Banatska Palanka
Координате: 44° 50′ 20" СГШ, 21° 19′ 22" ИГД
Банатска Паланка је насеље у Србији у општини Бела Црква у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 682 становника.
| Банатска Паланка | |
|---|---|
|
| |
| Основни подаци | |
| Држава |  Србија
|
| Покрајина |  Војводина
|
| Управни округ | Јужнобанатски |
| Општина | Бела Црква |
| Становништво | |
| Становништво (2011) |  682
|
| Густина становништва | 26 ст/km² |
| Положај | |
| Координате | 44°50′20″N 21°19′22″E / 44.838833°N 21.322666°E |
| Временска зона | средњоевропска: UTC+1 |
| Надморска висина | 64 m |
| Површина | 32,3 km² |
  Банатска Паланка Банатска Паланка (Srbije) | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 26324 |
| Позивни број | 013 |
| Регистарска ознака | VŠ |
Историја uredi
Прво насеље овде је подигнуто још у седамнаестом веку на месту данашње Старе Паланке која се налази код ушћа реке Нере у Дунав. Почетком деветнаестог века Паланка је била значајно пристаниште. Данашња Банатска Паланка се налази неколико километара северније од Старе Паланке.
Паланка је назив места у средњем веку. Старо име Паланке Хором, првобитно је значило незнабожачки храм окружен бедемом. У 16. веку: Јени Паланка, Уј Паланка. 1713. :Пркос-Паланка. У 18. и 19. веку: Ној-Паланка (Neu-Palanka ) Нова Паланка.1873.: Уј-Паланка (Uj-Palänka), Нова Паланка. 1894.: Palänk. 1918.:Паланка. Уј - на мађарском, Ној на немачком, значи нов.
Паланка је прастаро и са гледишта политичког и комерцијалног било је врло значајно насеље у прошлости.
Ископине из преисторијског доба сведоче, да су овде били насељени људи како у камено, тако и у бронзано доба. Споменути треба два гроба жара (урна) из бронзаног доба.
Затим на овом месту треба да је било и дачанско насеље Генукла.
Када је, 101. после Христа, римски цар Трајан пошао у војни поход против дачанског краља, направио је преко Дунава код Ледерате (на брду Горици код Рама) мост од лађа, са северним мостобраном, код Паланке. Тај је мостобран утврђен, а у близини истог основана је мала римска насеобина. На томе су месту констатовани и трагови првих хришћана у Банату, поред Дачана, који су иако романизирани, остали своме паганском богу-змају верни, што потврђују ископине, које се у вршачком музеју налазе.
Из овог краја постоје ископине и из раног средњег века (време сеобе народа), једна источно-готска златна фибула, која спада у ћелијске украсне радове.
У 7. веку дошли су са Аварима у ове крајеве Словени, који оснују, на месту садашње старе Паланке, на Дунаву, једно насеље и подигну ту незнабожачки храм, који утврде кружним опкопом. По томе храму добило је то насеље своје тадање име Хором или Харам.
Око 896. г. пошаље Арпад своје војсковође Зуарда и Кадуша против бугарског војводе Глада, који је господарио од реке Муриша до тврђаве Хором. 1129г. пошао је византијски цар Јован Комнен против мађарског краља Стефана II. Краљ мађарски пошаље против Комнена немачког грофа Стефала, који доведе мађарску војску под бедеме Хорома. Ту, на обали Караша у околини Борона (Баран, Бран, Вран), Мађари су страховито поражени, а грчки цар заузме Хором.
Године 1152. логоровао је овде палатин Белуш са војском. А 1161г. освојио је Хором византијски војсковођа Alexius Contostephanus. 1165 демонстративно су таборовале према Хорому везантијске трупе. После тога су престала византијско-мађарска непријатељства, па је престало и спомињање Хрома. 1333. године платио је хоромски свештеник Петар X. „banale“ папинског десетка. 18. маја 1239. боравио је краљ Бела IV у Хорому. У осталом, тада се први пут веродостојно помиње Хором. У средњем веку је Хором варош, тврђава и седиште управне власти. Тврђава (castrum Horom, Haram) помиње се 1445, и 1478. и 1483. године Године 1362—1376. помињу се поименично четири и крашовска поджупана као хоромски кастелани.
По Хорому звани управни срез припадао је крашовском комитату. Од насеља, која су припадала томе хоромском срезу, познат је једино Поток, (Patak) 1473.
За време турских упада (1390) помиње се чешће Хором. Исто тако и за време распре између Ђурђа Бранковића и Јанка Хуњадија.
Средином 15. века побегло је једно мноштво Срба из хоромске околине у чонградски комитат. Око 1530. писао је Никола Олах да је са осталим тврђавама и хоромска већ одавно у рукама Турака.
Миром из 1449г. уговорено је да турски трговци могу слободно доћи на харамску пијацу. Када су Турци загрозили Темишвару (1551 г.) поставили су код Хорома коља за грађење дунавског моста. За време Турака (1552—1716) био је Хором, - у 16. веку од Турака понова утврђен и стога назван „ Јени Паланка”, - беглучко седиште. Године 1594., у устанку Срба и Румуна против Турака, помиње се и Хором.
Године 1666. посетио је Јени Паланку турски инспектор тврђава, Евлија Челебија, и написао подробан опис тврђаве и вароши.
Када се крајем 17. века. Нова Паланка је заштићавала везу Београд са Оршавом. Темишваром и Алмашем. Узан ток Дунава код тврђаве назван је „ новопаланачки пролаз”. 1689. била је тврђава у рукама царске војске, која већ идуће године напушта. Тада преузима брањење овог положаја на Дунаву куруцки Краљ Емерик Текели. 6. новембра 1697., генерал гроф Рабутин извршио је војни излет из Карансембаша до Паланке, порушио тврђаву, па се опет повукао. Турци су поново обновили тврђаву. Војска је бројала 1707 г. посаду од 228 људи
Године 1713. била су овде 34 православна дома. 16. новембра 1716. Турци су предали тврђаву аустријском генералу Мерсију и тиме је овде престало турско господарство. У лето 1717. марширао је генерал Мерси на челу својих трупа из Паланке против Оршаве. Тада је овде било 37 српских домова.
Тада Аустрија уреди Банат, крајеве око Тамиша, као војничку провинцију под новим именом „ Темишварски Банат”, са седиштем у Темишвару, и са немачким званичним језиком. Провинција је подељена у 11 диштриката,(срез општина) од којих је један добио име „ Новопаланачки”. Истовремено је решено интензивно насељавање ове покрајине, па су у ту сврху овамо досељавани и Немци из Рајха. И Нова Паланка, чије утврђење је обновљено, насељена је Немцима, који су образовали једну општину и имали свога свештеника. Основан је и један Францинскански настир и подигнута једна касарна.
Године 1734. било је 499 душа. Истовремено основан је у диштрикту један низ колонија. Али ове су колоније биле кратког века. Аустрија и Турска су заратиле. По Аустрију се тај рат довршио несрећно. Турци су упали у државу, са њима и куга, а Румуни су се побунили. Тада су Немци, становници тих колонија, утекли испред Турака према Темишвару, а њихови су домови похарани.
26. септембра 1736. капитулирао је пуковник Шмехан и Турци су месец и више дана господарили овом крајем. 16. октобра 1739. заузео је тврђаву аустријски пуковник Беренклау. Београдским миром (1.-IX-1739.) уговорено је и разарање дунавских тврђава. Немачка колонија није обновљена. Диштриктско управно звање премештено у Белу Цркву, а Паланка је опет остала само српско село.
Паланка 1749 г. бројала је 53 дома, 1752 г. припадала је покрајинској милицији. 5. и 6. маја 1768. боравио је цар Јосиф II у Паланци. Уредбом царице Марије Терезије од 4. августа 1770. припојена је Паланка немачко-банатској граничарској регименти.
Године 1774. је додељена је кусићкој компанији илирско-банатској граничарској регименте, а 1775. влашкој-илирској регименти.
По свој прилици тих година премештено је ово српско село од дунавске обале више на север. Паланка је 1782. г имала 927 православних становника.
Године 1788. био је „ други и последњи” турски рат. 2 јула инспицирао је цар Јосиф II дунавску линију, па и Паланку, где је обновљен редут. Када су Турци са молдавске стране пробили у банатску равницу, напустио је мајор Липтаи са своје копаније утврђење, које поново освоји генерал-мајор Харах, 21. октобра. Од тога времена нема важности и не спомиње се више тврђава. у Паланци 1803. г живи 950 православних становника.
Када 1808. припремао српски устанак у Банату, који је требао да букне у белоцркванској околини, а помогнут са србијанске стране, спремао се бимбаша Добрњац да из Србије код Паланке пређе у Банат. Подигнута је садашња црква 1826. Године 1827. бројала је Паланка 1195 православних и 6 католика.
До тога времена важила је Паланка као дунавско пристаниште. Код Паланке је вршен претовар из лађа које су низ Дунав пловиле у барке одређене за Турску. С тога је овде била царинарница. Наскоро дошло је до промена Регулација Дунава, железнице и паробродски саобраћај изменили су из основа стање. 17. априла 1829. наредило је мађарско намесништво премеравање дунавског корита од Нове Паланке до Чернеца. 1834. отпочела се код Базијаша градња Сечењиевог пута, који је смањио пристанишни значај Паланке.
У лето 1831. почеле су лађе Аустријског прарабродарског друштва да врше редовну пловидбу, испрва до Старе Молдаве, а 1834. до Галаца. Поштоје у Базијашу пристаниште било погодније него у Паланци, за пароброде потребан угаљ довезен је из Штајердорфа у Базијаш. Већ 1836. Базијаш је врло прометно дунавско пристаниште. 1838. додељена је Паланка српском батаљону, а 1845. српској регименти.
Године 1843. Паланка је бројала 1214 православних становника, а духовничку службу вршили су један свештеник и један капелан. У школи је један учитељ поучавао 70 ученика.
Године 1848. искрцавали су се у Паланци чешће српске устаничке чете (Србијанци), које су учествовале у борби против Мађара.
Паланка је 1854 г. припадала врачевгајској копанији и бројала 958 душа.
Паланка је године 1873. припојена је молдавском срезу крашовског комитата, а 1876. белоцркванском срезу тамишког комитата.
Општински атар је врло шесто страдао од поплаве. Тако у новијем времену: 1875., 1896., 1907., 1909., 1910., 1910., 1924. и 1926. године.
Бријно кретање становништва:
| Година пописа | Број становника |
|---|---|
| 1869. | 1.112 |
| 1880. | 1.189 |
| 1890. | 1.238 |
| 1900. | 1.268 |
| 1910. | 1.330 |
Кретање броја становника од 1869. до 1910. године.
Када је 1914. избио Први светски рат, пребегло је у Србију 15 Паланчана, који су се борили као добровољци. Аустријске власти узеле су из Паланке таоце, па и интрнирали некоје. У јесен 1915. г, пред офанзиву против Србије, Паланка је евакуисана и становници трансферирани у унутрашњост. Угарске. 7. октобра извршио је овде једа део немачке армије прелаз преко Дунава, у присуству командујући Макензена и Галвица. После једномесечног осуства вражени су становници у своје опљачкане домове, те су стога у зимско доба многи гладовали и злопатили се.
6. новембра 1918. стали су први српски војници, једна чета добровољаца, код Паланке на Војвођнско земљиште.
1921. пописано је 1277 становника, од којих је било Срба 1270, Немаца 2, Мађара 5.
Године 1919. привремено, а 1924 дефинитивно припојен је Базијаш Краљевини Румунији, па је Паланка као Дунавско пристаниште опет дошла у обзир и добила царинарницу.
22. октобра 1927. добила је фирма Јоце Горгијевића дозволу за градњу пруге уског колосека од Паланке до Беле Цркве. У децембру 1927. извршене су поправке на путу Паланка-Врачевгај, а 1928. узет је у претрес план за изградњу дунавског пристаништа са предрачунском свотом од 12.000.000 динара 28. новембра 1927. г конституисало се новоизабрано општинско председништво.
Становништво uredi
Становништво Банатске Паланке је претежно оријентисано на пољопривредну производњу, док се у Старој Паланци становништво углавном бави риболовом и угоститељско-хотелијерским делатностима. Број становника константно опада, а густина насељености је 17 становника по једном хектару.
Банатска Паланка представља раскрсницу између путева Бела Црква—Ковин и Стара Паланка—Рам, скелом, и представља најкраћи пут овог дела Војводине према Пожаревцу и централној Србији.
Стара Паланка uredi
44°49′43″N 21°20′35″E / 44.828564°N 21.343100°E
Стара Паланка је насеље од 13 кућа које се налази на обали Дунава и одакле саобраћа скела до Рама на другој обали. Данас се ово насеље сматра делом Банатске Паланке иако је удаљено 2 километра.
Демографија uredi
У насељу Банатска Паланка живи 655 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,4 година (40,2 код мушкараца и 42,6 код жена). У насељу има 227 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,69.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Етнички састав према попису из 2002.[2] | ||||
|---|---|---|---|---|
| Срби | 752 | 89,84% | ||
| Румуни | 4 | 0,47% | ||
| Мађари | 4 | 0,47% | ||
| Црногорци | 2 | 0,23% | ||
| Македонци | 2 | 0,23% | ||
| Југословени | 1 | 0,11% | ||
| непознато | 7 | 0,83% | ||
| м | ж | |||
| ? | 0 | 0 | ||
| 80+ | 12 | 14 | ||
| 75-79 | 13 | 20 | ||
| 70-74 | 29 | 32 | ||
| 65-69 | 19 | 23 | ||
| 60-64 | 22 | 34 | ||
| 55-59 | 20 | 14 | ||
| 50-54 | 39 | 33 | ||
| 45-49 | 34 | 30 | ||
| 40-44 | 27 | 30 | ||
| 35-39 | 30 | 27 | ||
| 30-34 | 23 | 24 | ||
| 25-29 | 18 | 16 | ||
| 20-24 | 21 | 28 | ||
| 15-19 | 28 | 33 | ||
| 10-14 | 27 | 25 | ||
| 5-9 | 34 | 21 | ||
| 0-4 | 20 | 17 | ||
| просек | 40.2 | 42.6 | ||
|
|
| Пол | Укупно | Неожењен/ Неудата |
Ожењен/ Удата |
Удовац/ Удовица |
Разведен/ Разведена |
Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 335 | 103 | 192 | 29 | 11 | - |
| Женски | 358 | 77 | 192 | 80 | 7 | 2 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија | Производња и снабдевање... | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 222 | 171 | 1 | 4 | 8 | 1 | 5 | 9 | 3 | 6 |
| Женски | 114 | 82 | - | 1 | 6 | - | 1 | 7 | - | - |
| Оба | 336 | 253 | 1 | 5 | 14 | 1 | 6 | 16 | 3 | 6 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 1 | - | 8 | 1 | - | 3 | - | - | 1 | |
| Женски | 1 | - | 7 | 5 | 3 | 1 | - | - | - | |
| Оба | 2 | - | 15 | 6 | 3 | 4 | - | - | 1 |
Референце uredi
- ↑ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
- ↑ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
- ↑ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
Лирература uredi
- Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927„Напредак Панчево,,
- Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928 г.*
- Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Феликс Милекер библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928 г.
- A delibláti homok hőmérséklet ingadozása-u.a. (Mathem. És természtud. Ertes. 1903)
- Délmagyar. őskori régisiségi leletei; Milecker Felix Temesvár 1891.
- Der europäische Flugsand J. 1873.
- Банатски живи песак. H.Košanin. (Политика. 22/ XII-1923.).
- Пешчара П. Вујевић. У народној Енциклопедији. Књига III.
- Geschihte d. Banats. Schwicker J.H. Gr.Beckerek 1861.
- Hoffmann, Leo: Deutsch-Werschetz in der ersten großen Ansiedlungsperiode. Werschetz 1923.
- Milleker, Felix: Geschichte des Banater Teiles des Unteren DonauGebietes. (Gegend von Weißkirchen und Werschetz). Werschetz 1929. 21 S., B.B. Nr. 41
- Milleker, Felix: Kurze Geschichte von Werschetz Werschetz 1935.
- Феликс Милекер: Kratka istorija Vrsca. (Kurze Geschichte von Werschetz). Werschetz 1935
- »Летопис « Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина (Беч 1999). Летопис Период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
- Напомене
У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до уласка Баната у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летопис« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.
Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Баната.
Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших Банатских насеља.
