Wikipedija

Ultimo tango a Parigi

Ultimo tango a Parigi (francuski: Le Dernier Tango à Paris; engleski: Last Tango in Paris; doslovno Posljednji tango u Parizu) je italijansko-francuski igrani film snimljen 1972. u režiji Bernarda Bertoluccija. Po žanru je ljubavna drama a protagonistica je mlada Parižanka (čiji lik tumači Maria Schneider) koja usprkos toga što se uskoro treba udati započinje strastvenu, ali anonimnu sekusalnu vezu sa sredovječnim američkim udovcem (čiji lik tumači Marlon Brando). Film je napravljen u jeku seksualne revolucije te je izazvao brojne kontroverze zbog za dotadašnje standarde neuobičajeno naturalističkog prikaza ljudske seksualnosti, uključujući scene analnog seksa. Dok je s jedne strane među liberalnim kritičarima izazvao oduševljenje, među konzervativnima je proglašen pornografijom te je bio izložen cenzuri i zabranama u nizu zemalja.

Ultimo tango a Parigi
Kino-poster
RežijaBernardo Bertolucci
ProducentAlberto Grimaldi
ScenarioBernardo Bertolucci
Franco Arcalli
Agnès Varda (francuski dijalozi)
sinopsis: Bernardo Bertolucci
UlogeMarlon Brando
Maria Schneider
Jean-Pierre Léaud
MuzikaGato Barbieri
FotografijaVittorio Storaro
MontažaFranco Arcalli
Roberto Perpignani
DistribucijaUnited Artists
Datum(i) premijere
14. 10. 1972 (1972-10-14) (NY)
15. 12. 1972 (1972-12-15) (SAD)
Trajanje129 min.
250 min. (originalna verzija)
Zemlja Francuska
 Italija
Jezikengleski
francuski
Budžet1,25 mil. $

Uloge uredi

Na snimanju uredi

Kao i kod ostalih filmova koje je snimio u to vreme, Brando nije želeo da pamti tekst. Bertoluči mu je učinio ustupak, te njegove rečenice zapisivao na cedulje i uklapao ih u enterijer.[1] Kamerman je naravno, imao zadatak da pazi da neka od njih ne upadne u kadar. Međutim, kada je u sceni bdenja zatražio da neke rečenice napiše na telu svoje mrtve supruge, reditelj je odlučno odbio.[2]

Marija Šnajder je rekla da je Bertoluči izuzetno lukav i čovek širokih shvatanja. Rekla je da su na snimanju svi bili veoma bliski, jer ih je on terao da jedno drugom pričaju najmračnije detalje iz svoje prošlosti. Šnajderova je priznala da je spavala sa pedesetak muškaraca i dvadesetak žena, da je bila zavisnik od heroina, kokaina i marihuane.[3] Kasnije je demantovala Bertolučija, koji je izjavio da je Brando prema njoj gajio veoma očinska osećanja.[1] Izjavila je da je tačno da joj je Marlon bio figura patrona, ali to nije bio odnos roditelja prema detetu.[2] Dodala je još i sledeće:

Trebalo je da pozovem svog menadžera i advokata na set, jer ne možete prisiliti nekoga da radi nešto što nije u scenariju. Međutim, tada to nisam znala. Marlon mi je rekao: Marija, ne brini, to je samo film! Iako je to što je radio bila samo gluma, u toj sceni sam istinski plakala. Osećala sam se tako poniženo, i da budem iskrena, pomalo silovano od strane obojice – i Branda i Bertolučija. Na kraju, Marlon me nije čak ni pozvao da me uteši ili da mi se izvini. Srećom, imali smo još samo jedno takvo snimanje.[4]

Rekla je još da je to jedina stvar u njenom životu koju nije trebala da uradi,[5] koja joj je tada uništila život.[6] Bertoluči je 2011. godine priznao da je ona bila previše mlada da razume šta se radi, i da joj je ovim filmom ukrao mladost.[7] Kao i Šnajderova, i Brando se osećao potpuno silovanim.[5] Obećao je Bernardu da više nikada neće snimiti film poput ovog[2] i nisu govorili petnaest godina.[8] Bertoluči se pokajao što je snimao Brandove genitalije. Rekao je da se toliko identifikovao sa njim, da bi prikazivanje Brandovog polnog organa, bilo kao prikazivanje njegovog samog.[2] Zbog toga je tu scenu izbrisao, tačnije, ostavio za sebe.

Izvori uredi

  1. ↑ 1,0 1,1 „Self-Portrait of an Angel and Monster - TIME”. Arhivirano iz originala na datum 2013-08-25. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 Michener, Charles. Newsweek. "Tango: The Hottest Movie." Februar 12, 1973.
  3. ↑ Klemesrud, Judy. "Maria Says her 'Tango' is Not." The New York Times. Februar 4, 1973. str. 117.
  4. ↑ „I felt raped by Brando | Mail Online”. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  5. ↑ 5,0 5,1 „Downhill ride for Maria after her tango with Brando - Film - Entertainment”. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  6. ↑ „Xan Brooks talks to Bernardo Bertolucci | Film | guardian.co.uk”. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  7. ↑ „GreenCine Daily: INTERVIEW: Bernardo Bertolucci”. Arhivirano iz originala na datum 2011-01-05. Pristupljeno 28. 8. 2011. 
  8. ↑ „Brad Balfour: Legendary Oscar-Winner Bernardo Bertolucci's Career Celebrated at MoMA”. Pristupljeno 28. 8. 2011. 

Vanjske veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ultimo_tango_a_Parigi&oldid=41831476