Walg

Валг (енг. Walg) је роман српског и аустралијског писца и антрополога Сретена Божића. Објављен је под његовим књижевним именом Б. Вонгар (енг. B. Wongar) а припада тзв. нуклеарном циклусу. Српски превод имена романа са домородачког језика је Материца. Прво икад издање овог романа немачком језику под насловом Der Schoß у издању Lamuv Verlag, Bomneim-Merlen, 1983 и преводу Анемари Бел (нем. Annemarie Böll) на основи оригиналног рукописа. Превод на српски језик са поговором Симон де Бовоар (фр. Simone de Beauvoir) је публиковала издавачка кућа Јасен 2012. године. Превод на српски језик је прегледао и одобрио писац.

Садржај

Предговор књизи је написао сам писац у коме говори о једном догађају из сопственог живота међу аустралијским домороцима.

Аустралијске власти су Сретена ухапсиле, заједно са домороцем чије је име било Џо Гелери, зато што је без дозволе аустралијских власти живио међу домороцима. Били су затворени у металном кавезу који је био натоварен на један ландровер. Возило се је покварило и возач-полицајац је оставио возило на сред пустиње и отишао чиме су практично оба затвореника била осуђена на смрт од жеђи на врелом пустињском сунцу. Џо је веровао у спасење и саветовао је Сретена да се заклони од сунца и дише само кроз нос. Певао је неку домородачку песму призивајући кишу у сред сушног периода пустиње. На велико изненађење киша је пљуснула увече тога дана и оба затвореника су била спашена јер се је следећег дана вратио полицајац и поправио ландровер. Сретен је питао Џоа јели песма којом је призивао кишу песма Џоовог племена на што је Џо одговорио да је песму први пут певао и да је дошла из његовог срца.

Роман има три дела који су просто насловљени са Први део, Други део и Трећи део. Јунакиња романа је Ђумала, која је у овом роману наратор, несретна домородачка девојка и једна од оних домородачких девојака које су безобзирне банде белих дочепале ради силовања и сакаћења, што су исте банде називале "удавити змију док леже јаја".

У Првом делу Ђумала прича о њеном боравку у резервату у које су њено племе присилно довели освајачи дајући им само комаде лима којим би свака породица могла да направи штит од сунца. Прошла је обред иницијације и обећана је за жену своме саплеменику. Свесна своје несрећне судбине она носи са собом тотемски камен дугаруру који, по племенском митском предању, усађује душу нерођеног детета у материцу младе жене. Обред иницијације младих жена којим се ритуалним сексом дефлоришу младе девојке и уводе у свет жена спремних да рађају децу је ништа друго за беле освајаче до представа коју треба видео и тонски снимити у детаље што изазива код домородаца гађење и одбијање. Ђумала, одведена из земље у којој је рођена, чека долазак њене мајке од које очекује да покупи животну мудрост како би и сама била мајка. О свим домороцима у резервату се брине патронажна сестра коју домороци зову Вурулу тј. мува зунзара, она мува која слеће на ране и сише крв рањених. Вагуди, старешина племена, који болује од трахома, одбија помоћ Вурулу јер верује да бели освајачи доносе само зло и само броје колико је домородаца остало још у животу. Ђумала упорно чека да је посети њена мајка да би касније сазнала од Вагудија да је мајчина душа напустила резерват ограђен жицом у форми птице какаду, тј. мајка је била само једна од истрошених племенских жена које су биле тестиране колико белих бандита могу да их силују пре него што умру или су умрле после неког другог типа тортуре. Ђумала покушава да сазна колико је браће и сестара имала али јој то ни стари Вагуди не може поздано рећи. Зна само за брата Плонка, особу која живи на сметлишту, алкохоличара унакаженог болестима и повредама и неспособног да говори. Ту је и доктор Крос са његовим генетским експериментима, чија је опсесија да поправи генетику дивљака, који умире пре завршетка свога експеримента јер од свих племенских жена остаје само Ђумала. Доктор Крос је касно схватио да његов генетски експеримент зависи од племенских обичаја ритуалног парења и камена дугаруру тј. од племенских обичаја који су практиковани четрдесет хиљада година. Вурулу, на крају, због неке подсвесне женске солидарности са Ђумалом, олакшава Ђумалин бег из жицом ограђеног резервата у земљу њеног рођења Галван.

У Другом делу се описује Ђумалин пут од резервата до Галвана. То је уједно пут кроз њену прошлост, пут на коме она проживљава време од момента свога рођења до момента када је бели бандит хвата и лисицама веже њену руку за своју да би је вукао са собом кроз грмље пустиње и силовао. На том путу до Галвана је прати динго пас Муру који је не само њен сапутник него и анђео чувар који упозорава на опасности на томе путу и штити од тих опасности. За пса она верује да је у њему душа једног од њених племенских рођака који је жив или убијен затрпан бетоном у некој јами. Кроз проживљавање прошлости Ђумала се спрема да постане мајка при чему прихвата домородачко мишљење по коме боја коже није важна ако човек има душу. Пут до Галвана је и пут опасности и замки, отрованих извора и хеликоптера који лети изнад њене главе. Сећа се момента када су је племенски мушкарци ослободили бандитових лисица тако што су одсекли бандитову руку. Пошто, иако ослобођена, није прихваћена у племену, она остаје са бандитом да би залечила његову одсечену руку. Бандит нестаје једног јутра остављајући је саму у грмљу. Машта о свом будућем материнству, материнству жене која није прошла обред иницијације и којој камен дугаруру није усадио у материцу дух новорођенчета него бели бандит. На том исцрпљујућем путу види слике и преживљава трагедију уништења њеног племена и природе њене земље цивилизацијом беле умишљене супериориорности. Заједно са псом сапатником отпале длаке и испечене сунцем коже Ђумала стиже у земљу њеног рођења Галван.

У Трећем делу Ђумала стиже у своју земљу Галван да би је нашла освојену белцима, у којој су домороци већ истребљени а природа уништена. На свом путу до племенске земље дугом 800 километара њен једини сапутник је динго пас Муру. Схвата да је још увек ловљена животиња. Види да су чак пећину, свето место, у које су домороци сахрањивали мртве затворили белци а природни резервоар воде билалонг који је после свег пустошења и уништавања земље предтворен у депонију канализације белог човека. Једини извор хране је депонија смећа белог човека. Ђумала живи са варљивом надом да ће ипак срести неког од својих саплеменика, да ће постати део породице, и да ће сама једног дана постати прародитељ новог племена. Али све што види је само уништење и смрт. Пред порођајем је и очекује да би две племенске жене, које припадају брату човека коме је била обећана као девојка, доћи да јој помогну при порођају и поправци колибе у којој Ђумала треба да живи са новорођенчетом. Налази само прамење косе једне од њих а затим лубању у блату. Рађа, не сина кога је жељела, него кћер са надом како ће бели једном заувек нестати из земље а њена новорођена кћи обновити нестало племе.

Поговор роману, који је написала првом издању романа на енглеском језику у Америци 1983 де Бовоар, је преведен у целости и додан преводу романа на српски језик на захтев писца. За Валг де Бовоар каже да је лирски документ о нашем времену које је монструозно и окрутно где је племенска жена прогоњена животиња, бегунац од ужаса и смрти.

Осврти на књигу

Кеитер (енг. Tess Caiter) у своме осврту на роман пише да се енглеска и немачка верзија превода разликују у томе да је енглеска верзија цензурисана. Из романа публикованог на енглеском језику је избачена колонијалистичка порнографија и лажна домородачка митологија која укључује и напеве написане да би се описали догађаји. Исечене су садомазохистичке сцене групног силовања и мучења домородачких жена од стране белих освајача. Сцене мучења укључују детаље везања жене ланцем, чупањем стидних длака, истеривањем гуштера из боце у вагину, те уливањем вреле воде у вагину свезане жене.

Врло детаљну критику овог романа је дао С. Гунева (енг. Sneja Gunew). Гунева пише да немачко издање романа има Епилог, кога нема у енглеском издању, у коме писац даје сажету историју колонијалног тлачења аустралијских домородаца од стране белих колонизатора. Контекст Вонгаровим књигама дају писања оних група које је на различите начине тлачио западни империјализам. Књижевна критика у Америци повезује овај роман са Русоовим романтичним виђењем племенитих дивљака и алегорија је која детаљише уништење природе модерним човеком. У Аустралији једва да постоји озбиљна књижевна критика Вонгарових дела. Уместо тога постоји раширена опсесија веродостојности Вонгарових биографских података и његовом квалификованошћу да пише оно што пише. На основи две Вонгарове биографије написане у Аустралији могло би се закључити да је Вонгар само бели узурпатор домородачке културе или шаралтан, као и сви уметници, чија је једина жеља и намера да обману јавност. Гунева пише да је Вонгар научио језик домородаца и проучио њихову културу и да је, као политички ангажован писац, сјединио у свом роману језик и културу домородаца са средњеевропском политичком алегоријом. Вонгаров приступ и начин интерпретације домородачке усмене књижевности подсећа нас на Кафку, Брехта, Лема или Гогоља.

Ј. Арсенијевић Митрић пише да Божић у Валгу (заједно са Клезиоом (фр. Jean-Marie Gustave Le Clézio) у Пустињи) предочава модел путовања који одудара од устаљеног колонијалног обрасца потраге и путовања у непознато. Путовање у Божићевим делима нема колонијалну функцију потврђивања надмоћи над другима, већ је чин потраге за идентитетом и духовном обновом. У колонијалном обрасцу путовања путник је мушкарац, који према себи жели да одмери и уреди остатак света, који је за себе прибавио позицију надмоћног субјекта жељног да доминира запоседнутим територијама. Р. Грејвз (енг. Robert Graves) у књизи Бела богиња пише да је Запад само номинално хришћански. Њиме влада безбожнички тријумвират: Плутон - бог богатства, Аполон - бог наука и Меркур - бог лопова. Ови богови завиде један другом и јавно се свађају при чему Плутон и Меркур називају један другог лоповима а Аполон витла атомском бомбом. Божић се са Клезиоом супроставља кривом току цивилизације и колонијалне културе. Путовање је за Божића увек потрага чији је циљ духовна обнова, боље место и праведнији свет. Његова јунакиња је домороткиња Ђумала, заробљена у једној врсти истраживачког центра за генетски инжењеринг, заправо гета, бежи и почиње своје дуго путовање кроз пустињу, натраг у земљу свог племена. Она носи у себи нови живот а њена је потрага кружно путовање где се она враћа одакле је пошла.

Литература

• Б. Вонгар: Валг, превела Милица Живковић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд 2012.
• Јелена Арсенијевић Митрић: Дискурс о (пост)колонијализму у делима Б. Вонгара и Ж. М. Г. ле Клезиоа, докторска дисертација, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац 2014
• B. Wongar: Idenity as Text in Where Fiction Ends: Four Scandals of Literary Identity Construction by Therese-Marie Meyer, Königshausen & Neumann, 2006 p 149