сибињу (1751), с намером да тамо постави свештеника, али му је царица Марија Терезија то забранила на основу мишљења Славонске генералкоманде. Године 1756. молио је Славонску генералкоманду да заштити малобројне Србе у Броду и осталим местима, пошто су им порушене дрвене цркве и одузето гробље у Броду и Винковцима, али помоћи дуго није било.

Војни заповедници и коморски чиновници су са становништвом поступали самовољно и безобзирно, а слично су се понашала и властела по спахилуцима. Кметовима је одузимана најбоља земља, а у замену су добијали рђаву и неплодну. Притисак је вршен посебно над православним становништвом због унионистичких тенденција римокатоличке цркве и високих функционера, па су читаве породице одлазиле у хајдуке, а долазило је и до масовних исељавања.

Смиривање буна на Војној граници и проблеме око власелинства, митрополит је решавао преко владике Софронија Јовановића.

Година 1742/43 када је дошло до озбиљних граничарских и сељачких немира, у којима је српско православно свештенство имало активно учешће. Софроније се у то време налазио у Сремским Карловцима под истрагом, али га је патријарх Арсеније IV, на захтев генерала Енгепсхопена вратио у Славонију, као најбољег познаваоца славонског народа и најпопуларнију личност у Славонији.

Тек је 1756. под влашћу Марије Терезије успостављен славонски урбар, којим је одређен минимум кметовског поседа и максимум терета.

Словенски барок

Заслужан је за увођење барокног културног модела у Пакрачко-славонској епархији.

Његова три портрета, од којих се један налази у власништву епископског двора у Пакрацу, а друга два су реплике истог, израдио је руски (украјински) уметник Василије Романович, за време свог боравка у Пакрацу (пре 1757). Јовановић је овом наруџбином у пакрачку резиденцију увео нови европски облик саморепрезентације православних епископа, који су следили сви његови наследници, поручујући сопствене портрете и прикључујући их галерији у двору. Исти сликар, са својим неименованим сарадником је израдио барокни грб Пакрачко-славонске епархије на чеоној фасади двора који су носила два анђела по поруџбини Софронија Јовановића.

Смрт и наследници

Софроније Јовановић је умро изненада, 26. децембра 1757. године и сахрањен је у светотројичном храму у Пакрацу.

Исто као и његов претходник, и епископ Софроније Јовановић је припремао себи наследника - Генадија Васића. Међутим, у Карловцима се нису сложили са таквом кадровском политиком. За новог епископа изабрали су сремског егзарха Арсенија Радивојевића, док је Генадије и поред свих народних симпатија, чак стављен под суд и био кажњен.

Литература

• Цинцар-Костић, Биљана (2009). Српски биографски речник, 4 И—Ка. Нови Сад: Матица српска. ISBN 979-86-7946-037-0. 
• Кучековић, Александра (2014). „Епископ Софроније Јовановић (1743-1757) и барокни културни модел у Пакрачко-славонској епархији”. Зборник радова са научног скупа „Три века Карловачке митрополије 1713–2013“ (Нови Сад: Епархија сремска СПЦ, Одсек за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Мало историјско друштво – Нови Сад). ISBN 978-86-87513-35-8. 
• „Обновљенa црква Вазнесења Господњег у Трпињи”. 24. 10. 2011. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-07. Pristupljeno 2016-11-20. 
• Гавриловић, Славко (1988). „Сведочанство о улози православног свештенства у народним бунама у Славонији средином XVIII века”. Историјски часопис (Београд: Просвета) XXXIV. 
• „Троносање нове цркве у Паучју”. Осјечко-пољска и барањска епархија. 2015. 
• Кашић, Душан (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб. Pristupljeno 20. 11. 2016. 
• Ђекић, Борислав (2013). „Градитељска баштина Срба у Даљу - Саборни храм Светог Димитрија”. Danubius (Београд: Међународни научни форум „Дунав - река сарадње“). ISSN 2217-4826. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. 
• „У фокусу Василије Романович - Рођење Св. Јована око 1765–1766”. Галеријске вести (Нови Сад: Галерија Матице Српске) 31–32. 2016. Arhivirano iz originala na datum 2017-04-14. Pristupljeno 2016-11-21. 
• Илић, Јелена (2013). „Црква звана манастир Дејановац и питање школовања православне деце у Градишкој регименти половином 18. века”. Зборник Матице српске за историју (Нови Сад: Матица српска) 88. ISSN 0352-5716. Pristupljeno 20. 11. 2016. 
• http://ff.uns.ac.rs/studije/doktorske/uvid_javnosti/NenadNinkovicDisertacija.pdf Arhivirano 2015-12-23 na Wayback Machine-u