Četvrta zemaljska konferencija KPJ

Četvrta zemaljska konferencija Komunističke partije Jugoslavije održana je 24. i 25. decembra 1934. godine u Ljubljani.

Pogled iz zraka na Ljubljanu 1934.

Konferenciji je prisustvovalo osam delegata partijskih organizacija iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Dalmacije, Crne Gore i tri delegata u ime Centralnog komiteta KPJ (Kamilo Horvatin, Blagoje Parović i Karl Hudomal).

U Rezoluciji o nacionalnom pitanju, KPJ je istupila "protiv razbijanja sadašnjeg državnog područja Jugoslavije, jer hoće to preuređenje da postigne mirnim putem, na osnovu nacionalne ravnopravnosti".[1]

Politbiro izabran na IV zemaljskoj konferenciji činili su: Milan Gorkić, Blagoje Parović, Josip Broz, Kamilo Horvatin i Adolf Muk.[2] Od petorice izabranih, jedino je Broz uspeo dočekati kraj Velike čistke u KPJ živ i na slobodi.

Na konferenciji je kao trockista osuđen član rukovodstva KPJ dr Ante Ciliga, koji je tada čamio u sovjetskom logoru.

Pozadina

uredi

U to vreme je važila direktiva Kominterne da se sastanci visokih političkih tela u uslovima ilegalnosti organizuju u inostranstvu. Gorkić je protestovao kod Kominterne zbog njene zabrane da se zemaljska konferencija KPJ održi u zemlji; Grguru Vujoviću je 24. januara 1934. pisao: "mi nećemo dozvoliti da se rukovodstvo naše Partije onako s visoka i bagatelno tretira, kao što je do sad bio slučaj.[2]

Rad Konferencije

uredi

Ilegalna partijska konferencija je održana u Trdinovoj ulici br. 8, u stanu Ane Ziherl, majke Borisa Ziherla. Na Konferenciji su razmatrana osnovna pitanja partijske politike i delatnosti, posebno iskustva iz partijskog rada i borbe nakon upostavljanja Šestojanuarske diktature 1929, izvršena kritička analiza aktivnosti KPJ, političkih grešaka i sektaških previranja između 1929. i 1931, kao i grešaka i slabosti Privremenog rukovodstva i Centralnog komiteta KPJ. Bile su usvojene rezolucije o radu u sindikatima, na selu, među nacionalno obespravljenim masama, s omladinom, o partijskoj štampi i literaturi i o borbo protiv imperijalističkog rata.

Ocenivši da se kriza Šestojanuarskog režima sve više produbljuje i da se među građanskim krugovima očituje težnja da izlaz iz krize potraže u oslanjanju na fašističke države, na konferenciji je bio istaknut zahtev za odlučniju borbu KPJ protiv fašizma i, mada ne sasvim jasno, postavljen zadatak formiranja antifašističkog fronta, shvaćenog u biti kao jedinstveni front radnika, seljaka i nacionalno ugnjetenih masa. Držeći se i dalje koncepcije o dvema etapama revolucije, rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji povezivalo se sa stvaranjem, u revolucionarnoj borbi, nezavisnih nacionalnih država, premda je izostalo podsećanje na viziju balkanske federacije sovjetskih socijalističkih republika.

Na osnovi sugestije Kominterne, da se u organizacionom ustrojstvu KPJ uzme u obzir nacionalni momenat, na Konferenciji je donesena odluka da se u okviru KPJ stvore komunističke partije Hrvatske i Slovenije, a „u najbližoj budućnosti i Makedonije“. U obrazloženju takve odluke isticalo se da je to u interesu jačanja borbe protiv nacionalističkih uticaja, „podizanja privlačnosti partije za radne mase potalčenih naroda“ i ostalo.

Na konferenciji je bio izabran Centralni komitet od dvanaest članova i devet kandidata. U Politbiro CK KPJ bili su izabrani Milan Gorkić, Josip Broz Tito, Blagoje Parović, Kamilo Horvatin i Adolf Muk.

Ocena prethodnih neuspeha

uredi

Konferencija je uzroke neuspjeha u periodu šestojanuarske diktature pronašla u sledećim greškama:

1. U vodstvo je pored najboljih radnika, kao Đuro Đaković, izabran niz drugih slabo ili nikako povezanih sa Partijom, koji nisu izrasli u samoj Partiji nego su vaspitavani van nje.

2. Vodstvo je počelo (u znatnoj mjeri baš zbog takvog svog sastava) da se opire u prvom redu na ilegalne drugove nepovezane sa masom partijskog članstva ni sa radničkim masama u preduzećima, a takvi elementi koji su nerazdvojno bili vezani sa radničkim masama potiskivani su u pozadinu. CK nije osigurao uslove za stapanje aktiva koji se razvijao u školama i aktiva koji se razvijao na radu u zemlji.

3. Mjesto konsolidacije Partije i pridobijanje najboljih i najzdravijih elemenata i dotada postojeće »lijeve« i desne frakcije... rukovodstvo je pošlo u stvari na stvaranje »treće grupe« na put sporazuma s desnom frakcijom...

4. Znatan dio delegata IV kongresa nije se vratio u svoje organizacije.« [3]

Osuda Cilige

uredi

Sukladno staljinističkoj praksi, Partija se morala distancirati od svojih uhićenih članova. U to vreme, u SSSR-u je član rukovodstva KPJ dr Ante Ciliga čamio u sibirskim tamnicama i logorima.[4] u djelu odluke IV konferencije u kojem je riječ o »grupaštvu i frakcionaštvu kao pomoći klasnom neprijatlju« je dana prva službena osuda Cilige kao trockiste, neprijatelja Partije, SSSR-a, Staljina i Kominterne.[4] To je bilo vrijeme kad je novo partijsko rukovodstvo na čelu s Josipom Čižinskym poduzimalo energične korake na organizacijskom učvršćivanju i konsolidaciji KPJ u zemlji i emigraciji.[4]

Posledice

uredi

Četvrtom zemaljskom konferencijom bio je priveden kraju proces organizacione obnove KPJ, potresene Šestojanuarskom diktaturom. Samo održavanje Konferencije u Jugoslaviji, a ne u inostranstvu pokazalo je da se KPJ uglavnom oporavila od progona za vreme diktature. Uprkos tome, progoni komunista u zemlji su još uvek trajali, ali s manjim intenzitetom.

Nova politička platofrma KPJ na Konferenciji nije bila u potpunosti oblikovana. Usvojena koncepcija organizovanja antifašističkog fronta još je uvek bila uska i nedosledna, zadržan je stav o nacionalnom pitanju čije se rešenje vezivalo za razbijanje Jugoslavije i stvaranje nezavisnih nacionalnih država. Iako su uočene mnoge negativne posledice izbivanja užeg partijskog rukovostva izvan Jugoslavije, Konferencija se nije odlučnije izjasnila za njegov povratak u zemlju.

Literatura

uredi
  • Istorija Saveza komunista Jugoslavije. „Komunist“, „Narodna knjiga“, „Rad“, Beograd 1985. godina.

Reference

uredi
  1. Odluke IV konferencije
  2. 2,0 2,1 https://www.znaci.org/00001/93_7.pdf
  3. Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 145-151), Beograd, 1989.
  4. 4,0 4,1 4,2 Ivan Očak: Dr. Ante Ciliga – otpadnik komunizma i staljinske čistke

Povezano

uredi

Vanjske veze

uredi