Светислав Тиса Милосављевић

Прије доласка у Бања ЛукуUredi

Споменик је дјело београдског академског вајара Драгољуба Димитријевића, а открили су га гадоначлник Бањалуке Драгољуб Давидовић и банов син Петар Милосављевић]] Стетислав – Тиса Милосављевић рођен је 7. септембра 1882. у Нишу. Старији је син богатог нишког трговца Томе Милосављевића и његове супруге Василије. Као понајбољи гимназијалац планирао је студирати технику и постати инжењер, али га је очев финансијски слом приморао да се опредијели за војни позив. Заволио је официрску службу па се стално ,теоретски и практично, усавршавао. Током балканских и Првог свjетског рата, израстао је у ауторитет за питања војног саобраћаја, уз истовремено напредовање које ће му крајем 1925. године донијети и чин бригадног генерала.

Краљ Александар Карађорђевић је, заједно са тадашњим премијером Петром Живковићем, 3. октобра 1929. године име Краљевина Срба, Хрвата и Совенаца промијенио у Краљевина Југославија. То није била само промјена имена, већ и промјена унутрашњег уређења и граница унутар државе. Тада је формирано девет бановина, и то: Дунавска, Моравска, Вардарска, Зетска, Дринска, Савска, Приморска, Дравска и Врбаска бановина. Београд је, заједно, са Панчевом и Земуном, издвојен као посебно управно подручје. Врбаска бановина захватала је долину ријеке Врбаса и околину некадашње Врбаске и Бихаћке жупаније.

1929. краљ је Светислава Милосављевића поставио за бана у једној од девет бановина – Врбаској бановини. Тај избор нипошто није био случајан: краљ је врло добро знао да веома сиромашној Врбаској бановини треба старјешина који ће ојачати повјерење оданих. Краљ га је на нову дужност испратио ријечима: "Ви сте Тисо мој, лични избор за положај бана и то бана Врбаске бановине, гдје вам предстоји велики национални рад. Тамо су Срби у већини, и то најбољи Срби у погледу љубави према отаџбини и патриотизму уопште".

Први бан Врбаске бановинеUredi

Први бан је у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра 1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Још истог дана прошетао је градом и искусним неимарским оком мјеркао гдје и шта би се могло и морало чинити у тој неизграђеној и запуштеној вароши. Видио је да му посао неће бити нимало лак.

Он је написао у свом дневнику: "У Бањoj Луци је владало мртвило које ме је подсјећало на паланке у брдима, а не на град од 20 000. становника. У средини вароши налазио се напуштено гробље, а около свуда по улицама и трговима, газило се блато до чланака..."

Тада je Бања Лука доживјела процват. Милосављевић је постигао велике успјехе и иза себе оставио многобројне задужбине. Имао је велике заслуге за настанак значајних објеката и институција. Неки од највећих банових подвига, који ће му уосталом и донијети ласкаво име Бањалучки Перикле, били су:

  • Банска палата (данас Градска управа)
  • Бански двор
  • Позориште
  • Хигијенски завод
  • Објекти Учитељске, Пољопривредне школе и источно крило некадашње Гимназије
  • Седам стамбених зграда за чиновнике (у данашњој Алеји светог Саве и код Поште).


Поред овога, Први бан је заслужан и за оснивање бановинског Музеја, удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе, као и покретање Врбаских новина и Књижевне Крајине.

Осим тога, широм бановине отворено је око 160 основних школа и неколико других просвјетних установа. Подигнути су многи привредни, управни, културни, здравствени и хигијенски објекти, а на тврдим и проширеним путевима саграђене су стотине жељезних, армирано-бетонских и дрвених мостова, итд.

Бан Милосављевић је стекао огромне заслуге и за настанак бањалучког Градског парка са спомеником Петру Кочићу, за доградњу хотела Босна, асфалтирање и освјетљење улица, градњу Соколског дома, Градске општине, хотела Палас и, уопште, за цјелокупни напредак Бање Луке. Бан Милосављевић је за свог боравка у Бања Луци много помогао завршетку Храма свете Тројице, који се данас на старом мјесту обнавња под именом Храм Христа Спаситеља.

Бан је Бању Луку напустио вечерњим возом 22. априла 1934. године. Локалне власти су планирале да му организују свачани испраћај, али је он , онако скроман какав је био , то одбио, а новац који је био предвиђен за трошкове тог испраћаја дат је по његовој жељи у хуманитарне сврхе. При његовом одласку се, ипак, спонтано, од Банског двора до жељезничке станице, окупило око 10 000 грђана, који су га са захвалностћу испратили. О том величанственом растанку писале су многе београдске, загребачке, бањалучке и друге новине, а било је и суза.

Послије бановањаUredi

Када се вратио у Београд, чекало га је мјесто министра саобраћаја. На мјесто бана поставлјен је др. Радослав Ђорђевић, након ког су бановали још и др. Богољуб Кујунџић, др. Тодор – Тоде Лазаревић и др. Никола Стојановић. Међутим, њихова се улога у Бањалучкој историји не може ни поредити са Милосављевићевом. Ипак, тада је изграђена зграда Хипотекарне банке (будућа зграда претсједника) и још неколико лијепих објеката. Али и поред тога, период након Тисе веше је запамћен по незадовољствима, штрајковима и ширењима утицаја Комунистичке партије.

Са мјеста министра саобраћаја Светислав Тиса Милосављевић 1935. године одлази у пензију.

Колико је познато, Светислав Милосављевић је још само једном посјетио Бању Луку. Бањалучка православна црквена општина изабрала га је да, на Спасовдан 18. маја 1939. године, кумује освештавању те цркве. Тад се у Бања Луци окупило око 20.000 грађана. Многи су били одушевљени што поново виде свог драгог бана.

Други свјетски рат провео је у окупираној приjестоници пишући мемоаре. Први бан Врбаске бановине је умро 28. јула 1960. године у мирном породичном окружењу.

Једна од најпознатијих улица у Бањалуци данас носи име Бана Светислава Тисе Милосављевића, а на тргу Српских владара, у срцу града налази се споменик овом великану.