Револуције у Европи 1848-1849

Енглеска индустријска револуција убрзала је привредни развој у Европи. Друштвени односи се нису мењали у време Свете алијансе, па је дошло до раскорака - привреда је напредовала, а друштво је стагнирало. Многи народи још нису имали своје националне државе и живели су под влашћу других народа. Стога, неке револуције 1848. године имају само социјалну или само национално-ослободилачку особеност. Понегде су оне обједињене, мада ретко.

Градска и сеоска сиротиња изазвала је социјалне немире 1847. године. Радници су од социјалне групе постали организована класа, чије су тежње исказане у Манифесту комунистичке партије, 1848. године. Гесло радника је било: "Пролетери свих земаља, уједините се". Раднички лидери су били Карл Маркс и Фридрих Енгелс.

Француска uredi

 
Наполеон III Бонапарта

Јулска монархија је била у привредној и политичкој кризи. Био је довољан сукоб између једног политичког скупа и војске па да Парижани крену на краљев двор. Малодушни краљ Луј Филип одрекао се престола и побегао је у Енглеску, сигурно уточиште протераних монарха. Побуњеници су прогласили "Другу републику", организовали привремену Владу и сазвали Уставотворну скупштину.

Буржоазија је постепено успела да истисне раднике, који су за кратко време растерали Скупштину. У тродневним борбама војска је разбила париски пролетаријат. Децембра 1848. године Француска је добила председника - Луја Наполеона Бонапарту. Француска је тада добила најдемократскији Устав, којим је уведено опште право гласа. Друга република, међутим, није дуго трајала. Укинута је 1852. године, када се председник прогласио за цара Наполеона III.

Немачка uredi

Француска је за Европу била расадник идеја и револуција. Већина немачких држава је била окупљена у "Царински савез" од 1834. године. Идеју оваквог јединства немачког народа превазићи ће револуционарни захтеви 1848. године. Револуционарни немири захватили су све престоне градове немачких држава, али понајвише су се осетили у Келну, Берлину и Франкфурту на Мајни. Тражена је слобода штампе, окупљања и дозвола за рад партија. Одмах су, у скоро свим државама, образоване либералне Владе. Јединство расцепканог немачког народа исказивало се истицањем црно-црвено-жуте заставе.

У Франкфурту се састала Свенемачка скупштина, која је радила на слободарском уставу и расправљала о уједињењу Немачке. Искристалисале су се две идеје: "Велике Немачке" (свих немачких држава са Аустријом) и "Мале Немачке" (свих немачких држава, али без Аустрије). Кад је Скупштина понудила пруском краљу круну, он ју је одбио, под изговором да се из ње осећа "стрвински задах револуције". Сан о уједињеној Немачкој је пропао, радикализам је савладала пруска војска, али је остало право владајућег слоја да има законодавну власт у парламентима.

Италија uredi

За разлику од Немачке, која је имала конфедерацију и царинску унију, Италију су чиниле независне државе. Италијанске покрајине Ломбардија и Венеција биле су у саставу Аустрије. Револуција је почела на Сицилији, почетком 1848. године, захтевом за одвајањем од Напуљске краљевине. Током пролећа скоро све италијанске државе добиле су уставе, чак и папска. У Милану и Венецији највише су се осетили револуционарни немири, које је аустријска власт брутално угушивала. У Венецији је обновљена "Република Светог Марка", а Пијемонт је објавио рат Аустрији. То је изазвало побуну у Риму, из којег је папа побегао, а Уставотворна скупштина прогласила "Римску републику" (1849.), која је трајала шест месеци. Аустрија је угушила Венецијанску, а остале земље Римску републику.

Аустрија uredi

 
Кнез Метерних

Аустријски цар Франц I је оставио уочи смрти поруку сину Фердинанду: "Владај и ништа не мењај!" Ментално заостали владар и није могао ништа да промени, а стуб државе, Кнез Метерних, био је легитимиста, а не реформиста. У марту 1848. године, избили су немири у Бечу, Прагу, Будиму и Пешти. У Бечу су побуњеници тражили устав и сукобили се са војском, па је Метерних поднео оставку и напустио земљу. Потом је манифестом укинута цензура штампе и обећан Устав, а цар је напустио Беч. До октобра је војска угушила побуну.

Револуцију у угарском делу земље предводило је племство, окупљено у Угарском сабору. Законима донетим у марту, Угарска је добила нову Владу и аутономију. Хрвати, предвођени баном Јелачићем, захтевали су аутономију од Угарске. Аустрија је вешто искористила пробуђени национализам Срба, Хрвата и Чеха у борби против Мађара, који су у револуцији 1848/49 године били њен највећи непријатељ. Уз њихову помоћ и учешће руске војске, Мађари су поражени код Вилагоша (1849.) године.

Праг је био центар чешког националног покрета. У њему се састао "Свесловенски конгрес" (1848). Генерал Виндишгрец је бомбардовао Праг и завео војну диктатуру. Револуција је народима у Аустрији донела ослобођење од феудалних намета, путем откупа сељака.

Револуција је мимоишла Енглеску, Русију и Турску. Иако угушена у свим земљама у којима је избила, оставила је многе корисне последице: ослобођење робова у француским колонијама, откуп земље и сл. Либерални капитализам почео је слободно да се развија.

Референце uredi

  • Историја 19. века