Wikipedija

Topovske šupe

Topovske šupe je naziv prvog koncentracionog logora za Jevreje i Rome u Beogradu koji je postojao tokom Drugog svetskog rata[1] koji se nalazio se na Autokomandi. U logoru je u periodu od 22. avgusta 1941, kada je počelo masovno hapšenje Jevreja u Beogradu i okolini, do 12. decembra 1941.[2] (kada je ovaj logor prestao sa radom) bilo smešteno oko 4.000 ljudi, najviše Jevreja iz Banata a zatim i Roma.

U logoru su nakon gušenja ustanka u Srbiji i pada Užičke republike dovedeni mnogi zarobljeni partizani iz Užica, Požege i okoline, uključujući komandanta Slobodana Sekulića.[3]

Predistorija uredi

Topovske šupe su deo nekadašnje kasarne Vojske Kraljevine Jugoslavije u kojem se nalaze objekti za smeštaj artiljerijskog oruđa, po kojem su i dobile svoj naziv.[4] Kasarna koja se između dva svetska rata zvala „Kasarna kraljevića Andreja“ se nalazila u beogradskom naselju Voždovac u Tabanovačkoj ulici broj 1 i u njoj su pored poligona za artiljerijsko vežbalište podignuti objekti u kojima su smešteni potkivačka škola, sklonište za artiljerijska oruđa i objekti za smeštaj vojske i konja.[5]

Dva objekta u kojima su bile konjušnice su neposredno posle okupacije služili za smeštaj izbeglih Srba kojih je bilo oko 1.200 sve do kraja jula 1941. godine.[6]

Nastanak i funkcionisanje logora uredi

Logor Topovske šupe je počeo sa radom samo mesec dana posle prvog beogradskog logora, Banjičkog logora i po svom karakteru bio prolazni logor jer u njemu nije bio organizovan ni prinudni rad ni likvidacija, već samo okupljanje i smeštaj radi organizovanog masovnog ubistva koje je vršeno na drugim mestima. U prolaznom logoru u Topovskim šupama su uhapšeni ljudi prikupljani i smešteni da bi iz njega bili odvođeni i ubijani na različitim lokacijama u okolini Beograda (Trostruki surduk između Bežanije i Surčina [7] , u selu Jabuka u okolini Pančeva...), ili transportovani u Banjički logor[8], a žene, deca i starci u logor na Starom sajmištu kada je on osnovan 28. oktobra 1941. godine.

Prva hapšenja Jevreja u Srbiji su počela 14. i 15. avgusta 1941. godine kada su uhapšeni svi Jevreji iz Banata (oko 3.300 ljudi svih uzrasta) i smešteni u tri privremena logora u Velikom Bečkereku, Pančevu i Novom Bečeju. Odatle su do 20. septembra 1941. transportovani šlepovima Dunavom do Beograda gde je uz pomoć predstavništva Jevrejske zajednice organizovan njihov smeštaj u kuće drugih Jevreja u Beogradu i u Aškenaski hram.

Logorom je upravljala nemačka Policija bezbednosti, u najvećoj meri Gestapo[9], preko uprave logora koju su činili odabrani zatočeni Jevreji [10] a masovna ubistva je vršila vojska nacističke Nemačke, vermaht. Masovna ubistva ljudi smeštanih u ovaj logor su bila opravdavana merama pokajanja kojima je bilo predviđeno da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika na teritoriji okupirane Srbije ubije sto građana Srbije, a za svakog ranjenog 50.[11]

Prestanak rada logora uredi

Kada je logor logor na Starom sajmištu osnovan 28. oktobra 1941. godine žene i deca Jevreji iz logora Topovske šupe su transportovani u njega a muškarci su odvođeni na različite lokacije i ubijani do decembre 1941. kada je logor prestao sa radom. U periodu od marta do maja 1942. godine su svi jevrejski zatvorenici u logoru Sajmište (oko 6.280 žena i dece) ubijeni u dušegupki i tada je okupirana Srbija proglašena Judenrein t.j. „očišćenom od Jevreja“.[12] Okupirana Srbija je (posle Estonije) druga država u Evropi za koju je u Berlin 1942. godine poslat izveštaj da je jevrejsko pitanje rešeno.[13]

Obeležavanje uredi

Prvo obeležavanje logora je izvršeno 1951, na desetogodišnjicu ustanka u Srbiji kada je postavljena spomen-ploča „palim drugovima za slobodu otadžbine“, bez konstatacije da je na tom mestu bio logor.[14]

Spomen-ploča Jevrejima i Romima koji su bili smešteni u ovom logoru je postavljena 2005. godine na obodni zid jednog od objekata logora, a prema rešenju čiji je autor Aleksandar Nećak. Na njoj je napisano na tri jezika (srpskom, hibru i engleskom):

Na ovom mestu od avgusta do decembra 1941. nalazio se nacistički koncentracioni logor za Jevreje i Rome iz Beograda i Banata. Svi su proglašeni za taoce i dnevno po nekoliko stotina je odvođeno na streljanje.

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta 21. januara 2006. godine je otvoren Spomen-park Topovske šupe.[15]

Reference uredi

  1. ↑ „EL MUNDO SEFARAD”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Možemo da pretpostavimo da je upravnik Dojč istovetan sa Emilom Dojčom, predsednikom Predstavništva jevrejske zajednice koja se, krajem leta i u jesen 1941. godine, brinula o snabdevanju hranom prvog beogradskog logora za Jevreje u Topovskim šupama na Autokomandi.« 
  2. ↑ „Prolazni logor Topovske šupe”. Pristupljeno 16. septembar 2010. »Већ је 12. децембра цела јеврејска заједница била смештена у логор на сајмишту и њима су придодати преостали Јевреји из логора код Топовских шупа и логора на Бањици.« [mrtav link]
  3. ↑ Do banjičkog logora i natrag — pred preki sud
  4. ↑ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »dobio je ime po mestu na kojem su bila stacionirana artiljerijska orudja Kraljevine Jugoslavije.« 
  5. ↑ „Prolazni logor Topovske šupe”. Pristupljeno 16. septembar 2010. »Јеврејски пролазни логор Топовске шупе у Београду налазио се на Аутокоманди на Вождовцу, у Табановачкој улици бр. 1. Имање београдског трговца Никола Стефановића откупило је Министарство војно почетком осамдесетих година 19. века и на њему подигло поткивачку школу, полигон за артиљеријско вежбалиште, склониште за топовска оруђа, објекте за војску и штале за коње. Између два светска рата касарна је носила назив „касарна краљевића Андреја“..« [mrtav link]
  6. ↑ „Prolazni logor Topovske šupe”. Pristupljeno 16. septembar 2010. »Одмах након окупације ови објекти су служили за привремени смештај српских избеглица, којих је у другој половини јула 1941. године ту било око 1 200. Након збрињавања српских избеглица у два објекта (коњушнице) ове војне касарне, заточени су, по депортовању у Београд, банатски Јевреји« [mrtav link]
  7. ↑ „Propuštena prilika”. Pristupljeno 15. septembar 2010. »Činjenice govore da je, neposredno nakon oslobođenja Beograda, na lokaciji Trostruki surduk izmedu Bežanije i Surčina -... ovaj zaključak se najverovatnije odnosio na zatočenike logora Topovske šupe, u kojem je u jesen 1941. bilo internirano muško jevrejsko stanovništvo (starije od 14 godina), i iz kojeg su grupe talaca svakodnevno odvođene na streljanje.« 
  8. ↑ „Prolazni logor Topovske šupe”. Pristupljeno 16. septembar 2010. »Из овог логора Немци су повремено, пошто је био препун, одводили затворенике и у Бањички логор.« [mrtav link]
  9. ↑ „Prolazni logor Topovske šupe”. Pristupljeno 16. septembar 2010. »Органи немачке Полиције безбедности, а пре свега Гестапоа, управљали су скоро свим логорима у Ср- бији.« [mrtav link]
  10. ↑ „EL MUNDO SEFARAD”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Nemačka komanda logora dala je pravila po kojima su zatočenici morali da se vladaju. O njlhovom izvršenju brinula se jevrejska uprava logora, a Nemci su kontrolisali sprovođenje i surovo kažnjavali prekršaje. Ovakvom organizacijom logora Nemci su štedeli sopstvene snage. Istovremeno, diferenciranim odnosom prema članovima Uprave, stvarali su jaz među zatočenicima pred kojima se njihova sopstvena Uprava pojavljivala kao odgovorna za teško stanje u logoru.« 
  11. ↑ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Pogubljenja su postala jos česća posle oktobra 1941. kada je kao odgovor na sve veci partizanski otpor, novopostavljeni glavnokomandujući general nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme (Franz Böhme) uveo, takozvane, "mere pokajanja": One su obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom naredenju, najvažniji je bio zahtev da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: "sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i određen broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika." [7]Shodno tome, žrtve " mera pokajanja", bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u obližnjem logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolinih naselja.« 
  12. ↑ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Izmedu marta i maja 1942, svi jevrejski zatvorenici na Sajmistu - oko 6280 žena i dece - ubijeni su trovanjem ugljen-monoksidom, a potom sahranjeni u masovnoj grobnici u Jajincima.« 
  13. ↑ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Čim je gasni kamion obavio svoju smrtonosnu misiju i vraćen je u Berlin, Srbija proglasena za 'Judenrein' - "očišćenu od Jevreja". Srbija je tako postala druga okupirana teritorija u Evropi (prva je bila Estonija) koja je formalno proglašena za "očišćenu od Jevreja"« 
  14. ↑ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Поводом обележавања десетогодишњице устанка у Србији, 1951. године, на једном од објеката логора Топовске шупе подигнута је спомен-плоча палим друговима у борби за ослобођење отаџбине. На спомен-обележју нема никаквог помена да је ту био логор.« 
  15. ↑ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Pristupljeno 13. septembar 2010. »Spomen-park stradalim Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu u nacistickom logoru Topovske supe na Autokomandi u Beogradu otvoren je danas, povodom Medjunarodnog dana secanja na zrtve holokausta.« 

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Topovske_šupe&oldid=41562101