Otvori glavni meni
Živojin Pavlović, slika iz novinarske legitimacije.

Živojin Žika Pavlović zvani Ždrebe (13. januar 189828. novembar 1941) je bio istaknuti jugoslovenski komunista i novinar koji je pisao o staljinističkim čistkama u Sovjetskom Savezu.

Bio je član CK KPJ[1] i blizak saradnik Generalnog sekretara KPJ Milana Gorkića, streljanog u Moskvi tokom Staljinove čistke. Radio je u svojstvu sekretara partije za celu emigraciju; urednika i izdavača lista „Protiv Glavnjače“ i sekretara Patronata Crvene pomoći u Parizu; izdavača i administratora partijskog organa „Proleter“, Radničke biblioteke i vlasnik i administrator partijske knjižare.[2]

Objavio je oko trista članaka u brojnim (pro)komunistickim i sindikalnim listovima u zemlji i inostranstvu. Jedan je od prvih kritičara totalitarnog staljinističkog sistema, u tadašnjoj Evropi i svetu uopšte.[3] Njegovo najvažnije delo je "Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora".[3] Streljali su ga komunisti tokom Užičke republike 1941. godine. Jedini sačuvani primerak Pavlovićeve knjige pronađen je tek 60 godina kasnije.[4]

Sadržaj/Садржај

BiografijaUredi

Živojin Pavlović je rođen 13. januara 1898. godine u zlatiborskom selu Mušvete, opština Čajetina. Do 1920. godine živi u Užicu, gde je završio gimnaziju. Bio je dobrovoljac u Prvom svetskom ratu.[3]

Partijski rad u zemljiUredi

Pavlović je bio član SKOJ-a i KPJ od osnivanja 1919. godine.[5] 1920. godine upisuje studije prava u Beogradu. Od 1923. godine je na partijskom radu u Makedoniji, poslat od tadašnjeg vođe KPJ Sime Markovića. Pavlović je bio okružni sekretar za Makedoniju, da bi početkom 1925. godine otišao u SSSR. Vraća se naredne godine i postaje dopisnik "Pravde" iz Makedonije.[5]

Emigracija u ParizuUredi

 
Proleter, ilegalno glasilo KPJ, čiji je izdavač i urednik bio Žika Pavlović.

Pavlović je 1929. godine emigrirao u Francusku, gde ostaje punih deset godina. Završio je Pravni fakultet u Parizu, gde je upoznao veliki intelektualaca toga vremena.[3]

U Parizu, gde se nalazilo sedište KPJ, piše i uređuje partijske i sindikalne novine, pokreće i izdaje političke listove. Bio je izdavač i urednik „Proletera“, glavnog organa KPJ, časopisa Klasna borba, kasnije „Borbe“ i lista „Protiv Glavnjače“.

U Parizu je vodio partijsku knjižaru "Horizonti", gde su se okupljali komunisti starog kontinenta. Primljen je u članstvo KP Francuske.[3] Postaje sekretar KPJ za celu emigraciju. Prikupljao je "crvenu pomoć", okupljao emigraciju, pomagao odlazak jugoslovenskih boraca u Španiju.[3]

Bio je blizak saradnik generalnog sekretara KPJ Milana Gorkića i član njegovog rukovodstva. Nakon hapšenja i streljanja Gorkića tokom Velike čistke u Moskvi 1937. godine, i Brozovog preuzimanja partije, Živojin Pavlović pada u nemilost.

2. maja 1939. godine Tito piše delegatu KPJ pri Kominterni Prežihovu Vorancu da su Karlo Hudomalj i Živojin Pavlović na njegov predlog isključeni iz partije.[5] Isključenje pod raznim optužbama je neretko povlačilo i fizičku likvidaciju.[1]

Povratak u BeogradUredi

1940. se vratio u Beograd i zaposlio u ondašnjem Centralnom presbirou (pandan Ministarstva informisanja).[3]

Nakon likvidacije Milana Gorkića, čiji je blizak saradnik bio, novoimenovani sekretar KPJ (Josip Broz Tito) izjavio mu je da „Partija“ u njega nema poverenja.[2] On je sve više izolovan, i otkazani su mu poslovi koje je do tada radio.[2]

Kritika Staljinovih čistkiUredi

 
Bilans sovjetskog termidora, korice prvog (piščevog) izdanja iz 1940.

Pavlović je krajem 1940. godine u Beogradu samostalno objavio knjigu "Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora", u izdanju autora. Knjiga govori o Staljinovim čistkama krajem 1930-ih godina u SSSR-u, u kojima su nestali mnogi njegovi prijatelji, kao što je generalni sekretar KPJ Milan Gorkić.

Mi smo se rugali zemljama koje su spaljivale marksističku, jevrejsku i demokratsku literaturu, dok danas nema ni u jednoj ruskoj biblioteci dela Trockog, Buharina, Zinovjeva, Bezimenskog, Pasternaka, Koljcova i drugih, koja su svakako spaljena. Cilj je ove brošure da prikaže pravo stanje u Sovjetskoj Uniji, da prikaže i razgoliti ovaj režim krvi i niskih kleveta koje je zaveo Staljin u zemlji sa njegovom policijom. Budući da su masovna streljanja zauzela takve razmere, da se više ne može ćutati, potrebno je dići glas protesta i učiniti sve da se još preostale žrtve staljinskog termidora spasu iz Sovjetske Unije.
 
— Živojin Pavlović, Bilans sovjetskog termidora (1940)

Kovanica „sovjetski termidor“ ukazuje na terminološku povezanost sa Francuskom revolucijom, i kontrarevolucionarni preokret koji se odigrao pod Staljinom.[6] Knjiga je „odmah zabranjena i još u štampariji zaplenjena“.

Zahvaljujući ugovoru o saradnji između Staljinove vlade i vlade kraljevine Jugoslavije i svežeg diplomatskog priznavanja SSSR od strane Kraljevine Jugoslavije, aparat KPJ je uspeo da od vlade Cvetković-Maček izdejstvuje zabranu te Pavlovićeve knjige i najveći deo njenog tiraža zaplenila je policija već u štampariji, a potom i uništila.[1] Pavlović je uspeo „izvući desetak primeraka“, a jedan od njih poklonio je svom kumu Ljubiši Đeniću, bibliotekaru u Čajetini.[4]

U "Komunistu", organu KPJ, knjiga je dočekana na nož nepotpisanog kritičara kao "zbirka provokacija i kleveta protiv naše Partije, KI i SKP(b), Sovjetske vlade i druga Staljina". Godinama kasnije je Milovan Đilas priznao da je upravo on napisao citiranu kritiku.[3]

Mučenje i streljanje u UžicuUredi

Glavni članak: Užička republika
  „Za vreme Uzičke republike 1941. godine bio sam, i to veoma dugo, u Užicu. Neposredno sam sarađivao sa Slobodanom Penezićem Krcunom. Bio sam zamenik komandira straže koja je čuvala zatvor i obezbeđivala Vrhovni štab. [...] Iz tog perioda sećam se kako je uhvacen Žika Ždrebe. Ako je to taj Živojin Pavlović, onda je sve to ovako izgledalo. Dođe jedno veče Krcun i naredi: »Pripremi dobru grupu za veceras. Imamo veliki posao da obavimo. Lovićemo krupnu zverku«. Pošli smo nekim većim vozilom, oko desetak ljudi. Krcun nam je rekao: »Moramo ga uhvatiti živog, zapamtite živog. Nipošto ne pucati. U krajnjoj nuždi u noge«. [...] Sigurno smo ga uhvatili u Kremnima. Opkolili smo jednu štalu sa svih strana, kod Celikovića kuća. Krcun je ranije dobio detaljna obavestenja gde se krije ta zverka, pa ga je to veče lično pozvao na predaju: »Žiko, Ždrebe, predaj se! Ne pokusavaj da pucaš niti da bežiš. Opkoljen si!« Da bi se uverio da je opkoljen, povičemo i mi sa svih strana: »Opkoljen si! Silazi mirno i predaj se, inače ćemo štalu da zapalimo!« On se javi: »Nemojte paliti, silazim«. Tu ga svezasmo i oterasmo u Užice.[7]
(Svedočenje Vidana Micića, prvoborca iz Požege, kapetana prve klase u penziji, koji je streljao Živojina Pavlovića)

Pavlovića su tokom Užičke republike u jesen 1941. godine uhvatili, zatočili i najtežim mukama mučili partizani. Njegovo hvatanje i potonju likvidaciju je organizovao Slobodan Penezić Krcun.[8]

  „Dok je bio u zatvoru saslušavali su ga: Slobodan Penezić Krcun, Vladimir Dedijer i Pera Stambolić najčešće, povremeno Čolaković i Ranković. Ponekad je bilo i više njih odjednom. Ja sam ga najčešće sa Krcunom dovodio u podrum gde smo ga saslušavali, a kada je bilo mračno držao sam karbitnu lampu. [...] Bogami, biju svi dobro, ali ne pomaže. A on je radio u Parizu za Partiju, pa je tamo izdao neke drugove. Dedijer je pričao kako je on lukavo radio. Nije dozvoljavao da uhapse drugove kod njega, već kad odu, on javi policiji. Tako da je stradalo dosta drugova zbog njega. Mnoga zla je ucinio.[7]
(Svedočenje Vidana Micića, prvoborca iz Požege, kapetana prve klase u penziji, koji je streljao Živojina Pavlovića)

Živojin Pavlović je mučen u zatvoru "jednu sedmicu sigurno, a mozda i više".[7] Streljan je nakon bezuspešnih pokušaja da mu najsurovijom torturom iznude lažno priznanje da je uvek bio „fašistički i policijski agent“ infiltriran u vrh KPJ.[1]

  „Dedijer ga muški, što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa. [...] Traži da prizna kako je radio za policiju i za koga sada radi. Ne vredi. On ništa ne priznaje. Onda će Stambolić: »Valjda smo i mi nesto naučili od Vujkovića«. I tada poče da ga šiba volujskom žilom po tabanima. Prvo su bili veliki plikovi, a kasnije je i koža pukla. Tako da smo ga vodili ili nosili natrag do sobe, sve uz stepenice. Kad se i on zamori, onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može. Ja stojim kraj vrata, naslonio se na stranu i mislim: »Pa ljudi, pobogu, šta to radite? Da bilo šta zna priznao bi posle takvih batina. Priznao bi da je majku za sisu ujeo«. Ali, tu sam i shvatio kako veliki špijuni ne priznaju lako. [...] I mene su posle zvali da ga tučem, pošto se oni dobro zamore.[7]
(Svedočenje Vidana Micića, prvoborca iz Požege, kapetana prve klase u penziji, koji je streljao Živojina Pavlovića)

Nakon višednevne torture Pavlović je pokušao samoubistvo tako što je sebi prerezao vene komadom stakla, rekavši: »Nemate više potrebe da me vodite na saslušanje«. [7] No, Krcun mu je pritrčao, zaustavio krvarenje i ljutito rekao: »Nećeš umreti, kurvo, dok ne priznaš!« [7] Ni nakon daljeg mučenja Pavlović nije ništa priznao.

Odveden je na streljanje u Krčagovu, iznad vojničkog kruga, zajedno sa još "četiri-pet kamiona" punih osuđenika na smrt (lopova, četnika i drugih).[7] Osuđenici su u kamionima sedeli jedan drugom u krilu, kako ne bi mogli da pobegnu.[7] Prema sećanju čuvara, Pavlović je izmučen pokušao da pobegne:

  „U trenucima kada gleda smrti u oči, čovek dobije čudnu snagu. Čovek ni sam toga nije svestan šta može da učini. Pa iako je bio isprebijan, pred neposrednu smrt on je, takođe, dobio čudnu snagu i pokušao je da beži.[7]
(Svedočenje Vidana Micića, prvoborca iz Požege, kapetana prve klase u penziji, koji je streljao Živojina Pavlovića)

Odbegao je bio oko 30 metara kada ga je stražar iz puške pogodio u kičmu, nakon čega je još bio živ. Zavapio je: »Ubijte me«, ali su ga namerno "poslednjeg ubili i bacili u raku".[7] Veruje se da je streljan po Titovom naređenju.[1] Ubijen je u noći između 28. i 29. novembra 1941. nekoliko sati pre nego što će partizansko vođstvo, pred najezdom Nemaca pobeći iz Užica.[9]

DelaUredi

Objavio je preko tri stotine članaka u štampi po Parizu, Briselu, Kanadi, Jugoslaviji. To su uglavnom tekstovi o antifašizmu i antifašističkom pokretu uopšte, zatim analize o razvoju događaja u Poljskoj, Češkoj, Španiji, o događajima u agrokulturi, ekonomskim temama.[6]

Njegovo najvažnije delo "Bilans sovjetskog termidora: Prikaz i otkrića o delatnosti i organizaciji Staljinskog terora" je sve do 2000-ih bilo nepoznato. Tek 60 godina od njegovog pogubljenja jedini sačuvani primerak Pavlovićeve knjige pronašao je, istražio i objavio sociolog Slobodan Gavrilović.[4] Postoji i podatak da je Slobodan Gavrilović objavio reprint izdanje ove knjige 1989. godine u izdanju užičkog časopisa "Međaj".[9]

ReferenceUredi

Vidi jošUredi

Vanjske vezeUredi