Wikipedija

Милорад Медаковић

Милорад Медаковић (Зрмања, новембар 1824 — Београд, 14/26. март 1897) је био новинар, историчар, Његошев ађутант, секретар и војвода кнеза Данила и чиновник руског посланства у Београду.

Милорад Медаковић

Milorad Medakovic.jpg

Пуно име Милорад (рођ. Михаило) Медаковић
Датум рођења: новембар 1824.
Место рођења: Зрмања (Грачац) (Аустријско царство, данас Хрватска)
Датум смрти: 26. март 1897.
Место смрти: Београд (Краљевина Србија)

БиографијаUredi

Рођен је као Михаило, у Зрмањи (Звониграду), код Грачца, на граници између Лике и Далмације, трећи по реду у породици са петоро деце, од мајке Саве и оца Ђорђа (Георгије), који је радио као царински службеник на тој граници[1] (Војна крајина).

Основну школу је завршио у месту рођења.[1] Гимназију је учио у Сремским Карловцима и у Задру.[2] Под утицајем српског романтизма, одлучио је да промени своје име у Милорад, уместо Михаило, које му се чинило туђинско.[1]

Још у гимназији је показао склоност ка писању и јавном ангажовању. Прве радове је објавио у „Далматинској зори“.[3] Након што је завришио гимназију, по препоруци Ђорђа Николајевића, тадашњег дубровачког пароха и уредника „Српског далматинског магазина“,[3] као и Гагића, пријатеља руског конзула, добио је 1844. државну службу код владике Његоша, у Цетињу у Црној Гори. У Цетињу је остао четири године, радећи као учитељ, али и као владикин пријатељ и помоћник у државним пословима.[1] Сређивао је Његошеву библиотеку и преко поклона набављао књиге од Матице српске, Српске државне штампарије, Друштва српске словесности из Београда и Матице хрватске. Они су му слали примерке својих издања за Библиотеку црногорску. Обављао је и извесне дипломатске послове, објављивао радове у разним новинама, највише у „Српским новинама“ из Београда.[3] Помагао је владики око сакупљања народних песама, које су 1845. објављене под насловом „Огледало српско“[4] и пратио је владику на путовањима.[2] Крајем 1845. Његош га је послао у Дубровник да изучи сликање дагеротипом, од Антуна Дрпоца, тамошњег апотекара, које је то било допунско занимање.[5] На тај начин, Медаковић је постао први фотограф у Црној Гори.[3] Међутим, о томе да се заиста бавио снимањем, сведочи његов извештај владики из фебруара/марта наредне 1846. године, у коме га је обавестио да је наручио хемикалије потребне за дагеротипијско снимање. У јавности није позната ниједна његова дагеротипија, исто као ни његовог учитеља.[6]

Његоша је пратио на путу у Боку Которску. Једно време су боравили заједно на Перасту (1846). Били су и у Бечу, када је штампан Горски вијенац[2] и чију му је коректуру Његош поверио.[1] Његош га је интимно звао „Медо“ и испевао му је песму.[7] Са Његошем је 1847. боравио у Млецима (Венеција), где се бавио прикупљањем историјских података о Црној Гори, које је објавио у „Повијесници Црне Горе“.[8]

Уочи буне 1848. је отишао, у Сремске Карловце, тада средиште народног покрета у Војводини, код брата Данила,[9] у то време познатог новинара, који је краће време издавао часопис „Напредак“.[10] Одатле је наредне године, као новинар, отишао у Загреб, где је ступио у редакцију „Новина хорватско-славенско-далматинских“, Људевита Гаја, а био је и уредник „Славенског југа“.[1]

Из Загреба је 1950. прешао у Београд, где је постао уредник листа „Шумадинка“, Љубе Ненадовића[1]. Након што је „Шумандинка“ цензурисана у Београду, а аустријске власти му нису дозволиле да издавање листа пресели у Нови Сад или Земун, поднео је молбу привременом упарвитељу Војводства Србије и Тамишког Баната за издавање листа „Посавка“ у Новом Саду, која је одбијена.[11] Затим је од Земаљске војне команде у Земуну, која се налазила ван Војводства, добио дозволу да издаје „Војвођанку“. Она је излазила од јануара до јула 1851,[11] када је такође цензурисана,[9] на интервенцију Министарства спољних послова Србије.[10] У „Војвођанки“ су штампане готово све песме Милице Стојадиновић Српкиње.[7] Када је у Темишвару образована административна управа за Војводину, отишао је у Темишвар, где је постао издавач и главни уредник политичко-сатиричног листа „Јужне пчеле“.[1] Лист је у Темишвару излазио двапут недељно, од 15. октобра до 20. новембра 1851. године. Током та два месеца изашло је 12 бројева. Постојао је и књижевни додатак под називом „Фрушкогорка“.[3] Због недостатка ћириличних слова и сарадника, крајем исте године је био принуђен да издавање тог листа пресели у Нови Сад, где се тада налазило више српских научних радника, него у било ком другом месту. У Новом Саду му се у то време налазио и брат Данило,[1] браћа су заједнички уређивала и издавала лист. У њему је објављивана грађа из историје Срба у Угарској, полемике о језику и правопису, шале, досетке и други забавни прилози, теме из Војводине и њеног привредног живота, што је у великој мери допринелео релативно значајном тиражу од 700-800 примерака. Лист је понекад критиковао патријарха Рајачића и више српско свештенство, што се не заузимају довољно за српске интересе. Овакав став према вишим клерикалним круговима српског свештенства у монархији одредио је судбину „Јужних пчела“, али и осталих листова које су уређивала браћа Медаковић.[10] Од 1852, уз „Јужне пчеле“ је издаван и „Недељни додатак, за народну књижевност, поучаваење и забаву“.[12] Лист је излазио до маја 1852. када је забрањен. До тада је у Новом Саду објављено 15 бројева „Јужних пчела“.

Године 1854. је постао секретар, а затим и војвода књаза Данила,[9] који је након Његошеве смрти преузео власт.[12] Код књаза Данила је остао у служби наредне три године. У том периоду је израдио Законик за Црну Гору, који је објављен на Ђурђевдан 1855. Наредне године је путовао у Петроград, како би код руског цара Александра II, издејствовао признање независности Црне Горе. За ту и друге заслуге кнез Данило му је доделио златну Обилићеву медаљу и чин војводе. Од тада се потписивао као војвода Милорад Георгијев Медаковић.[12] Руска влада га је одликовала Ореденом Свете Ане и Орденом Светог Станислава.[4]

Због несугласица с кнезом, по питању руског утицаја и кнежевог напуштања традиционалног ослањања на Русију, те приближавања Француској,[11] године 1858. је напустио Црну Гору.[12] Од 1861.[7] је био чиновник у руском посланству у Београду,[9] где је радио до смрти. Обавештења и жеље српског владара и владе преносио је руском посланику, који је преко руских представника, утицао на Порту.[12]

За рад на књижевном пољу[4] Друштво српске словесности га је 13/25. јануара 1863. изабрало за свог редовног члана. Од 29. јула/10. августа 1864. је био почасни члан Српског ученог друштва, а од 15/27. новембра 1892. почасни члан Српске краљевске академије.[13] Присуствовао је етнографској изложби у Москви 1867.[11]

Како је у Србији сачувано веома мало докумената из Карађорђевог времена, међу првима је 1863. је податке из руских архива објавио Николај Фјодорович Дубровин, касније главни секретар Царске руске академије, а три године касније (1866) већи део његових расправа је на српски превео Милорад Медаковић, који је и сам радио у руским архивима и објавио књигу „Први србски устанак и његов жалостни свршетак“.[14]

Веровао да је будућност балканских народа у чврстом јединству с Русима, а тврдње Аустрије да Русија жели да освоји и покори своју „браћу по крви“ је сматрао неоснованим, истичући да је циљ Русије ослобађање словенских народа од турског ропства. Један је од последњих српских аутора који је писао старим превуковским правописом. Према неким критичарима, такав начин писања је задржао као велики русофил.[4]

Није се женио, нити је имао деце. Цео иметак, земљиште касније названо Маринкова бара, данас насеље које у његову част носи име Медаковић (1 и 2) је завештао својим суграђанима, београдској сиротињи.[15] Основао је задужбину која је носила његово име.[11]

Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[7]

ДелаUredi

Оставио је драгоцене етнографске податке који се односе на Црну Гору. О тамошњем становништву је писао с великом љубављу. Описао је њихове обичаје и живот у патријахалној заједници.[4] Написао је бројне радове који се односе на прошлост Србије и Црне Горе, али највећу вредност имају они који су мемоарског карактера.[11][16]

  • „Законик обшти црногорски и брдски“, Земун 1850
  • „Повестница Црне Горе од најстаријег времена до 1830.“, Земун (1850)
  • „Живот и обијчаји Црногораца“, Нови Сад (1860)
  • „О унији и Далмацији“, Београд (1864)
  • „Устанак србски од 1806 – 1810 год“, превод од Н. Дубровина, Нови Сад (1866)
  • „Црна Гора и нека објашњења о њој“, Нови Сад (1868)
  • „Ко је пријатељ Србији“, Београд (1882)
  • „П. П. Његош, последњи владајући владика црногорски“, Нови Сад (1882)
  • „Христијани на Балканском полуострву и њихова судбина“, Београд (1885)
  • „Калај на Истоку“. Београд (1887)
  • „Повратак и положај краљице Мајке“, Београд (1888)
  • „Срби на прослави у Кијеву“, (1888)[8]
  • „Одзив на Камаревљову етнографску карту Балканског полуострва“, Београд (1890)
  • „Међународни положај г. Пироћанчев“, Београд (1893)
  • „Први срспки устанак и његов жалосни свршетак“, Нови Сад (1893)
  • „Цетиње црногорска престоница“, Нови Сад (1894)
  • „Црногорским ускоцима при крају 19. века у Латинима“, Београд (1895)
  • „Владика Данил“ (недовршено од Данило), Београд (1896)
  • „Долазак кнеза црногрског у Србију“, Београд (189&)

ИзвориUredi

  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Томић 1937: str. 209
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Радојчић 1925: str. 832
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Крестић 2014: str. 346
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Томић 1937: str. 211
  5. ↑ Ђурић 2013: str. 320
  6. ↑ Ђурић 2013: str. 321
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 7,3 Алексијевић & Савременици - М
  8. ↑ 8,0 8,1 Орао 1898: str. 122
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 Радојчић 1925: str. 833
  10. ↑ 10,0 10,1 10,2 Кос 2010
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 11,5 Крестић 2014: str. 347
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 Томић 1937: str. 210
  13. ↑ Никић, Жујовић & Радојчић-Костић 2007: str. 185
  14. ↑ Ћоровић 2007: str. 14
  15. ↑ Забавник & 9. 12. 2016: str. 62
  16. ↑ Томић 1937: str. 212

ЛитератураUredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Милорад_Медаковић&oldid=41346264