Žižak (Plaut)

Žižak (Curculio)
Plautus.gif
Plaut
Napisao: Plaut
Likovi Fedrom (mladić)
Kurkulion (parazit)
Kapadokijac (svodnik)
Planesija (devojka)
Terapontigon (vojnik)
Palinur (rob Fedromov)
Likon (bankar)
Leena (="Lavica", čuvarka)
Kostimograf
Kuvar
Datum premijere prva decenija 2. veka pne., možda 193. pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja Epidaur na Peloponoezu u Grčkoj

Žižak ili Vaš (lat. Curculio), [1] je komedija rimskog književnika Tita Makcija Plauta, sastavljena od pet činova. Komad pripada srednjem razdoblju Plautove delatnosti i veruje se da je nastao tokom prve decenije 2. veka pne.,[2][3] Nepoznati su i autor i naslov grčkog dela koje poslužilo kao uzor za sastavljanje Žiška. Radnja se događa u peloponeskom gradu Epidauru, i to u jednoj ulici, u kojoj su dve kuće i Eskulapov hram.

Žižak pripada grupi Plautovih komedija u kojima dominira motiv prepoznavanja (ἀναγνωρισμός), kakve su još i Kovčežić, Mladi Kartaginjanin i Epidik. Kao takva ona "nije naročito uspela", [4] ali zato na jednom mestu okuplja čitavu galeriju tipskih likova, pa su tu lukavi rob, mladi ljubavnik, starica čiju strast raspaljuje vino, zaljubljena devojka, svodnik, kuvar, parazit, lihvar i hvalisavi vojnik ― svako sa svojim tradicionalnim karakteristikama kako su ih definisali pesnici nove atičke komedije.

ZapletUredi

Mladi Fedrom, Epidauranin, očajnički je zaljubljen u Planesiju, robinju bolešljivog i lakomog svodnika Kapadokijca. Kako sam nema novca kojim bi otkupio njenu slobodu, Fedrom šalje svog parazita Žiška (Curculio) jednom prijatelju u Kariju da traži pozajmicu. Ni taj prijatelj nema novca, ali Žižak slučajno sretne vojnika Terapontigona, koji ga poziva na večeru. Terapontigon mu usput spomene da se on već dogovorio da otkupi Planesiju od svodnika i da je novac položio kod bankara Likona, kome je dato uputstvo da devojku dovede onome ko mu pokaže pismo s otiskom Terapontigonovog prstena. Kad se vojnik napije, Žižak mu krade prsten i žuri natrag u Epidaur, gde falsifikuje pismo i predaje ga bankaru Likonu trvrdeći da ga šalje Terapontigon. Likon preda novac svodniku Kapadokijcu, a Planesiju Žišku, koji prethodno postavi uslov da, ispostavi li se da je Planesija po rođenju slobodna, Kapadokijac mora vratiti novac koji mu je isplaćen. Onda Žižak predaje Planesiju mladiću Fedromu. Istoga dana u Epidaur stiže vojnik Terapontigon, koga Planesija prepozna kao svog brata, pri čemu je kao sredstvo prepoznavanja poslužio onaj prsten, koji je nekada pripadao njenom ocu. Da bi potkrepila tu tvrdnju, Planesija pokazuje drugi prsten, koji joj je Terapontigon kao detetu poklonio za rođendan. Nakon toga Terapontigon predaje svoju sestru Planesiju za supurugu Fedromu, a Kapadokijac nevoljno vraća novac vojniku.

ArgumentUredi

U sačuvanim rukopisima Žižak počinje argumentom, tj. kratkim sažetkom drame, kao i ostale Plautove komedije. Te argumente nije pisao Plaut, već su dodati kasnije, nakon Plautove smrti. U njima se daje kratak pregled sadržaja drame, s posebnom osvrtom na opšte okolnosti, razvoj zapleta i njegov epilog. U nekim komedijama argument je dat u obliku akrostiha, a takav je slučaj i u ovom komadu:[5]

Curculio missu Phaedromi it Cariam,
Ut petat argentum. Ibi eludit anulo
Rivalem. Scribit atque obsignat litteras.
Cognoscit signum Lyco, ubi vidit, militis:
Ut amicam mittat, pretium lenoni dedit.
Lyconem miles ac lenonem in ius rapit.
Ipsus sororem, quam peribat, repperit,
Oratu quoius Phaedromo nuptum locat.
Kariju pohodi Žižak po nalogu Fedroma,
U kojoj novac traži. Tamo uzme prsten od
Rivala. Napiše i njime pečatira pismo.
Kao vojnikov pečat Likon ga prepozna, pa novac
Uredno svodniku je dao, da bi devojku ovaj pustio.
Likonu i svodniku vojnik tužbom preti.
Ipak, on je sestru pronašao, koju davno izgubi,
Onda na njenu molbu Fedromu je za ženu dadne.

StrukturaUredi

Prvi činUredi

Mladić Fedrom, koji je ludo zaljubljen u devojku Planesiju, izlazi iz kuće sa svojim robom Palinurom. Njih dvojica, u povorci koja možda parodira komos, upućuju se ka kući pohlepnog svodnika Kapadokijca, u kojoj se nalazi Planesija. Iako je Planesija svodnikova robinja, saznajemo da je časno odgojena i da je još devica. Fedrom želi da od svodnika otkupi devojku, ali nema 30 mina, koliko Kapadokijac traži. Fedrom je poneo vino, kojim podmićuje čuvarku Leenu, dajući joj da pije, i ona mu obećava da će dovesti Planesiju da je vidi. Čim Leena uđe natrag u Kapadokijčevu kuću, Fedrom započinje tužnu serenadu upućenu vratima, koje moli da se otvore i tako mu omoguće da se sretne sa svojom dragom. Motiv "pesme pred zatvorenim vratima" (paraklausíthyron), koju peva zaljubljeni mladić pred vratima devojčine kuće, jedan je od čestih motiva rimske ljubavne elegije, no ovde je karikiran time što Fedrom zna da će za koji minut ta vrata ionako otvoriti stara čuvarka jer ju je podmitio vinom. I zaista, Leena izvodi Planesiju, te usledi strastveni dijalog između dvoje zaljubljenih, ali isprekidan stalnim zajedljivim upadicama roba Palinura. Susret se završava razgovorom o otkupu Planesije: Fedrom obaveštava deovjku da tog dana njegov parazit Žižak treba da se vrati iz Karije s novcem neophodnim za njen otkup. Devojka ulazi natrag u kuću Kapadokijca poručujući Fedromu da dođe po nju čim isplati svodniku traženu sumu. Mladić i rob odlaze s pozornice.

Drugi činUredi

Svodnik Kapadokijac izlazi iz kuće i kreće prema Eskulapovom hramu, tužeći se na svoju sudbinu. Uveren je, naime, da mu se zdravlje vidljivo pogoršalo, premda se tu radi jednostavno o hipohondriji. To je i tema njegovog razgovora s robom Palinurom, koji je izašao iz Fedromove kuće. Kako je i sujeveran, Kapadokijac traži od Palinura i da mu protumači noćašnji san, u kome je video boga Eskulapa kako sedi daleko od njega. U tom se trenutku na sceni pojavljuje kuvar, koji savetuje svodnika da ode do Eskulapovog hrama i proba umilostiviti boga, što ovaj i čini, a kuvar ulazi u Fedromovu kuću.

Uto se brzim korakom približava Žižak, upada na scenu, bučno i energično, tobože se sudarajući s drugim ljudima na ulici, te prilazi Fedromu sav zadihan. Ova je scena tipična za lik užurbanog glasnika u Plautovim komedijama, odnosno za tzv. "roba u trku" (servus currens), pri čemu je ovde, izuzetno, ta uloga data liku parazita, koji je dakako slobodan građanin. Pretvarajući se da ga hvata nesvestica Žižak kaže da će saopštiti novosti tek kad zadovolji želudac hranom. Ukratko, nije uspeo da dobije pozajmicu, ali pričao je s jednim vojnikom, Terapontigonom, koji mu je rekao da i sam namerava otkupiti Planesiju od Kapadokijca, pa je Likonu, jednom bankaru u Epidauru, već dao 30 mina da zaključi taj posao. Opivši vojnika vinom, Žižak mu je ukrao prsten, koji služi kao dokaz identiteta pred bankarom Likanom, i zatim pobegao Fedromu natrag u Epidaur.

Treći činUredi

U jedinoj sceni u ovom činu Žižak odlazi kod bankara Likona, predstavlja se kao Suman, oslobođenik vojnika Terapontigona, i predaje mu pismo, koje je navodno napisao i svojim prstenom pečatirao vojnik. Želeći se uveriti da je Žižak doista vojnikov oslobođenik, Likon mu upućuje nekoliko pitanja, kojima se zapravo ismeva Terapontigon. Uto sretnu Kapadokijca, koji je izašao iz Eskulapovog hrama, te sva trojica uđu u njegovu kuću kako bi završili sav posao oko Planesije.

Četvrti činUredi

Prvu scenu čini monolog neimenovanog koreografa, tj. horega (choregus), koji se bavi iznajmljivanjem glumačkih kostima i rekvizita i opremanjem horova, a koji je ovde iznajmio Žišku vojničko odelo. Ceo ovaj monolog zapravo predstavlja razbijanje scenske iluzije, jer koreograf, obraćajući se publici u sceni koja nalikuje parabazi u staroj atičkoj komediji, crta tobože sliku Epidaura, ali zapravo opisuje Rim, i to u skladu sa zanimanjima i društvenim položajem stanovnika:

Ko želi krivokletnika sresti, na komicij nek ide;
lažov i hvalisavac kod Kloacine mogu se videti,
muževe bogate i grešne u magistratskoj bazilici traži.
Tamo će biti i kurve i oni što bi da ih troše.
Oni što za gozbu se spremaju u ribarnici se okupljaju.
Dobri i bogati ljudi šetaju u donjem delu Foruma,
u srednjem delu, uz kanal, sami su oni što prave se važni.
Iza jezera su drznici, brbljavci i zlobnici, koji
koji bez ikakva razloga o drugima naklapaju gluposti,
a koji su sami takvi da bi se o njima svašta moglo reći.
U starim dućanima su oni što pozajmljuju uz kamatu.
Iza Kastorova hrama su oni kojima bi mogao lakoverno da poveruješ.
U Etrurskoj ulici su muškarci što se prodaju za novac,
u kvartu Velabru videćeš pekara, mesara i proroka,
kao i one što ili prodaju ili kupuju na malo.
Bogate grešne muževe naći ćeš kod Leukadije Opijske.[6]

U drugoj sceni iz kuće izlaze, nakon obavljena posla, svodnik Kapadokijac, bankar Likon i parazit Žižak. Žižak odvodi devojku, precizirajući ipak da će Kapadokijac morati da vrati novac isplaćen za nju, ako se ispostavi da je ona rođena slobodna. Sledi Žiškova kritika, upućena publici, na račun svodnika i lihvara, koje svrstava u istu vrstu zlih ljudi. Kapadokijac, pak, odlazi u hram da prinese žrtvu za obavljeni posao. Zatim se pojavljuje vojnik Terapontigon, koji od bankara traži onih 30 mina koje mu je poverio. Likon, kako je posao već obavljen, ruga se s Terapontigonom nimalo uplašen praznim pretnjama koje mu hvalisavi vojnik upućuje. Zatim se vojnik obraća Kapadokijcu, koji reaguje na isti način kao i Likon, govoreći mu da je posao obavljen i da je devojka predata njegovom mladom oslobođeniku Sumanu. Vojnik poriče da on ima nekog oslobođenika s tim imenom, a onda počnje da sumnja na Žiška, koji mu je ukrao prsten.

Peti činUredi

Planesija prepoznaje prsten koji je Žižak ukrao vojniku i kaže da se taj prsten nalazio u njenoj porodici, što znači i to da je ona rođena kao slobodna. Kad se Terapontigon obraća Žišku i od njega zahteva devojku, razgovor ih neizbežno dovede do prstena: vojnik ispriča detalje o istoriji tog prstena i prepoznaje Planesiju kao svoju sestru. Ona iznosi svoj prsten, koji Terapontigon prepoznaje kao prsten koji je svojoj maloj sestri nekada poklonio za rođendan. Terapontigon obećava da će sestru dati Fedromu za ženu, a Kapadokijac mora da vrati onih 30 mina, pošto se na kraju ispostavilo da je hteo prodati slobodnu ženu. Vojnik je pozvan da uđe u Fedromovu kuću, a venčanje će se održati već istoga dana.

Odlike komedijeUredi

Slično kao u Epidiku, motiv prepoznavanja (ἀναγνωρισμός) u ovom komadu ima ulogu sprečavanja incestuoznog odnosa između brata i sestre. I u ovoj komediji, kao i u drugim Plautovim delima, prisutan je element lakrdije, koji mami smeh od publike i odvlači priču od osnovnog problema drame. Ovde je to zamena identiteta, do koje dolazi pretvaranjem Žiška u navodnog Terapontigonovog oslobođenika Sumana, s ciljem da prevari bankara Likona i dobije novac potreban za devojčin otkup.

Žižak sadrži nekoliko primera razbijanja scenske iluzije, gde dolazi do ukidanja zamišljene granice koja deli glumce i publik, ali i primere "metateatra", odnosno "teatra u okviru teatra", gde glumci na sceni govore o onome što se događa u samom komadu. Upečatljiv primer metateatra predstavlja monolog neimenovanog kostimografa (horega) na početku četvrtog čina.

Struktura samog zapleta u ovom je komadu slaba i bez homogenog stila. No Žižak je značajan zato što okuplja i na scenu izvodi čitav niz tipskih likova iz nove atičke komedije i zato što je sazdan od nekoliko briljantnih scena, koje ― makar ostaju na nivou minijatura ― sadrže zanimljive i upečatljive motive: obraćanje čuvarke Leene, stare pijandure, vinu kao vrhuncu njenih zadovoljstava (to je u ovom komadu prva pesma ili "kantik"), elegijski motiv pesme pred zatvorenim vratima (παρακλαυσίθυρον), koji je drugi kantik u ovoj komediji, zatim karakterizacija hipohondrije svodnika Kapadokijca, ulazni govor Žiškov u stilu "roba u trku" (servus currens).

ReferenceUredi

  1. Curculio je u ovoj komediji ime jednog od glavnih likova, ali to je istovremeno i naziv za neku vrstu štetočinskih insekata, možda za "žižak" ili "vaš".
  2. Prema datiranjima Enka i Schuttera
  3. Teuffel smešta ovu komediju u godinu 193. pne., smatrajući da se stihovi 509–510, u kojima se kaže da narod protiv bankara bezuspešno pokreće "mnoge inicijative" (rogationes plurimas), slažu s Titom Livijem, koji u 193. godinu pne. smešta jedan "Sempronijev zakon" (lex Sempronia) protiv lihvara (Od osnivanja Grada, XXXV, 7).
  4. Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1991, str. 148.
  5. T. Macci Plauti Curculio na www.thelatinlibrary.com
  6. Plaut, Žižak, 470–485 (IV, 1, 9–24).