Germansko pravo

Germansko pravo je kodifikovano pod uticajem rimskog prava. Prethodno su ljudi, izabrani iz naroda, koji su bili poznati po tome što su dobro poznavali običaje, donosili presudu. Među Francima su se nazivali rahinburgi. Za njih su govorili da su: „Živi zakonici, inkarnacije prava, nepredvidivi i zastrašujući“. Prema Mišelu Ružu moć, za koju se tvrdilo da je magična, božanska i vojna, upotrebljavali su zajednički, izabrani kralj „dostojan prestola“ i njegove verne vojskovođe i pratioci. Usmeni zakoni su bili dovoljni sve dok se kralj i njegov dvor (lat. platinum leges) nisu nastanili na jedno mesto.

Jezik svih kontinentalnih zakona je bio latinski. Jedini zakoni, napisani na nekom od germanskih jezika su anglo-saksonski zakoni, među kojima je Etelbertov zakonik iz 7. veka. U 13. veku saksonsko običajno pravo je kodifikovano na svakodnevnom narodnom jeziku kao Zahenšpigel (nem. Sachenspiegel).

Svi oni imaju slične karakteristike kao najpoznatiji primer, Salijski zakonik, ali se od njega često razlikuju  po datumu sastavljanja, broju sankcija, po broju i prirodi samih delikata, broju, rangu, obavezama i titulama službenika.

Postoji broj posebnih zakonika koji su doneti kako bi se rešavali sporovi između rimskih građana. Razlikovali su se od onih „običnih“, koji su primenjivani na sporove između germanskih naroda ili Germana i Rimljana. Najpoznatiji među njima su Romana Visigothorum or Breviary of Alaric, Lex Romana Curiensis i Lex Romana Burgundionum.

Tacit

Tacit u delu O poreklu i običaju Germana govori o  pravnoj praksi Germana iz 1. veka.  Tacit izveštava da su slučajevi iznošeni pred plemenski skupštinu. Lakši prekršaji regulisani su kompozicijom (plaća se u stoci), delimično se isplaćuju oštećeniku (ili njegovoj porodici), a delom kralju. Smrtna kazna bila je rezervisana za dve vrste krivičnih dela: vojna izdaja ili dezerterstvo kažnjeni su vešanjem, a telesna sramota (silovanje) bacanjem osuđenih u močvaru. Manji pravni sporovi svakodnevno su rešavali izabrani predstavnici uz pomoć službenika.

Principi

Germanski zakonici su kreirani za raslojeno društvo, bazirano na društvenim klasama, koje su određene poreklom ili srodstvom. Pravni status, a samim tim i sloboda pojedinca zasnivali su se na pripadnosti određenoj društvenoj klasi.

„Najvažnija osobina koja je karakterisala franačko i germansko pravo uopšte je tzv. personalni princip prilikom primene prava. Naime, na teritoriji države važili su različiti, prevashodno običajni propisi raznih plemena, tako da se npr. na počinioca delikta ne primenjuje pravo mesta gde je delikt učinjen, nego pravo plemena u kome je počinilac rođen (lat. lex origines) odnosno, kako se to obično formulisalo, pravo po kome živi (lat. sub quae lege vivet). Na galorimsko stanovništvo se primenjivalo rimsko pravo. Takav princip primene prava jasno govori da germanske države dugo nisu y potpunosti stekle važan atribut države — teritorijalnost vlasti i da su tragovi plemenska uređenja bili duboko usađeni. Pravni partikularizam je bio toliko izražen da se u državi paralelno primenjivao veliki broj plemenskih običajnopravnih sistema. Tako se čak i na članove dve franačke dinastije primenjivao različito pravo na Merovinge salijsko, a na Karolinge ripuarsko.”

Pojedinačni zakonici germanskog prava

Zakonik	Germanski narod	Zakonodavac	Godina donošenja / usvajanja
Code of Euric	Vizigoti	Eurik	c. 480.
Lex Burgundionum	Burgunđani	Gundobad	c. 500.
Lex Salica	Salijski Franci	Hlodovek I	c. 500
Pactus Alamannorum	Alamani		c. 620.
Lex Ripuaria	Ripuarski Franci		630
Edictum Rothari	Langobardi	Rotari	643.
Lex Visigothorum	Vizigoti	Rekesvint	654
Lex Alamannorum	Alamani		730.
Lex Bajuvariorum	Bavarci		c. 745.
Lex Frisionum	Frizi	Karlo Veliki	c. 785.
Lex Saxonum	Saksonci	Karlo Veliki	803.
Lex Angliorum et Werinorum, hoc est, Thuringorum		Karlo Veliki	9.vek

Građansko pravo

„Građansko pravo je jasno odražavalo mešanje starih germanskih običaja i postklasičnog rimskog prava.

Stvarno pravo je u germanskim državama dugo nosilo tragove kolektivističkih odnosa uz neke elemente feudalnih shvatanja. Pre svega tog da je na istoj stvari (nekretnini) moglo postojati više titulara sa različitim ovlašćenjima. Kolektivna svojina na zemlji se dugo zadržala, naročito pravu seoskih opština (marki) na opštinskoj zemlji. Još je raširenija bila u obliku porodične svojine, s obzirom da je zemlja koju su vojnici donijali y centenama prelazila na njihove sinove kao nasledno dobro. Ono je y načelu bilo neotuđivo, ali se zbog ekonomskih nedaća vremenom — naročito u karolinškom periodu svojina na toj zemlji počela prenositi na velepocednike, uz očuvanje državine onog ko je obrađuje (prekarijum). Podeljenost svojinskih ovlašćenja se ogledala i kod instituta beneficijuma (benefikalna zemlja) i commendatum-a, kod kojih su pojedinci uz različite obaveze dobijali od seniora zemlju na korišćenje, ali ne i u svojinu, te njome nisu mogli raspolagati. Stoga su stvarna prava na nepokretnostima više imala karakter državine ili plodouživanja, nego prava svojine. Najbliži pojmu nepodeljene i potpune privatne svojine je bio allodium , koji se pojavio u merovinško, a razvio se u većem obimu tek u karolinško doba. Vlasnik je njime mogao bez ograničenja raspolagati i inter vivos i mortis causa, s obzirom da nije bio vezan za bilo kakvu obavezu i da ga je u početku po pravilu sačinjavala nasleđena svojina (lat. de alode parentium), a tek kasnije i stečena imovina (lat. de alode conquisitu). Ipak, i kod alodijuma su se nazirali tragovi kolektivne porocične svojine — postojalo je pravo preče kupovine u korist članova uže ili šire porodice. Na pokretnim stvarima je, naravno, postojala privatna svojina.

Obligaciono pravo nije bilo razvijeno, jer nije bilo ni razvijene privatne svojine. Najčešće se koristio jedan specifičan formalni ugovor „čvrsta vera“ (fides facta), pomoću koga su se mogli postizati efekti različitih ugovora (trampa, kupoprodaja, zajam, poklon). On se zaključivo pred svedocima na tradicionalan način — tako što stranke prenoseći svojinu na predmetu izgovaraju određene svečane reči uz dosta simbolike (rukovanje, predavanje grančice ili grumena zemlje, ponekad i štapića koji je na sebi sadržavao oznaku vlasnika). Kasnije se, naročito kod kupoprodaje, umesto Simboličkih predmeta, u promet uvodi pisana privatna isprava (stgerm. charta), koja se predaje drugoj ugovornoj strani prilikom zaključenja ugovora.

Bračno u porodično pravo je takođe bilo obeleženo tragovima tradicionalnih germanskih obeležja. Brak se zaključivao ugovorom između oca devojke i budućeg muža kroz nekoliko akta — simboličnu kupovinu neveste (veridba), prenošenje mundiuma sa oca na mladoženju, davanje miraza — dos (koji ubrzo postaje obavezan) i predaju mlade (lat. traditio puelae). Posle prve bračne noći mlada je dobijala od zadovoljnog mladoženje poseban „jutarnji poklon“ (nem. Morgengabe), koji će se zadržati i nekim zakonicima modernog doba (čl. 1232 Austrijskog građanskog zakonika, preuzet y čl. 770 Srpskog građanskog zakonika). Kod Langobarda je morgengabe bio čak pismeno utvrđivan i obično je iznosio četvrtinu muževljeve imovine, što bi joj pripalo ukoliko ostane udovica. Mirazna imovina je bila pod kontrolom muža, a y slučaju njene smrti dobijaju je njena deca ili se, ako dece nema, vraća njenoj porodici (tzv. Rückfallrecht, pravo na povraćaj). U franačkom pravu se razvila i ideja o zajedničkoj bračnoj tekovini, te posle smrti jednog od supružnika, drugi dobija polovinu imovine stečene y braku, nezavisno od njegovog nasledničkog statusa. Brak otmicom, koji je očigledno postojao y ranijem germanskom običaju, zabranjuje se već propisima merovinških vladara, a prekršioci se kažnjavaju progonstvom. Pod uticajem crkve, u karolinškom periodu i koncepcija braka y simboličnoj formi kupovine žene se potiskuje, pa se ukida traditio puelae, a 6pak poprima formu obaveznog crkvenog braka i postaje neraskidiv, mada se y praksi razvod primenjivao i pored protivljenja crkve. Vlast oca i muža germanski mundium (od stgerm. Munt, ruka), podrazumeva pravo starešine porodice da naređuje i kažnjava članove porodice (mada znatno uže od rimskog pater familias-a), ali i obavezu da štiti decu i ženu. Nad muškom decom kod različitih franačkih plemena otac ima mundium do 12. ili 14. godine (kod Langobarda do 18), a nad ženskom do udaje. Nad udovicama i siročadi mundium, prevashodno y smislu zaštite, ima vladar.

Žene su inače imale veoma dobru pravnu zaštitu, pogotovo one koje su sposobne za rađanje i trudnice, a i inače su sve slobodne žene bile krivičnopravno zaštićene oštrim sankcionisanjem krivičnih dela protiv polnog morala (silovanje, itd.). Primer su odredbe iz čl. 20: „Ako neki slobodan čovek uhvati šaku, ruku ili prst slobodne žene slobodne žene, i to mu bude dokazano, presudiće se da plati 15 solida. Ako joj stegne ruku, treba da plati 30 solica. Ako joj dirne ruku više lakta, presudiće se da plati 1.400 dinara, što iznosi 35 solida.“ U langobardskom pravu (Rotarov edikt) čak sa 20 solida sankcionisano je vređanje ženskih osoba koje neko neosnovano nazove bludnicama ili vešticama. Uostalom i položaj žena u nasleđivanju je prilično povoljan.

Nasledno pravo je u priličnoj meri zanimalo zbornike germanskog prava, ali je ostalo dosta nejasnih pitanja. To se naročito odnosi na Salijski zakonik (član 59), y kome je redosled rođaka u zakonskom nasleđivanju sledeći: deca, majka, braća i sestre, tetka, sledeći najbliži srodnik. Mada se tu izričito ne pominju otac i stric, neki autori veruju da su se oni podrazumevali. Ovo utoliko pre, jer se pomenuti redosled nasleđivanja odnosi na pokretne stvari, dok se y istom članu izričito navodi da zemlju ne može nasleđivati žene, nego samo muški srodnici. Druga germanska prava su, međutim, uglavnom ostavljala mogućnost da ženski srodnici naslede i nepokretnosti, ali tek ukoliko nema muških srodnika istog stepena srodstva. Kod Langobarda nasleđuju najpre sinovi pa otac, brat, očev brat, dok ćerke, ako nema sinova, dobijaju jednu trećinu.

Naročitu pažnju y germanskim pravima izaziva ustanova afatomije (afatomia), koja je nadomeštala nepostojanje testamenta. U Salijskom zakoniku to predstavlja jedan vid simboličkog i formalnog ugovora, u kome jedno lice za života prenosi na drugo, ss kojim nije u srodstvu, celu ili deo svoje imovine imovine (i to tako što pred tri svedoka i sudijom y centeni tunginom, odabranom licu baca y krilo grančicu, govoreći koja je imovina y pitanju, koliko hoće i kome hoće da je ostavi). Zatim se to lice nastanjuje y kući prenosioca ostavioca, ali y roku od godinu dana je dužno da, sada pred kraljevim sudom, baci grančicu y krilo onima koji su određeni za naslednike i preda im određenu imovinu. Osnovna ideja ovog postupka podseća na drevni rimski postupak mancipatio familiae, koji se takođe koristio pre no što se pojavio pravi testament, za zaobilazno prenošenje imovine na željene naslednike posredstvom prijatelja. Međutim, malo je verovatno da je afatomija nastala pod uticajem tog rimskog običaja, s obzirom da je on vekovima pre toga prestao da se primenjuje. U Ripuarskom zakoniku afatomija više poprima formu tzv. adopcije radi nasleđivanja (adoptio in hereditatem), gde se neko lice usvaja da bi postalo naslednik ostavioca. Slično je i sa langobardskom ustanovom thinx, gde ostavilac, koji nema sinova, pred naoružanim narodom prenosi na drugo lice koplje kao simbol vlasti nad celokupnom svojom imovinom, primajući uzvratni poklon, pri čemu ustvari simbolički usvaja naslednika. Elementi klasičnog testamenta se pojavljuju tek y slučajevima raspolaganja imovinom mortis causa y korist crkve, mada su ta raspolaganja još češće bila y obliku poklona za života ili donatio mortis causa.”

Krivično pravo

Sankcije u germanskom pravu su više fokusirane na naknadu štete nego na osvetu. Svaka povreda mora biti kompenzovana prema vrsti počinjene štete bez obzira na motiv i nameru. Čak i za najteža krivična dela kakvo je ubistvo plaćala se naknada, takozvani wergeld (fiksirani iznos novca određen polom i društvenim statusom pojedinca). Praksa da se deo štete plaća kralju zadržana je Etelbertovom zakoniku, pod nazivom drihtinbeah, ali je ukinuta nakon hristajanizacije. Zavisno stanovništvo je bilo u vlasništvu svojih gospodara, a zato ako bi potčinjeni počinio krivično delo, njegov gospodar bi odgovarao za njega, baš kao što je slučaj i sa životinjama. Najteža kazna za neko krivično delo, koje se smatra neunovčivim, jeste da se izvršilac dela proglasi za odmetnika (stavi van pravne zaštite). U većini slučajeva u praksi to bi mogao biti ekvivalent smrtnoj kazni, ali izgleda da je smrtna kazna predviđena samo za veoma retke slučajeve, poput seksualnih zločina (silovanje, preljuba, promiskuitet), verskih zločina (incest) ili zločina protiv kralja (izdaja, pobuna). Alamanički zakon takođe predviđa smrtnu kaznu za planiranje atentata na vojvodu i za vojnu izdaju (pomaganje neprijateljima ili izazivanje pobune u vojsci), ali u tim slučajevima kazna može biti i vanzakonita ili novčana kazna, zavisno od presude vojvode ili poglavice.

Za razliku od rimskog prava, germansko prvo spominje raspeće kao sredstvo za dokazivanje krivice ili nedužnosti.

Reference

Citirana bibliografija

• Avramović, S.; Sanimirović, V. (2019). Uporedna pravna tradicija. Beograd. 

Spoljašnje veze

• Leges Romanae barbarorum
• Projekat Voltera na sajtu UCL
• Informacije o leges Barbarorum-u i odgovarajućoj rukopisnoj tradiciji na sajtu Bibliotheca legum regni Francorum manuscripta