Siromaštvo stimulusa

U lingvistici, siromaštvo stimulusa (eng. poverty of stimulus) je tvrdnja da je gramatika prirodnog jezika nenaučljiva s obzirom na relativno ograničenje podataka dostupnih deci koja uče jezik i stoga je ovo znanje dopunjeno nekom vrstom urođene jezičke sposobnosti.

Nativisti tvrde da su ljudska bića rođena sa specifičnom reprezentativnom adaptacijom za jezik koji i doprinosi i ograničava njihovu sposobnost da usvoje određene vrste prirodnih jezika tokom njihovog kognitivnog razvoja i jezičkog sazrevanja. Argument se sada generalno koristi da podrži teorije i hipoteze generativne gramatike. Termin „siromaštvo stimulusa“ skovao je Noam Čomski u svom delu Pravila i predstave. Ova teza je nastala od nekoliko radova Čomskog na temu usvajanja jezika. Argument je dugo smatran kontroverznim na polju lingvistike formirajući podlogu za teoriju o univerzalnoj gramatici. Argumenti koji podržavaju siromaštvo stimulusa ne pokušavaju da se pozivaju na urođene principe u zamenu za učenje apelata univerzalne gramatike.

Rezime

Istorija Premda je Čomski zvanično skovao teoriju “siromaštvo stimulusa” 1980, koncept je u direktnoj vezi sa pristupom Čomskog pod nazivom Platoov problem. Dao je pregled ovog filozofskog pristupa u prvom poglavlju “Aspekata teorije sintakse” 1965. Čomski tvrdi da u mozgu postoji fiziološka komponenta koja se razvija kod dece pa su stoga ona sposobna da univerzalno usvoje jezik. Platoov problem potiče od Sokratovog dijaloga “Meno”. U Menu, Sokrat “otkriva” matematičko znanje sluge koga nikada nisu eksplicitno podučavali geomterijske koncepte. Platoov problem se podudara sa idejom o urođenosti jezika, univerzalne gramatike i naročito argumentom siromaštva stimulus jer je Sokrat otkrio ljudsku urođenu sposobnost da u potpunosti razumeju koncepte stranih jezika kojima nisu izloženi. Čomski ilustruje da iako deca nisu izložena svim strukturama jezika, ona u potpunosti dostižu neophodno jezičko znanje u ranim godinama. Premise Iako su Čomski i njegovi podržavaoci ponovili argument na različite načine (zaista, Pulum i Šolc (2002) daju čak 13 različitih “podargumenata” koji mogu opcionalno da formiraju deo argumenta siromaštvo-stimulusa), jedna česta struktura ovog argument može se rezimirati na sledeći način: • Premise: 1. Postoje obrasci u svim prirodnim jezicima koje deca ne mogu da nauče koristeći samo pozitivne informacije. Pozitivne informacije predstavljaju skup gramatičkih rečenica kojima učenik ima pristup, kao rezultat posmatranja govora drugih. Negativne informacije, s druge strane, predstavlja činjenicu dostupnu učeniku o tome šta nije gramatički ispravno. Na primer, kada roditelj ispravi detetov govor, dete stiče negativnu informaciju. 2. Za neke obrasce deci se predstavljaju samo pozitivne informacije. Na primer, oni čuju druge kako govore samo “tačne” rečenice, ne I one “pogrešne”. 3. Deca uče tačnu gramatiku svog maternjeg jezika.

• Zaključak: Stoga, ljudska bića moraju imati neki oblik urođene jezičke sposobnosti koja učenicima pruža dodatno znanje. U suštini, siromaštvo stimulus nije potpuno adekvatan način da se objasni process učenja. U suštini, argument siromaštva stimulusa pokušava da objasni kako izvorni govornici stvaraju sposobnost da prepoznaju moguće I nemoguće interpretacije kroz svakodnevno iskustvo. Stoga, “usvajanje jezika nije samo stvar usvajanja sposobnosti da se poveže niz reči sa interpretacijama. To je u mnogo manjoj meri process usvajanja (slabe generativne) sposobnosti da proizvedemo validan niz reči datog jezika. Predložene informacije Za argument Nekoliko obrazaca u jeziku se smatra nenaučljivim sa aspekta samo pozitivne informacije. Jedan primer je hijerarhijska priroda jezika. Gramatika ljudskih jezika proizvodi hijerarhijske strukture u obliku drveta i neki lingvisti smatraju da su I ljudski jezici sposobni za beskonačnu rekurziju (vidi gramatiku bez konteksta). Za bilo koji skup rečenica koji proizvede hijerarhijska gramatika sposobna za beskonačnu rekurziju, postoji neodređeni broj gramatika koje su mogle da dovedu do istih podataka. Ovo bi onemogućilo učenje bilo kog takvog jezika. Zaista, dokaz E. Marka Golda pokazao je da je bilo koji formalan jezik koji ima hijerarhijsku strukturu sposobnu za beskonačnu rekurziju, nenaučljiv samo iz pozitivne činjenice, u smislu da je nemoguće formulisati procedure koja će sa sigurnošću otkriti tačnu gramatiku given bilo koji arbitrarni niz pozitivnih informacija u kojima se svaka fraza javlja bar jednom. Međutim, ovo ne isključuje dolaženje do tačne gramatike upotrebom pre tipičnih input nego neprihvatljivih sekvenci ili skoro savršeno približavanje tačnoj gramatici. Uistinu, predlagano je da je pod izuzetno blagim pretpostavkama (ergodičnost i stacionarnost), verovatnoća proizvođenja sekvence koja čini učenje jezika nemogućim zapravo nula. Još jedan primer jezičkog obrasca koji se smatra nenaučljivim samo iz pozitivne informacije je inverzija subjekta I pomoćnog glagola u pitanjima, tj: • Srećan(a) si. • Jesi li srećan(a)? Postoje dve hipoteze koje učenik može da uzme kao istinite u vezi sa načinom postavljanja pitanja: (1) prvi pomoćni glagol u rečenici (ovde: ‘su’) pomera se na početak rečenice, ili (2) ‘glavni’ pomoćni glagol u rečenici pomera se napred. U rečenici iznad, oba pravila daju isti rezultat jer postoji samo jedan pomoćni glagol. Ali, razlika je očigledna u ovom slučaju:

• Svako ko je zainteresovan može da me vidi kasnije.

1. *Ima li nekog ko zainteresovan može da me vidi kasnije? 2. Može li bilo ko ko je zainteresovan da me vidi kasnije? Naravno, rezultat pravila (1) je negramatičan dok je rezultat pravila (2) gramatičan. Dakle, pravilo (2) je (otprilike) ono što zapravo imamo u engleskom, ne pravilo (1). Prva tvrdnja je, onda, da deca ne smatraju rečenice toliko komplikovanim kao ovu, dovoljna je da posvedoči slučaju gde dve hipoteze daju drugačije rezultate, I druga samo na osnovu pozitivne informacije prostih rečenica, deca nisu mogla da odluče između (1) i (2). Štaviše, čak I rečenice poput (1) I (2) su kompatibilne sa izvesnim brojem netačnih pravila (poput “ispred bilo kog pomoćnog glagola). Stoga, ako pravilo (2) nije od rođenja poznato deci, očekivaćemo polovinu odraslih da koriste (1) I polovinu da koriste (2). S obzirom da se to ne dešava, pravilo (2) mora biti urođeno. (Vidi Pulum 1996. za potpuni prikaz i kritiku.) Poslednja premise, da deca uspešno uče jezik, smatra se očiglednom u ljudskom govoru. Iako ljudi povremeno prave greške, ljudska bića retko kada izgovaraju negramatične rečenice, i generalno ih ne označavaju kao takve kada ih izgovore – negramatično se u ovom slučaju odnosi na deskriptivno, ne na preskriptivno značenje. Da bi se primenila ideja Univerzalne gramatike i nedostatka stimulusa za situaciju iz svakodnevnog života, možemo pogledati kako se usvaja drugi jezik. Ako učenik drugog jezika usvaja informacije i znanje o tome jeziku koje nije stekao ni putem jezičkog inputa niti iz svog maternjeg jezika, mora da je usvojen iz univerzalne gramatike. Ovo znači da oni koji uče drugi jezik imaju urođeni princip učenja, koji podržava teoriju neostatka stimulusa. Glavni primer takvog “urođenog znanja je princip zavisnosti strukture”. Nisu svi jezici zavisni po pitanju strukture; stoga je od izuzetne pomoći da se ovaj koncept koristi kao test za problem urođenog znanja. Ako osoba pokazuje razumevanje zavisnosti strukture u drugom jeziku, a nije neposredno učena, niti je njen prvi jezik strukturno zavisan, ovo podržava koncept urođenog znanja, I stoga I koncept nedostatka stimulusa. Studija koju je Kuk sproveo daje tri vrste rečenica za učenike drugog jezika: A: Džo je [pas koji je crn]. B: Je li Džo [pas koji je crn]? C: Je li Džo je [pas koji je crn]? Ispitanici su bili 35 izvornih govornika engleskog i 140 govornika engleskog kao drugog jezika kojima su prvi jezici bili poljski, finski, holandski, japanski, kineski i arapski. Svaki od ispitanika je pročitao spisak od 96 rečenica i svaku je ocenio kao u redu, nije u redu ili nisam siguran/a. Pre istraživanja ispitanici nisu podučavani o zavsnosti strukture u vezi sa engliskim jezikom. Rezultati su pokazali da su u odnosu na rečenice strukturisane kao primer pod C gore, govornici poljskog, finskog, holandskog I japanskog svi odgovorili u redu u 95% ili više slučajeva; 87,1% govornika arapskog je reklo da je tačno; a kineskih 86,8%. Ovo pokazuje da govornici drugog jezika prate teoriju nedostatka stimulusa u pogledu zavisnosti strukture. Protiv argumenta Značajne osobe u filozofskim I empirijskim studijama mozga su ispitivale različite aspekte argument nedostatka stimulusa. Veliki deo kritika potiče od istraživača koji proučavaju usvajanje jezika i kompjuterski lungvistiku. Uz to, neki proučavaoci neurona pobili su aspekt Ćomskovog modela, zahvaljujući premisama koje su u suprotnosti sa verovanjima proučavaoca neurona o strukturi kognicije. Konstrukcionisti su teoretičari koji ne veruju u argument Čomskog, već da se jezik uči kroz neku vrstu funkcionalne distributivne analize (Tomaselo 1992). Jedan problem u jeziku naziva se problem nemanja negativne informacije. Ovo praktično znači da deca mogu da koriste samo pozitivne informacije da nauče jezik. Konstrukcionisti se pozivaju na mehanizme statističkog I socijalnog učenja, za koje tvrde da mogu da mogu da prevaziđu manjak negativne informacije, dok nativisti prosto koriste teorije jezičkih ograničenja (Bejker 1979, Džejkendof 1975). Jedna učestala kritika je da pozitivna informacija jeste dovoljna da se nauče različiti obrasci za koje lingvisti Čomskog tvrde da su nenaučljivi samo uz pomoć pozitivne informacije. Najčešći argument je da bi moždani mehanizmi prepoznavanja statističkog obrasca mogli da reše mnoge poteškoće koje navodi ovaj argument. Na primer, istraživači koji koriste nervne mreže I druge statističke metode programirali su računare da nauče pravila poput pravila (2) navedenog gore, i tvrdili da su uspešno izdvijili hijerarhijske strukture, samo koristeći pozitivne činjenice. Zaista, Klajn i Mening (2002) govore o pravljenju kompjuterskog programa koji može da povrati 80% svih tačnih sintaksičkih analiza teksta u korpusu Vol Strit žurnala koristeći statistički mehanizam za učenje (gramatička indukcija koja se ne nadgleda), pokazujući jasan pomak sa gramatika igračaka. U skorašnjoj studiji, probabilistička vrsta računara bez ikakvih mišljenja o gramatici unapred formiranog predstavljeno je u mnogim novinskim člancima. Uprkos činjenici das u naučnici cenzurisali sve članke koji sadrže rečenicu “bezbojne zelene ideje spavaju besno”, računar je, “pročitavši” hiljade članaka, smatrao da je rečenica 10 000 puta verovatnija nego šifrovana negramatična verzija. Ovo je predloženo kao dokaz da statistička analiza bez unapred formiranog mišljenja može da otkrije opšta gramatička pravila uz gotovo ljudsku preciznost. Bajezijanov model usvajanja jezika takođe podržava ideju učenja kroz statističko rezonovanje. Ovaj model pruža racionalni pristup učenjujezika, ukazujući na to da osoba ne mora da prođe kroz sve strukture I koncepte jezika da bi ih naučila. Još jedna predočenamana u vezi sa argumentom nedostatka stimulusa je što preliminarno istraživanje pokazuje da se čini da neki jezici u svetu, na primer opservacije Danijela Evereta piraha jezika u Amazoniji, narušavaju neka specifična pravila Čomskovog modela univerzalne gramatike. Smatralo se da kreoli I pidžini podržavaju hipotezu univerzalne gramatike, ali istraživanje pokazuje da oni koji su učili pidžin sistematizuju jezik na osnovu mogućnosti I učestalosti oblika, ne prema univerzalnoj gramatici. Ovo je kritika univerzalnoj gramatici po osnovu toga das u jezici dinamični a ne strogo utvrđeni. Međutim, Čomski je zapravo predstavio rešenje za one koji se ne slažu sa njegovom teorijom, tvrdeći da činjenica da jezik ne pokazuje određene faktore univerzalne gramatike I nedostatka stimulusa ne znači da osnove ovih ideha ne postoje u mozgu govornika. Ovi faktori za koje se pretpostavlja da nedostaju prosto mogu da se ne isitču zbog spoljnih ograničenja. Čomski tvrdi da sva ljudska bića poseduju sposobnost da nauče I koriste jezik na osnovu univerzalne gramatike I nedostatka stimulusa; ako grupa govornika to ne uspe, njima ne nedostaje sposobnost već izražavanje. Ovaj argument postao je tema rasprave I skepticizma zbog kritika nekoliko naučnika na Everetovo istraživanje I validnost podataka. Postoji takođe I kritika o tome da li deca zaista tako retko nailaze na negativnu informaciju. Pulum smatra da učenici verovatno ipak dobijaju neku vrstu negativne informacije. Uz to, kod statističkog učenja negativnih informacija imamo na pretek. Predočeno je da ako se nikada nije naišlo na neki jezički obrazac, ali bi verovatnoća da se može naići na njega bila velika, kada bion bio prihvatljiv, onda bi učenici bili u pravu u razmatranju odsustva obrasca kao negativne informacije. Čomski prihvata da ova vrsta negativne informacije igra ulogu u usvajanju jezika, nazivajući je “posrednom negativnom informacijom”, mada on ne misli da je posredna negativna informacija dovoljna za usvajanje jezika da bi se nastavilo bez univerzalne gramatike. Međutim, suprotno ovoj tvrdnji, Ramskar I Jarlet (2007) napravili su model učenja koji uspešno simulira učenje nepravilnih množina na osnovu negativne informacije, I podržava pretpostavke ove simulacije u empirijskim testovima na malu decu. Ramskar I Jarlet smatraju da pogrešna očekivanja funkcionišu kao oblici implicitnog negativnog povratnog komentara koji dopušta deci da isprave svoje greške. Što se tiče argumenta zasnovanog na Goldovom dokazu, nije sasvim jasno da su ljudski jezici zaista sposobni za beskonačnu rekurziju. Nijedan govornik zapravo ne može da izgovori rečenicu sa beskonačno rekurzivnom strukturom i u izvesnim slučajevima (npr. U centralnom ugrađivanju) ljudi ne moguda razumeju rečenice sa samo nekoliko nivoa rekurzije. Čomski I podržavaoci njegove teorije dugo su diskutovali da se ovakvi slučajevi najbolje objasšnjavaju ograničenjima radne memorije, budući da ovo pruža principijelno objašnjenje za ograničenu rekurziju u upotrebi jezika. Neki kritičari smatraju da ovo otklanja netačnost premise. Diskutabilno je da li Goldova premisa uopšte može da se odnosi na pitanje usvajanja prirodnog jezika, s obzirom na to da ono što je Gold pokazao jeste da postoje izvesne klase formalnih jezika kod kojih neki jezik iz grupe ne može da se nauči samo na osnovu pozitivne informacije. Neki su izveli zaključak da nije jasno da li prirodni jezici spadaju u tu vrstu I da možda nisu među nenaučljivim.