Jean Cocteau

Francuski pesnik, dramaturg, romanopisac, filmski stvaralac i likovni umetnik (1889-1963)
(Preusmjereno sa stranice Žan Kokto)

Jean Maurice Eugène Clément Cocteau (5. jul 1889 — 11. oktobar 1963) bio je francuski pesnik, dramaturg, romanopisac, dizajner, filmski stvaralac, likovni umetnik i kritičar. Bio je jedan od najistaknutijih umetnika nadrealističkog, avangardnog i dadaističkog pokreta i uticajna figura u umetnosti ranog 20. veka.[1] National Observer je naveo da „od umetničke generacije čija je smelost iznedrila umetnost dvadesetog veka, Cocteau je bio najbliži renesansnom čoveku.“[2]

Jean Cocteau
Cocteau 1923.
Biografske informacije
Rođenje(1889-07-05)5. 7. 1889.
Francuska Maisons-Laffitte, Francuska
Smrt11. 10. 1963. (dob: 74)
Francuska Milly-la-Forêt, Francuska
PseudonimFrivolni princ
Obrazovanje
Zanimanje
Potpis

Najpoznatiji je po romanima Les Enfants Terribles (1929), Le Grand Écart (1923) i Le Livre blanc (1928); pozorišnim predstavama La Voix Humaine (1930), La Machine Infernale (1934), Les Parents terribles (1938), La Machine à écrire (1941) i L'Aigle à deux têtes (1946); i filmovima Le Sang d'un poète (1930), Les Parents terribles (1948), La Belle et la Bête (1946), Orphée (1950) i Le Testament d'Orphée (1960), koji zajedno sa Le Sang d'un poète i Orphée čini takozvanu Orfičku trilogiju. AllMovie ga je opisao kao „jednog od najuspešnijih i najuticajnijih avangardnih filmskih stvaralaca“.[3] Cocteau je, prema Annette Insdorf, „ostavio iza sebe masu dela bez premca po raznovrsnosti umetničkog izraza.“[2]

Iako je njegovo delo obuhvatalo više različitih medija, Cocteau je insistirao na tome da sebe naziva pesnikom, klasifikujući veliku raznolikost svojih dela – pesama, romana, drama, eseja, crteža, filmova – kao poésie („poeziju“); poésie de roman, poésie de thêatre, poésie critique, poésie graphique i poésie cinématographique.[4]

Biografija uredi

 
Amedeo Modigliani, Jean Cocteau, c. 1916, kolekcija Henrija i Rose Pearlman, na dugoročnoj pozajmici Muzeju umetnosti Univerziteta Princeton

Rane godine uredi

Cocteau je rođen u Maisons-Laffitte, Yvelines, od Georgesa Cocteaua i njegove supruge Eugénije Lecomte, društveno istaknute pariške porodice. Njegov otac, advokat i amaterski slikar, izvršio je samoubistvo kada je Cocteau imao samo devet godina. Od 1900. do 1904., Cocteau je pohađao srednju školu Lycée Condorcet, gde je upoznao i započeo vezu sa vršnjakom Pierrom Dargelosom, koji se pojavljuje u njegovom delu Jean Cocteau: Erotski crteži.[5] Iselio se sa petnaest godina. Svoj prvi tom pesama, La Lampe d'Aladin („Aladinova lampa“), objavio je sa devetnaest godina. Cocteau je ubrzo postao poznat u boemskim umetničkim krugovima kao Frivolni princ, što je ujedino i naslov knjige koju je objavio u dvadeset i drugoj godini. Edith Wharton ga je opisala kao „čoveka kome je svaki stih poezije bio izlazak sunca, svaki zalazak sunca temelj Nebeskog grada...“[6]

Početak karijere uredi

 
Érik Satie, Parada, 1917, scenario Jean Cocteau

U ranim dvadesetim, Cocteau se povezao sa piscima Marcelom Proustom, Andréom Gidom i Mauricom Barrèsom. Godine 1912. sarađivao je sa Léonom Bakstom na baletu Le Dieu bleu za Ballets Russes; u baletu su igrali Tamara Karsavina i Wacław Niżyński. Tokom Prvog svetskog rata, Cocteau je služio u Crvenom krstu kao vozač hitne pomoći. To je bio period u kome je upoznao pesnika Guillauma Apollinaira, umetnike Pabla Picassa i Amedea Modiglianija i brojne druge pisce i umetnike sa kojima je kasnije sarađivao. Ruski impresario Sergei Diaghilev nagovorio je Cocteaua da napiše scenario za balet, od čega je nastala Parada 1917. godine. Producirao ga je Djagiljev, scenografiju je dizajnirao Picasso, libreto je napisao Apollinair i muzikom je komponovao Erik Satie. Kasnije je Cocteau pisao: „Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama.“[7]

Važan eksponent avangardne umetnosti, Cocteau je imao veliki uticaj na rad drugih, uključujući grupu kompozitora poznatih kao Les Six. Početkom dvadesetih, on i drugi članovi Les Six su posećivali veoma popularan kabare bar Le Boeuf sur le Toit, ime koje je sam Cocteau izabrao. Prisustvo Cocteaua i njegovih prijatelja je velikim delom bilo zaslužno za popularnost bara.[8]

Prijateljstvo sa Raymondom Radiguetom uredi

Godine 1918. upoznao je francuskog pesnika Raymonda Radigueta. Ubrzo su postali bliski prijatelji i saradnici. Cocteau je takođe oslobodio Radiguea vojne službe. Diveći se Radigeovom velikom književnom talentu, Cocteau je promovisao dela svog prijatelja u svom umetničkom krugu i organizovao objavljivanje njegovog romana Le Diable au corps (većinski autobiografska priča o preljubničkoj vezi između udate žene i mlađeg muškarca) kod izdavača Grasseta. Pod Cocteavom uticajem, roman je nagrađen književnom nagradom „Nouveau Monde”. Neki savremenici i kasniji komentatori su mislili da je u njihovom prijateljstvu možda postojala i romantična komponenta. Sam Cocteau je bio svestan ove percepcije i poricao je da je njihov odnos bio seksualne prirode.[9]

Postoji neslaganje oko Cocteauove reakcije na Radigeovu iznenadnu smrt 1923. godine. Neki tvrde da ga je teško pogodila i da je zbog nje podlegao zavisnosti od opijuma. Protivnici tog tumačenja ističu da on nije ni prisustvovao sahrani (uglavnom nije prisustvovao sahranama) i da je odmah sa Diaghilevom napustio Pariz i otišao na izvođenje Les noces („Svadba“) Ballets Russes u Monte Carlu. Sam Cocteau je mnogo kasnije okarakterisao svoju reakciju kao „ukočenost i zgražavanje“. Njegova zavisnost od opijuma u ​​to vreme,[10] kako je rekao Cocteau, je bila slučajnost, zbog nasumičnog susreta sa Louisom Laloyem, administratorom Opere Monte Carla. Cocteauova upotreba opijuma i njegovi napori da prestane duboko su promenili njegov književni stil.

Dalji rad uredi

U junu 1926. godine Cocteauov pozorišni komad Orphée („Orfej“) premijerno je prikazan u Parizu. Ubrzo je usledila izložba crteža i „konstrukcija“ pod nazivom Poésie plastique–objets, dessins. Cocteau je napisao libreto za operu-oratorijum Oedipus rex Igora Stravinskog, koja je prvobitno izvedena u Théâtre de la Ville u Parizu 30. maja 1927. U Opium: Journal d'une désintoxication („Opijum: Dnevnik detoksikacije“), on pripoveda o iskustvu svog oporavka od zavisnosti od opijuma 1928/9. godine. Njegov prikaz, koji uključuje živopisne ilustracije olovkom i mastilom, paralelno prikazuje njegovo iskustvo s odvikavanjaem od droge i njegova razmišljanja o raznim ljudima i događajima. Cocteaua je tokom oporavka podržavao njegov prijatelj i dopisnik, katolički filozof Jacques Maritain. Pod Maritainovim uticajem Cocteau se privremeno vratio Katoličkoj crkvi. Kasnije se ponovo vratio u Crkvu i preduzeo brojne umetničke projekte sa katoličkom tematikom. Godine 1929. objavljeno je jedno od njegovih najpoznatijih i najcenjenijih dela, roman Les Enfants terribles.[4] Knjiga je napisana je za samo nedelju dana tokom piščevog napornog odvikavanja.

Godine 1930. Cocteau je snimio svoj prvi film Le Sang d'un poète (Krv pesnika), koji je javno prikazan 1932. Iako je sada opšteprihvaćen kao nadrealistički film, sami nadrealisti ga nisu prihvatili kao istinski nadrealističko delo. Iako je ovo jedno od najpoznatijih Cocteauovih dela, njegove 1930-e su karakterisale brojne pozorišne predstave, pre svega La Voix humaine i Les Parents terribles, koje su doživele veliki uspeh. Njegova drama La Machine infernale iz 1934. bila je Cocteauva scenska verzija mita o Edipu i smatra se njegovim najbitnijim pozorišnim komadom.[11] Tokom ovog perioda, Cocteau je takođe objavio dva toma tekstova za novine, uključujući Mon Premier Voiage: Tour du Monde en 80 jours, reportažu u stilu Julesa Verna o putovanjima oko sveta koju je napisao za novine Paris-Soir.[4]

1940–1944 uredi

Tokom svog života, Cocteau je pokušavao da drži distancu od političkih pokreta, priznajući jednom prijatelju da je njegova politika „nepostojeća“.[12] Prema Claudu Arnaudu, od 1920-ih pa nadalje, jedina duboko ukorenjena politička uverenja koja je Cocteau imao su bila pacifizam i antirasizam.[13] Pohvalio je Francusku republiku što je služila kao utočište progonjenima, i aplaudirao je Picassovoj antiratnoj slici Gernika, koju je video kao „obeležje koje će Franco uvek nositi na ramenu“.[14] Godine 1940. Cocteau je potpisao peticiju koju je distribuirala Ligue internationale contre l'antisémitisme (Međunarodna liga protiv antisemitizma) koja je protestovala protiv porasta rasizma i antisemitizma u Francuskoj, i izjavio je kako se „stidi svoje bele kože“ nakon što je svedočio nevoljama kolonizovanih naroda tokom svojih putovanja.[13]

Iako je 1938. Cocteau uporedio Adolfa Hitlera sa zlim demijurgom koji je želeo da izvrši masakr na dan Svetog Vartolomeja nad Jevrejima, njegov prijatelj Arno Breker ga je ubedio da je Hitler pacifista i pokrovitelj umetnosti koji na umu ima najbolje interese Francuske.[13] Tokom nacističke okupacije Francuske, Breker bio je za „okruglim stolom“ francuskih i nemačkih intelektualaca koji su se sastajali u hotelu Georges V u Parizu, zajedno sa Cocteauom, piscem Ernstom Jüngerom, Paulom Morandom, Henrijem de Montherlantom, izdavačem Gastonom Gallimardom i nacističkim pravnikom Carlom Schmittom.[15] U svom dnevniku, Cocteau je optužio Francusku za nepoštovanje Hitlera i spekulisao o Firerovoj seksualnosti. Cocteau je ushićeno hvalio Brekerove skulpture u članku pod naslovom „Salut à Breker“ objavljenom 1942. Ovo delo je dovelo do optužbe da je Cocteau bio nemački kolaboracionista, iako je koristio je svoje kontakte za svoje neuspele pokušaje da spasi prijatelje, među kojima je bio Max Jacob,[16] od nacističkih progona. Oslobođen je krivice. Kasnije, nakon što se zbližio sa komunistima kao što je Louis Aragon, Cocteau je Staljina proglasio „jedinim velikim političarem tog doba“.[17]

Godine 1940. Cocteauva drama Le Bel Indifférent, napisana za Édith Piaf (koja je umrla dan pre njega) i u kojoj je ona tumačila glavnu ulogu, doživela je ogroman uspeh.[16]

Posleratne godine uredi

 
Cocteau (levo) na setu filma Orphée (1950)

Cocteauve kasnije godine uglavnom se vezuju za njegove filmove. Njegovi filmovi, od kojih je većinu sam napisao i režirao, bili su posebno važni za uvođenje avangarde u francusku kinematografiju i donekle su uticali na nadolazeći žanr francuskog novog talasa.[3]

Nakon Le Sang d'un poète (1930), njegovi najpoznatiji filmovi su La Belle et la Bête (Lepotica i zver, 1946), Les Parents terribles (1948) i Orphée (1950). U njegovom poslednjem filmu, Le Testament d'Orphée (1960), pojavili su se Picasso i matador Luis Miguel Dominguín, zajedno sa Yulom Brynnerom, koji je takođe i finansirao film.

Godine 1945. Cocteau je bio jedan od nekoliko dizajnera koji su radili na scenografiji za Théâtre de la Mode. Inspiraciju je našao kod reditelja Renéa Claira. Maketa je opisana u njegovom „Dnevniku 1942–1945“, u unosu od 12. februara 1945:

Video sam model mog seta. Moda mi je dosadna, ali su mi zabavni set i moda zajedno. To je soba za sluškinju koja tinja. Čovek otkriva pogled na Pariz iz vazduha kroz rupe u zidu i plafonu. To stvara vrtoglavicu. Na gvozdenom krevetu leži onesvešćena mlada. Iza nje stoji nekoliko uplašenih dama. Na desnoj strani, veoma elegantna dama pere ruke u umivaoniku. Kroz otvorena vrata sa leve strane ulazi dama sa podignutim rukama. Drugi su gurnuti uza zidove. Vizija koja izaziva ovu katastrofu je nevesta-veštica koja jaše na metlu, leti kroz plafon, a njena kosa struji po vetru.

Godine 1956. Cocteau je oslikao Kapelu Saint-Pierre u Villefranche-sur-Mer zidnim slikama. Sledeće godine je takođe ukrasio salu za svadbe u Hôtelu de Ville u Mentonu.[18]

Lični život uredi

Cocteau nikada nije krio svoju homoseksualnost. Autor je umereno homoerotičnog i poluautobiografskog Le Livre blanc („Beli papir“ ili „Bela knjiga“),[19] anonimno objavljenog 1928. godine. Nikada nije odbacio svoje autorstvo; kasnije izdanje romana sadrži njegov predgovor i crteže. Roman počinje rečenicom:

Koliko se sećam, pa čak i u godinama kada um još ne utiče na čula, nalazim tragove ljubavi prema dečacima. Uvek sam voleo jak pol za koji smatram da je legitimno da ga nazovem lepšim polom. Moje nesreće su proizašle iz društva koje retkost osuđuje kao zločin i tera nas da reformišemo svoje sklonosti.

Često je njegovo delo, bilo književno (Les enfants terribles), grafičko (erotski crteži, ilustracije knjiga, slike) ili kinematografsko (Le Sang d'un poète, Orphée, La Belle et la Bête), prožeto homoseksualnom tematikom, homoerotskim slikama/ simbolizmom ili „camp“ stilom. Godine 1947. Paul Morihien je objavio tajno izdanje Querelle de Brest autora Jeana Geneta, sa 29 veoma eksplicitnih erotskih crteža koje je ilustrovao Cocteau. Poslednjih godina nekoliko albuma Cocteauove homoerotike je dostupno široj javnosti.

Priča se da je 1930-ih Cocteau imao vrlo kratku aferu sa princezom Natalijom Paley, ćerkom velikog vojvode Romanovih i koja je nekada bila glumica, model i bivša supruga modnog dizajnera Luciena Lelonga.[20]

Cocteauva najduža veza bila je sa francuskim glumcima Jeanom Maraisom[21] i Édouardom Dermitom, kog je Cocteau formalno usvojio. Marais je glumio u Cocteauovim filmovima L'Éternel Retour (1943), La Belle et la Bête (1946) i Orphée (1949), kao i u predstavi Ruy Blas (1947).

Smrt uredi

Cocteau je umro od srčanog udara u svom dvorcu u Milli-la-Foret, Essonne, 11. oktobra 1963. u 74. godini života. Njegova prijateljica, francuska pevačica Édith Piaf, umrla je dan ranije, ali je to objavljeno tek ujutru. Po priči, Cocteau je umro nakon što je čuo za smrt Piaf. Njegovo zdravlje je bilo slabo već nekoliko meseci, a prethodno je imao težak srčani udar 22. aprila 1963. Verodostojniji predlog za razlog pogoršavanja njegovog zdravlja dao je autor Roger Peyrefitte,[22] koji navodi da je Cocteau bio uništen raskidom sa svojom dugogodišnjom prijateljicom i čuvenom mecenom Francine Weisweiller, kao rezultatom afere koju je imala sa nepoznatim piscem.[23] Weisweiller i Cocteau su se pomirili tek neposredno pre njegove smrti.

Prema njegovoj želji, Cocteau je sahranjen ispod poda Kapele Saint-Blaise des Simples u Milli-la-Foret.[24] Epitaf na njegovom nadgrobnom spomeniku postavljenom u podu kapele glasi: „Ostajem s tobom“ („Je reste avec vous“).

Počasti i nagrade uredi

Godine 1955, Cocteau je postao član Francuske akademije i Kraljevske akademije Belgije.

Za života, Cocteau je bio komandant Legije časti, član Malarme akademije, Nemačke akademije (Berlin), Američke akademije, Akademije Marka Twaina (SAD), počasni predsednik Kanskog filmskog festivala, počasni predsednik Francusko-Mađarskog Udruženja i predsednik Džez akademije i Akademije diska.

Književna dela uredi

Poezija uredi

  • 1909: La Lampe d'Aladin
  • 1910: Le Prince frivole
  • 1912: La Danse de Sophocle
  • 1919: Ode à PicassoLe Cap de Bonne-Espérance
  • 1920: Escale. Poésies (1917–1920)
  • 1922: Vocabulaire
  • 1923: La Rose de FrançoisPlain-Chant
  • 1925: Cri écrit
  • 1926: L'Ange Heurtebise
  • 1927: Opéra
  • 1934: Mythologie
  • 1939: Énigmes
  • 1941: Allégories
  • 1945: Léone
  • 1946: La Crucifixion
  • 1948: Poèmes
  • 1952: Le Chiffre septLa Nappe du Catalan (u saradnji sa Georgesom Hugnetom)
  • 1953: Dentelles d'éternitéAppoggiatures
  • 1954: Clair-obscur
  • 1958: Paraprosodies
  • 1961: Cérémonial espagnol du PhénixLa Partie d'échecs
  • 1962: Le Requiem
  • 1968: Faire-Part (posthumno)

Romani uredi

Pozorište i baleti uredi

Poezija i književna kritika uredi

  • 1918: Le Coq et l'Arlequin
  • 1920: Carte blanche
  • 1922: Le Secret professionnel
  • 1926: Le Rappel à l'ordreLettre à Jacques MaritainLe Numéro Barbette
  • 1930: Opium
  • 1932: Essai de critique indirecte
  • 1935: Portraits-Souvenir
  • 1937: Mon premier voyage (Put oko sveta za 80 dana)
  • 1943: Le Greco
  • 1946: La Mort et les Statues (fotografije: Pierre Jahan)
  • 1947: Le Foyer des artistesLa Difficulté d'être
  • 1949: Lettres aux AméricainsReines de la France
  • 1951: Jean Marais – Diskusija o kinematografiji (sa Andréon Fraigneauom)
  • 1952: Gide vivant
  • 1953: Journal d'un inconnu. Démarche d'un poète
  • 1955: Colette (Diskurs o prijemu u Kraljevskoj akademiji Belgije) – Diskurs o prijemu u Académie Française
  • 1956: Discours d'Oxford
  • 1957: Entretiens sur le musée de Dresde (sa Louisom Aragonom) – La Corrida du 1er mai
  • 1950: Poésie critique I
  • 1960: Poésie critique II
  • 1962: Le Cordon ombilical
  • 1963: La Comtesse de Noailles, oui et non
  • 1964: Portraits-Souvenir (posthumno; diskusija sa Rogerom Stéphanom)
  • 1965: Entretiens sa Andréom Fraigneauom (posthumno)
  • 1973: Jean Cocteau par Jean Cocteau (posthumno; Diskusija sa Williamom Fielfieldom)
  • 1973: Du cinématographe (posthumno). Entretiens sur le cinématographe (posthumno)

Dnevnici uredi

  • 1946: La Belle et la Bête (dnevnik snimanja)
  • 1949: Maalesh (dnevnik scenske produkcije)
  • 1983: Le Passé défini (posthumno)
  • 1989: Journal, 1942–1945
 
Jean Cocteau, Le combattant, c. 1940, mastilo na papiru, 26.5 x 21 cm, privatna kolekcija

Slikarstvo i ilustracije uredi

  • 1924: Dessins
  • 1925: Le Mystère de Jean l'oiseleur
  • 1926: Maison de santé
  • 1929: 25 dessins d'un dormeur
  • 1935: 60 nacrta za Les Enfants Terribles
  • 1940: Le combattant
  • 1941: Crteži za margine Chevaliers de la Table ronde
  • 1948: Drôle de ménage
  • 1957: La Chapelle Saint-Pierre, Villefranche-sur-Mer
  • 1958: La Salle des mariages, Gradska skupština MentonaLa Chapelle Saint-Pierre (litografije)
  • 1958: Un Arlequin
  • 1959: Gondol des morts
  • 1960: Chapelle Saint-Blaise-des-Simples, Milly-la-Forêt
  • 1960: Vitraži crkve Sv. Maximina, Metz, Francuska[25]

Filmografija uredi

Režija uredi

Godina Originalni naziv Napomena
1932 Le Sang d'un poète prvi film Orfejske trilogije
1946 La Belle et la Bête
1948 L'Aigle à deux têtes
Les Parents terribles adaptacija Cocteauovog istoimenog pozorišnog komada
1950 Orphée drugi film Orfejske trilogije
Coriolan kratkometražni film klasifikovan kao kućni medij, privatna kolekcija[26]
1952 La Villa Santo-Sospir kratkometražni dokumentarni film
1960 Le Testament d'Orphée treći film Orfejske trilogije

Ostalo uredi

Godina Originalni naziv Zasluge Napomena
1943 L'Éternel Retour scenarista
Le Baron fantôme scenarista (dijalog), glumac (Baron Julius Carol)
1944 Les Dames du bois de Boulogne scenarista
1948 Ruy Blas scenarista
1950 Les Enfants terribles scenarista u režiji Jean-Pierre Melvilla, adaptacija Cocteauove istoimene knjige
Un chant d'amour direktor fotografije
1951 La Couronne noire scenarista
1957 8 × 8: A Chess Sonata in 8 Movements scenograf američki eksperimentalni film u režiji Hansa Richtera
1961 La Princesse de Clèves scenarista
1965 Thomas l'imposteur scenarista u režiji Georgesa Franjua, adaptacija Cocteauove istoimene knjige

objavljeno dve godine nakon Cocteauove smrti

Izvori uredi

  1. „Jean Cocteau”. www.artnet.com. Arhivirano iz originala na datum 19 March 2022. Pristupljeno 2021-12-29. 
  2. 2,0 2,1 „Jean Cocteau” (en). Poetry Foundation. 2021-12-28. Arhivirano iz originala na datum 29 December 2021. Pristupljeno 2021-12-29. 
  3. 3,0 3,1 „Biography”. AllMovie. Arhivirano iz originala na datum 5 October 2018. Pristupljeno 5 October 2018. 
  4. 4,0 4,1 4,2 Francis Steegmuller "Jean Cocteau: A Brief Biography", Jean Cocteau and the French Scene, Abbeville Press 1984
  5. Guédras, Annie, ur. (1999). Jean Cocteau: Erotic Drawings. Köln: Evergreen. str. 11. ISBN 3-8228-6532-X. 
  6. Wharton, Edith (17 December 2014). „Chapter 11”. A Backward Glance. eBooks@Adelaide. Arhivirano iz originala na datum 29 August 2017. Pristupljeno 9 April 2016. 
  7. Huffington, Arianna Stassinopoulos (1988). Picasso: Creator and Destroyer. NY: Simon and Schuster. str. 152. ISBN 9780671454463. 
  8. Thompson, Daniella (6 May 2002). „How the Ox got its name, and other Parisian legends.”. Musica Brasiliensis. Arhivirano iz originala na datum 25 August 2011. Pristupljeno 9 April 2016.  (Autoplaying music on site)
  9. Francis Steegmuller (1970). Cocteau, A Biography. Boston, Little, Brown. »Monsieur, I have just received your letter and must reply despite my regret at being unable to explain the inexplicable. It is possible that my friendship for your son and my deep admiration for his gifts (which are becoming increasingly apparent) are of an uncommon intensity, and that from the outside it is hard to make out how far my feelings go. His literary future is of primary consideration with me: he is a kind of prodigy. Scandal would spoil all this freshness. You cannot possibly believe for a second that I do not try to avoid that by all the means in my power« 
  10. „Jean Cocteau Biography – Jean Cocteau Website”. Netcomuk.co.uk. 11 October 1963. Arhivirano iz originala na datum 12 February 2012. Pristupljeno 14 March 2012. 
  11. Neal Oxenhandler "The Theater of Jean Cocteau", Jean Cocteau and the French scene, Abbeville Press 1984
  12. Arnaud, Claude (2016). Jean Cocteau: A Life. Yale University Press. str. 718. 
  13. 13,0 13,1 13,2 Arnaud, Claude (2016). Jean Cocteau: A Life. Yale University Press. str. 628. 
  14. Arnaud, Claude (2016). Jean Cocteau: A Life. Yale University Press. str. 576. 
  15. Junger, Ernst (2019). A German Officer in Occupied Paris. New York: Columbia University Press. str. xvi. ISBN 9780231127400. 
  16. 16,0 16,1 Cocteau, Jean. „Musée SACEM : Edith Piaf et Jean Cocteau” (fr). musee.sacem.fr. Arhivirano iz originala na datum 15 April 2021. Pristupljeno 2020-08-23. 
  17. Arnaud, Claude (2016). Jean Cocteau: A Life. Yale University Press. str. 745. 
  18. Jean Cocteau and the French scene, Abbeville Press 1984, p. 227
  19. „Cocteau's White Paper on Homophobia”. rictornorton.co.uk. Arhivirano iz originala na datum 27 September 2017. Pristupljeno 24 April 2018. 
  20. Liaut, Jean-Noël (1996) (fr). Natalie Paley: Une princesse dechiree. Paris: Filipacchi. ISBN 2-85018-295-8. 
  21. „Légendes d'Écran Noir: Jean Marais”. ecrannoir.fr. Arhivirano iz originala na datum 8 July 2017. Pristupljeno 5 July 2017. 
  22. Propos secrets, Paris: Albin Michel, 1977
  23. „Francine Weisweiller”. www.telegraph.co.uk. Arhivirano iz originala na datum 19 August 2019. Pristupljeno 19 August 2019. 
  24. Wilson, Scott. Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons, 3d ed.: 2 (Kindle Location 8971). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition.
  25. fr:Église Saint-Maximin de Metz
  26. Coriolan, IMDb, pristupljeno 2019-08-31 

Spoljašnje veze uredi