Wikipedija

Theodor Anton Ippen

Theodor Anton Ippen ili Theodor Anton Max Ippen (1861—1935) je bio putopisac, albanolog i austrougarski diplomata.

Theodor Anton Max Ippen
Theodor Anton Ippen
Rođen/a(1861-11-29)29. 11. 1861.
Sezemice, Austrougarska
Umro/la31. 1. 1935. (dob: 73)
Beč, Austrija
NacionalnostAustrougarska
EtnicitetJevrejin[1]
Alma materOrijentalne jezike i ekonomiju na Orijentalnoj akademiji u Beču

Pripadao je grupi albanologa koji su svoje radove o Albaniji objavljivali finansirani od strane institucija Austrougarske da bi pomogli stvaranje albanskog nacionalnog identiteta zarad ostvarivanja Austrougarskih interesa. Podržavao je stvaranje nezavisne nacionalne države Albanaca. Služio je kao diplomata u Skadru, Pljevljima, Istanbulu, Jerusalimu, Atini i Londonu u kojem je bio savetnik Austrougarskog ambasadora tokom Londonske konferencije koja je završena potpisivanjem Londonskog ugovora i odlukom da se formira Kneževina Albanija donetom 29 Jula 1913. U periodu između 1921 i 1927 bio je član Međunarodne Dunavske Komisije.

Rani život uredi

Ipen je rođen 29 novembra 1861 u porodici pokrštenih Jevreja u mestu Sezemice u današnjoj centralnoj Češkoj.[2]. Ipen je studirao orijentalne jezike i ekonomiju na Orijentalnoj akademiji u Beču.

Diplomatska karijera uredi

Diplomatsku karijeru Ipen je započeo radeći u Austrougarskom konzulatu Osmanskom gradu Skadru u Albaniji u periodu između 1884 i 1887.[3] Krajem 1887 je imenovan za Austrougarskog vice-konzula u Pljevljima, a zatim u Istanbulu (1891—1893), Jerusalimu (1893—1895), Istanbulu (1895—1897) i ponovo Skadru (1897—1904).[4] Između 1905 i 1909 je nastavio diplomatsku karijeru u Atini. Posle 1909 prelazi u London u kojem je tokom Londonske mirovne konferencije bio savetnik Austrougarskog ambasadora.[5][6] Tokom 1912 je pripremio etnografsku mapu teritorije Osmanskog carstva naseljenog stanovništvom koje govori Albanskim jezikom a koja je tokom ambasadorske konferencije u Londonu služila kao osnov za pregovore o granicama.[7] Po potpisivanju Londonskog ugora o miru u julu 1913 Velike Sile su donele odluku da se formira nova država, Kneževina Albanija, kao nasledna kneževina.[8][9] U periodu između 1921 i 1927 je bio član Međunarodne Dunavske Komisije.[10]

Albanija uredi

 
Theodor Ippen u Skadru u odeći iz severne Albanije

Ipen je pripadao grupi Albanologa čiji su radovi objavljivani u institucijama finaniranim od strane Austrougarske.[11] Učestvovao je u pisanju i distribuiranju prve istorije Albanije objavljene na albanskom jeziku. Insistirao na tome da je stvaranje albanskog nacionalnog identiteta korisno za Austrougarsku.[12] Ipen je podržavao stvaranje nezavisne države Albanaca.[13]

Grupa zapadnih naučnika kojoj je Ipen pripadao je imala značajnu ulogu u stvaranju i širenju mitova Albanskog nacionalizma. Tipičan primer je mit o povezanosti Ali Paše Janjinskog sa islamskim redom Bektaši što je imalo za cilj da upotrebi Bektašizam za stvaranje identiteta i države Albanaca.[14] Ipen i Nopča su otvoreno propagirali svoje aktivnosti finansiranja Albanskih nacionalista kao što je prevođenje i distribucija tekstova koje je pisao Sami Frašeri.[15]

U periodu između 1897 i 1903 Ipen je bio konzul Austrougarske u Osmanskom gradu Skadru u Albaniji.[16] U oktobru 1897 Ipen je putovao po teritoriji centralne Albanije i uspostavio kontakte sa važnim begovima u Elbasanu i Tirani.[17] Na osnovu Ipenovih sugestija koje su bile rezultat njegove posete regionu Malesije u avgustu 1896, Austrougarska je distribuirala kukuruz stanovništvu ovog regiona u periodu između 1897 i 1903 i time zadobila podršku stanovništva.[18] Ipen je delio novac porodicama Albanaca, posebno onima koji su pripadali Hotima i Grudama, klanovima naseljenim na granici prema Crnoj Gori i izloženim Crnogorskom uticaju.[19]

Ipen je postavio tezu da je Skenderbeg sahranjen u utvrđenom Lješu. Njegovo mišljenje je bazirano na delu koje je napisao Marin Barleti po kojem je Skenderbeg sahranjen u crkvi Svetog Nikole, bez navođenja da li je objekat crkve bio unutar utvrđenja ili izvan njega. Ipen je pretpostavio da bi tako ugledna ličnost poput Skenderbega bila sahranjena na najboljem mestu u gradu. Nagađao je da su Osmanlije pretvorile crkvu u džamiju.[20] Ipenove procene govore da je oko 20,000 Albanaca napustilo delove Osmanskog carstva koje je osvojila Srbija tokom Srpsko-Turskog rata 1877-1878.[21]

Ipen je bio jedan od autora čiji su tekstovi objavljivani u časopisu Albanija koji je izdavao Faik Konica u periodu između 1897 i 1910.[22] Konica je uveravao Ipena da on i njegovi prijatelji veruju da Albanija treba da bude u političnom i vojnom savezu sa Austrijom.[23]

Bibliografija uredi

Knjige uredi

Članci uredi

Objavljeni u časopisu 'Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini', u okviru serijala 'Zbirka povjesti' u Zemaljskoj štampariji u Austrougarskom Sarajevu:

Objavljeno u 'Die Kultur', Beč, Austrougarska:

  • Das religiöse Protectorat Österreich-Ungarns in der Türkei, Volume 3 (1901/1902), 298-310

Videti još uredi

Izvori uredi

  1. ↑ Elsie, Robert. „1916”. Robert Elsie. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-08. Pristupljeno December 29, 2012. 
  2. ↑ Ethnologia Balkanica. Prof. M. Drinov Academic Publishing House. 1998. »Theodor Anton Ippen (1861-1935) Ippen was born in 1861 in Sezemitz (Bohemia) and studied oriental languages and economics at the Oriental Academy in Vienna. In 1884 he began working as an employee at the consulate-general in« 
  3. ↑ Elsie, Robert (2012). A Biographical Dictionary of Albanian History. London: I.B.Tauris. ISBN 1-780764-31-6. 
  4. ↑ Österreichisches Biographisches Lexikon und biographische Dokumentation. Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften. 2003–2011. str. 40. ISBN 978-3-7001-3213-4. 
  5. ↑ Faik Konica (2000). Destani, Bejtullah D.. ur. Faik Konitza: selected correspondence. Centre for Albanian Studies. str. 177. »Theodor A. Ippen (1861-1935) Austrian diplomat, based in Shkoder, was adviser to Austro-Hungarian Ambassador to London during the Ambassador's Conference in London in 1912-1913.« 
  6. ↑ Elsie, Robert (2010) [2004] Historical Dictionary Of Albania (2 izd.) Maryland: Rowman & Littlefield Publishing Group p. 200 ISBN 9781282521926 OCLC 816372706 arhivirano iz originala na datum 2014-10-06 
  7. ↑ William D. Godsey, Jr.. „"SEINE SPOREN IM KOSOVO VERDIENEN..." Ein Altösterreicher als Albanienkenner: Alfred Ritter Rappaport v. Arbengau (1868-1946)”. http://david.juden.at. Pristupljeno January 04, 2013. »1912 erstellte er eine ethnographische Karte der albanischen Gebiete der Türkei, die der nach London zur Botschafterkonferenz u.a. zur Regelung der Frage der albanischen Unabhängigkeit entsandten Delegation als Grundlage dienen sollte. Im Übrigen war keine der diplomatischen Vertretungen in London so gut und so genau über die nationalen Verhältnisse Albaniens informiert wie die österreichisch-ungarische.« 
  8. ↑ Zolo, Danilo (2002), Invoking humanity: war, law, and global order, London ; New York: Continuum, pp. 179, 180, ISBN 978-0-8264-5655-7, OCLC 47844508, »With the Peace of London, the Great European powers, in the redistributing the land taken from Turks among the Balkan states, decided to create a new state, Albania.« 
  9. ↑ Llewellyn Smith, Sir Michael (2008) [2006], Kitromilides, Paschalis, ur., Eleftherios Venizelos : the trials of statesmanship, Edinburgh: Edinburgh University Press, p. 150, ISBN 978-0-7486-3364-7, »In July 1913 the Powers signed a protocol establishing Albania as an 'autonomous, sovereign, hereditary principality' under their guarantee. They set up a commission to establish the frontiers of the new state.« 
  10. ↑ Elsie, Robert (2012). A Biographical Dictionary of Albanian History. I.B. Tauris. str. 214. Pristupljeno January 04, 2013. 
  11. ↑ Blumi, Isa (2007) Seeing Beyond the River Drin, Sarajevo, Ottoman Albanians and Imperial Rivalry in the Balkans after 1878 Austria: Kakanien revisited p. 3 arhivirano iz originala na datum 2014-02-21 »At the center of this Sarajevo-based policy were highly regarded Albanologists such as Theodor Ippen (b.1861), Norbert Jokl (1877-1942) and Franz Nopcsa (1877-1933) who all published influential studies on Albanian language, geography, archeology and history through state-funded institutes in Budapest, Sarajevo and Vienna.« 
  12. ↑ Clayer, Nathalie (2007) Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation majoritairement musulmane on Europe Karthala p. 416 ISBN 9782845868168. Pristupljeno January 19, 2011 »Ce sont aussi les fonctionnaires austro-hongrois qui furent à l'origine du premier livre sur l'histoire de l'Albanie en albanais“. Dès le mois de mai 1897, le consul Ippen insistait auprès du ministre des Affaires étrangères de la Double Monarchie sur les avantages que procurerait, pour l'éveil de la conscience nationale albanaise et donc pour l' action autrichienne en Albanie, l'écriture et la diffusion d'une histoire de l'Albanie.« 
  13. ↑ Ethnologia Balkanica. Prof. M. Drinov Academic Publishing House. 1998. str. 215. »he promoted the Albanian educational system and supported the establishment of an independent Albanian state« 
  14. ↑ Schwandner-Sievers, Stephanie; Bernd Jürgen Fischer, Roderick Bailey, Isa Blumi, Nathalie Clayer, Ger Dujizings, Denisa Costovicova, Annie Lafontaine, Fatos Lubonja, Nicola Mai, Noel Malcolm, Piro Misha, Mariella Pandolfi, Gilles de Rapper, Fabian Schmidt, George Shopflin, Elias G. Skoulidas, Alex Standish and Galia Vatchinova (2002), Albanian identities: myth and history, USA: Indiana University Press, p. 131, ISBN 0-253-34189-2, »We will consider two groups of actors in the 'creation' and diffusion of the myths: Bektashi leaders, and Westerners who came into contact with them (above all Ippen, Degrand, Brailsford, F.W Hasluck, and later Birge).... So clearly the aim was to present Bektashism as a (or the) potential power in the creation of the 'Albanian identity' and an 'Albanian state'« 
  15. ↑ Blumi, Isa (2007) Seeing Beyond the River Drin, Sarajevo, Ottoman Albanians and Imperial Rivalry in the Balkans after 1878 Austria: Kakanien revisited p. 6 arhivirano iz originala na datum 2014-02-21 »s. Ippen and Nopcsa openly advocated funding efforts to solidify the cultural ambitions of nationalist leaders, resulting, for instance, in the translation into German and distribution of Sami Frashëri’s works« 
  16. ↑ Slijepčević, Đoko (1983) [1974] (Serbian) Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove sa posebnim osvrtom na novije vreme (2 izd.) Chimelstir: Ostrog p. 209 OCLC 247155496 
  17. ↑ Skendi, Stavro (1967). The Albanian national awakening, 1878-1912. Princeton University Press. str. 270. »In October 1897 Ippen undertook a trip in central Albania which brought him in contact with influential beys of Tirana and Elbasan.« 
  18. ↑ Skendi, Stavro (1967). The Albanian national awakening, 1878-1912. Princeton University Press. str. 270. »distributed corn to the mountaineers, thus winning them to her side« 
  19. ↑ Kazimirović, Vasa; Filimonović, Slobodan (1990). Nikola Pašić i njegovo doba, 1845-1926. 2. Nova Evropa. str. 231. 
  20. ↑ „Deuxième Conférence des études albanologiques”. Deuxième Conférence des études albanologiques: à l'occasion du 5e centenaire de la mort de Georges Kastriote-Skanderbeg. Tirana: Université d'état de Tirana, Institut d'histoire et de linguistique. 1969. p. 298. Pristupljeno December 31, 2012. »Celui qui a voulu prouver pourquoi la sépulture du héros devait être cherchée à l'intérieur du mur de ceinture du château fort a été Th. Ippen. On sait de l'histoire de Barletius, soutient Ippen, que Skanderbeg a été enseveli dans l'église de Barletius Saint-Nicolas, mais on n'y explique pas plus en détail où se trouvait ce temple, dans la ville ou bien dans le château fort. D'autre part, Ippen exprime l'opinion qu'un haute personnalité, comme l'était Skanderbeg, doit avoir été inhumé dans la meilleure place de la ville, c'est-à-dire dans son château. De même, en partant du fait que ce château doit avoir eu en ces temps-là un temple chrétien, Ippen ajoute qu'il ne serait pas superflu de conjecturer que l'église de Saint-Nicolas, c'est-à-dire le lieu de sépulture de Skanderbeg, doive se trouver dans le château fort de Lesh, et précisément dans les ruines de sa mosquée qui peut avoir été construite sur les fondations de quelque église préturque.« 
  21. ↑ Isaković, Antonije (1990). Kosovsko-metohijski zbornik. Belgrade: Srpska akademija nauka i umetnosti. »(Ипен наводи да je двадесет хшьада арбанашких исел>еника-мухацира отишло из ослобог)ених Kpajena Cpônje у рату са Турском 1877/78. године« 
  22. ↑ „Qui était Faik Konica?”. http://www.konitza.eu.+2009. Pristupljeno January 01, 2013. »Les collaborateurs et le contenu de la revue “Albania”. La collection d’Albania est réunie en 12 volumes qui font 2500 pages. Ses collaborateurs étaient des écrivains et intellectuels réputés de son temps en Europe comme Guillaume Apollinaire, Emile Legrand, Jan Urban Jarnik, Holger Pedersen, Albert Thumb, Théodore Ippen, etc.« 
  23. ↑ Tarifa, Fatos (1985). Drejt pavarësisë: çështja e çlirimit kombëtar në mendimin politik-shoqëror rilindës 1900-1912. Tirana: Shtëpia Botuese "8 Nëntori". str. 102. »"Është opinioni im dhe i miqve të mi" i shkruante Konica më 1897 konsullit austriak në Shkodër Teodor Ippen — se «do të ishte fat nëse Shqipëria do të arrinte të gëzojë një autonomi administrative me një bashkim politik dhe ushtarak me Austrin뻫 

Literatura uredi

  • Wernicke, Anneliese (1967) Theodor Anton Ippen Albanische Forschungen Wiesbaden: Harrassowitz OCLC 250667285 

Spoljašnje veze uredi

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Theodor_Anton_Ippen&oldid=41810556